„Dani Špire Matijevića“: Novi toponim na kulturnoj mapi Novog Sada i Srbije

Manifestacija„Dani Špire Matijevića“, koja je prvi put organizovana ove godine, postaće nezaobilazni toponim na kulturnoj mapi Novog Sada i cele Srbije. Za sledeću godinu već je pripremljen bogat program, koji će započeti uručenjem Nagrade „Dr Špiro Matijević“ 23. februara u Matici srpskoj, a zaokružiće ga Svečana akademija 25. februara na velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta. Tim povodom razgovarali smo sa Lanom Jelić, rukovodiocem sektora za uvoz i izvoz i komuniciranje sa inostranim partnerima u IM „Matijević“, koja nam je otkrila mnoge emotivne detalje o dr Špiri koji do sada nisu bili poznati javnosti i kako je nastala Fondacija koja nosi njegovo ime i koliko je značajna za celu porodicu.

„Povod za pokretanje Fondacije krije se u tragičnoj sudbini, koju su doživeli moj stric Špiro i njegov tada sedamnaestogodišnji sin Goran. Na tragičan način izgubili su pre tri decenije svoje živote u ratnom vihoru, i iz te prevelike tuge, koja je tada obavila celu porodicu Matijević, ali na prvom mestu mog oca Petra, Špirinog rođenog brata, nastala je ideja o utemeljenju Fondacije `Dr Špiro Matijević`. Tata je hteo da na najlepši mogući način sačuva uspomenu na brata i sinovca, te da se i kroz tu Fondaciju, koja će, između ostalog, dodeljivati i najvredniju književnu nagradu u Srbiji, manifestuje neraskidiva ljubav i povezanost između braće, koju čak ni smrt nije mogla da okonča“, objašnjava Lana Jelić. 

Kako biste vi odgovorili na pitanje ko je bio Špiro Matijević?

Špiro je bio srpski književnik, književni istoričar, kritičar i prevodilac, večiti zaljubljenik u neprolaznost pisane reči. Doktorirao je na sarajevskom Filozofskom fakultetu, da bi potom radio kao profesor književnosti i filma na Pedagoškoj akademiji Univerziteta u Tuzli. Ove činjenice možete lako da pronađete i na internetu u njegovoj biografiji, ali ono što tamo ne piše, a bitnije je od svega, jeste to da je Špiro bio na prvom mestu čovek od integriteta, koji do samog kraja svog života, uprkos svim školama i bogatoj akademskoj karijeri, nije mogao da prepozna i razume zlo u ljudima, što ga je na kraju i koštalo života. Svoje mnogobrojne studente on nije delio po nacionalnosti već po tome da li se trude ili ne, zbog čega je i bio omiljen među njima. Kao samohrani otac u skladu sa tim vrednostima, u koje je duboko verovao, odgajao je i mog brata Gorana. 

PROMO / Privatna arhiva Petar i Špiro Matijević (1971.)

Na koji način je Fondacija proširila i negovala njegovo nasleđe i vrednosti koje je Špiro zagovarao tokom života?

Fondacija želi da svojim delovanjem sačuva od zaborava lik i delo Špire Matijevića. Želimo i da podstaknemo ne samo potvrđene pesnike, pripovedače, esejiste, teoretičare... nego i, što je možda još bitnije, mlade autore koji se tek otiskuju u književne vode – da stvaraju. Plan Fondacije za budućnost stoga je da se ustanovi i nagrada za najbolju mladu nadu, za novog pisca koji nema potrebna sredstva za izdavanje svoje prve knjige, te da na taj način bar malo doprinesemo zaustavljanju erozije tradicije, kulture i umetnosti, koja je, bojim se bespovratno, uzela maha u današnje vreme. Srpsko pismo se održalo kroz vekove i poslužilo kao naš čuvar identiteta u teškim vremenima. Najmanje što mi možemo da učinimo za to naše pismo jeste da podstaknemo mlade da čitaju, istražuju i kreiraju, znajući da još postoje organizacije koje vrednuju i neguju literarne iskre u novim generacijama. 

Špiro Matijević je u javnosti ostavio neizbrisiv trag po svojim literarnim delima. Po čemu ga vaša porodica danas pamti?

Tata nam uvek prepričava događaje iz njihovog teškog detinjstva i odrastanja, koje su obeležili velika tuga i siromaštvo. Vrlo rano, petoro dece – Špiro, Nada, Dušanka, Petar i Živko, ostali su bez svoje uzdanice – majke Ike, događaj koji je Špiro opisao u svom autobiografskom romanu Progonstva. Taj trenutak ostavio je na sve njih neizbrisiv trag, ali najviše na Špiru, jer je kao najstarije dete Ike i Jovana bio i najviše vezan za majku. Ovaj nenadoknadiv gubitak uticao je i na Špirin literarni razvoj, pa je baš iz tog razloga mnoge pesme posvetio baš njoj – majci Iki i rodnoj Dalmaciji. 

Da li ima nešto što biste voleli da podelite sa drugima o njemu, neka priča ili značajna poruka koja je uticala i na vaše odrastanje?

Od svih tatinih priča, na mene je jedna ostavila najveći utisak. Kada je rat u BiH već započeo i odvijao se u punom jeku, tata je poslao čoveka sa kombijem u Tuzlu po Špiru i Gorana, kako bi na vreme pobegli iz ratne zone i pridružili se ostatku izbegle porodice u Novom Sadu. Ali kada je Špiro video da u taj kombi ne mogu da stanu sve knjige iz njegove lične biblioteke, koja se nalazila u njihovom stanu i na koju je izuzetno bio ponosan, nije hteo da krene, već je odlučio da ipak ostanu u Tuzli. Posle svega nekoliko meseci do tate je stigla strašna vest da Gorana i Špire više nema. Kao što sam već rekla, Špiro nije mogao da razume tamnu stranu ljudske prirode, i zbog svoje dobrote i naivnosti prerano su on i moj brat otrgnuti iz ovog sveta. Njegova životna priča i akademski uspesi inspirisali su me da zavolim književnost i završim Filozofski fakultet u Novom Sadu. Ali sklonost ka prostoru lepe reči nasledili su svi članovi porodice Matijević. Svi znaju za Petra Matijevića, novosadskog biznismena, ali samo najbliži članovi porodice znaju da je tata napisao više od 50 pesama, od šaljivih do ozbiljnih, koje su sada deo našeg porodičnog nasleđa. Živko, najmlađi Špirin i Petrov rođeni brat, takođe piše pesme, ali i peva, jer je nadaren izuzetnim vokalnim sposobnostima. Na našim porodičnim slavljima i okupljanjima neretko se mogu čuti emotivni govori, ali i autorske pesme koje su napisali članovi naše mnogobrojne porodice. Divno je biti deo porodice koja još drži do kulture i tradicionalnih vrednosti i ponosna sam što je zaduženje direktora Fondacije povereno baš meni! 

Da li postoji neka posebna želja ili ambicija koju želite da ostvarite kada je Fondacija u pitanju?

Želja nam je da manifestacija „Dani Špire Matijevića“, koju smo prvi put organizovali ove godine, a koja će se uvek održavati poslednjeg vikenda februara, postane nezaobilazni toponim na kulturnoj mapi Novog Sada, ali i cele Srbije.