"Pre dolaska nisam ni znao da Srbija postoji": Prvi Kazahstanac koji je dobio izbeglički pasoš

Nakon skoro devet godina provedenih u neizvesnom čekanju bilo kakvog rešenja, nekada Baha, a sada Bogdan Sarsenov, prvi je dobio srpske putne isprave kao izbeglica u Srbiji. Kako kaže za NIN, osećao se kao ptica u kavezu. Sada započinje novo životno poglavlje, a novi pasoš dao mu je određene pogodnosti i nenadanu slavu, pa nas je tako obavestio da je intervju sa nama poslednji koji planira da daje u skorije vreme.

U našoj zemlji živi skoro deset godina što je posebno neobično jer pre toga nije ni znao da ona postoji. Put do Srbije bio je buran, promenio je prvo religiju, a onda i ime i državu. Kada se Baha preobratio iz islama u hrišćanstvo postao je Bogdan i kako kaže, „prošao pakao“ u svojoj rodnoj zemlji zbog toga što je etiketiran kao "izdajnik svoje religije":

„Poslednje godine života u Kazahstanu su bile loše, zbog toga što se promenio zakon koji reguliše veroispovest. Vršen je sve veći pritisak na neistomišljenike, posebno na manjinu koja je verovala u Hrista. Zbog svega toga, mnogo ljudi je pobeglo negde. Dosta njih je otišlo u Sjedinjene Američke Države, u Južnu Koreju, ili u Evropu", kaže Sarsenov za NIN.

Kada je otac video da drži Bibliju nožem ga je posekao po ruci, a žena i ćerka od 14 godina su ga se odrekle i sa njim prekinule svaki kontakt.

Skrajnut i prokazan ostao je istrajan u praktikovanju hrišćanstva duže od pet godina i uprkos svemu nije napuštao Kazahstan. Nije znao gde bi dok ga vlast nije poslala iza rešetaka, a onda je u zatvoru prvi put čuo za Srbiju.

„Život u Srbiji mi je preporučio monah, koji me je izvadio iz zatvora, i pomogao mi je tako što mi je kupio kartu i rekao da odem u Jugoslaviju, da ću se tamo snaći među pravoslavcima i da će biti lakše. I daleko od moje zemlje. Zbog toga sam ovde došao u septembru 2015. godine i od tada sam u Beogradu “, rekao je Sarsenov.

Nekadašnji profesionalni vojnik je, kako kaže, spoznao Boga i bacio pušku. Po dolasku u Srbiju pihvatao je svaki fizički posao koji je mogao da nađe i polako učio naš jezik težeći da nađe posao u svojoj prvobitnoj struci što je na kraju i uspeo - danas radi kao fizioterapeut.

Kada je reč o životu u Srbiji naprosto kaže da je u metropoli poput Beograda lakše biti pridošlica, ali da je uprkos tome novi početak bio trnovit.

"Na početku je bilo zaista teško posebno zbog jezika. Nisam imao novca, nisam imao posao. I dalje ne pričam baš kao Srbin ali trudim se. Stekao sa prijatelje, sa njima vežbam. Bilo je mnogo prepreka, ali uz pomoć Boga, prešli smo sve“, kaže Bogdan koji je oduševljen životom u Srbiji.

„Od svih ljudi koje sam sreo u životu, njih 90 odsto bili su dobri ljudi. Svuda ima i loših i dobrih ljudi, ali u mom životu se desilo to da imam dobre ljude oko sebe. Ne mogu da kažem da su Srbi baš drugačiji od ljudi u Kazahstanu. Naravno, drugačiji je mentalitet – mi smo odrasli u Sovjetskom savezu, vi ste odrasli u Jugoslaviji, tako da je malo drugačije. Isto tako, vi ste bliži Evropi, mi smo svakako deo Azije“, rekao je Bogdan za NIN.

Ipak, ono što je umnogome drugačije, prema njegovim rečima, jeste religija. To je ono u čemu uživa otkako je u Srbiji.

„Obilazio sam druga mesta u Srbiji. Bio sam u Banji Koviljači, Loznici, Šapcu, Kraljevu. Obišao sam više mesta, i sve mi se sviđa, zato što postoji razlika između ruskih i srpskih crkava. Tamo, kada uđeš u crkvu, osetio sam se kao da nema duše. Sa druge strane, ovde, kada uđem u crkvu kao što je Hram Svetog Save koji je veliki poput muzeja, ja ne osećam muzej već taj duh molitve. Religija je ovde svuda – mnogo ljudi je religiozno, ide na liturgije. Postoji u Srbiji ta živa vera, što mi se sviđa, i u kojoj uživam“, rekao je Bogdan, i uz smeh dodao kako rado odlazi i na slave kod svojih prijatelja i da mu više prijaju mrsne od posnih.

Čekajući azil

Čekajući azil upoznao je i druge koje je zadesila slična situacija poput njegove, ali koji i dalje čekaju pasoš i kraj procesa dobijanja azila.

„Kada sam ja 2015. godine tražio azil, mnogo ljudi koje znam da su bili u sličnoj situaciji kao ja, odlazili su u Evropu. Na primer, poznavao sam ljude iz Sirije, i tako dalje. Ali, brzo sam upoznao ljude kad sam došao u Srbiju. Takav sam čovek, ekstrovertan i otvoren prema svima. Našao sam prijatelje, sada imam dosta prijatelja. Ruse uopšte ne znam, svi moji prijatelji su Srbi“, objasnio je Sarsenov.

„Srećan sam zbog svega, a posebno što se nadam da će ljudi posle mene koji dolaze u Srbiju i koji traže azil posle mog slučaja manje patiti i brže dobijati azil. Pasoš i mogućnost otvaranja računa u banci mnogo znače. Mnogo ljudi u Srbiji iz različitih centara i organizacija mi je pomoglo. To je bilo dragoceno jer azilanti niti znaju jezik niti kako različite procedure izgledaju“, objašnjava nekadašnji azilant koji kaže da mu je mnogo značilo što ga je ovdašnje stanovništvo prihvatilo kao čoveka a ne kao neželjenog gosta.

ANJUG / OMK MUP REPUBLIKE SRBIJE (HO)

Kako izgleda podnošenje zahteva za pasoš?

Anđela Šemić iz Centra za istraživanje i razvoj društva IDEAS rekla je za NIN kako je još nekoliko ljudi podnelo zahtev za dobijanje srpskih putnih isprava. Centar, inače, pruža besplatnu pravnu pomoć tražiocima azila i izbeglicama u Srbiji. Prema njenim rečima, u najvećem broju slučajeva odlasci na terene su ključni – tako im se oni kojima je potrebna pomoć mogu obratiti.

U Bogdanovom slučaju, Šemić napominje da je Ministarstvo unutrašnjih poslova vrlo brzo reagovalo po pitanju podnetog zahteva - u roku od sedam dana Baha je dobio svoj pasoš.

TANJUG / OMK MUP REPUBLIKE SRBIJE (HO)

„Kad ti odeš iz države, tebi dokumenta ili isteknu ili se isprave izgube ili ukradu. U tom slučaju, neko ko je pobegao iz svoje države, ne može da se obrati svojoj ambasadi. Kada se tako nešto dogodi, onda se obraćaš državi u kojoj boraviš, dakle Srbiji. Ono što je važno napomenuti jeste da srpske isprave još uvek podležu viznom režimu one države iz koje je osoba koja ih je podnela. Dakle, iako je Baha dobio srpski pasoš, njemu u putnoj ispravi stoji da je državljanin Kazahstana. To znači da će Baha, svakako, kad god bude želeo negde da putuje, morati da se prilagodi uslovima koji postoje za državljane Kazahstana“, rekla je Šemić za NIN.

Međutim, bez obzira na određene uslove, Bahin pasoš je svakako bitna prekretnica kako u njegovom životu, tako i u životima drugih koji će tražiti srpska dokumenta.

Anđela Šemić je dodala kako se nije mnogo ljudi prijavilo za dobijanje isprava. Naime, od 2008. godine, tačnije otkako je ustanovljen sistem azila kod nas, samo 235 njih je dobilo azil.

„Od svih njih, više od pola je otišlo iz Srbije, a samo ljudi koji su dobili azil imaju pravo na putne isprave“, objašnjava je Šemić.