Privatni profit od "nacionalnog" značaja: Beograd na vodi se širi na još 327 hektara

Postoji teorija da se svemir stalno širi i da se galaksije neprestano udaljavaju jedne od drugih. Ali to je samo teorija. U praksi, naročito onoj u srpskoj prestonici, stvari su znatno jasnije i vidljivije: „Beograd na vodi“ se širi neprestano, svima pred očima, a istovremeno se sve više udaljava od Beograđana i koncepta glavnog grada kao razložne urbanističke sredine, sa svojom istorijom i dinamikom razvoja. 

Vlada Srbije je predložila, a ko bi mogao da odbije tako dobronameran predlog, da se površina koju pokriva „Beograd na vodi“, ni manje ni više nego utrostruči. Prvobitno je sto hektara javne zemlje u Savskom amfiteatru ustupljeno privatnom investitoru iz Emirata.

U međuvremenu su porasle cene kvadrata, kao i apetiti. Armiranim betonom biće zato zaliveno još 327 hektara na gradskim opštinama Stari grad, Čukarica, Savski venac, a „projekat od nacionalnog značaja“ zagrišće i dobro parče Novog Beograda. Ono uz reku, a koje bi drugo. Konkretno, talas novog urbanizma potopiće Beogradski sajam, priobalje sa novobeogradske strane, parcele u okolini Mostarske petlje pa sve tamo do Hipodroma. Trkalište za konje se za sada drži, ali su ga novoucrtane međe „Igl hilsa“ opkolile sa tri strane. Ako padne Hipodrom, sledeća je Ada Ciganlija. Jer ko ne bi voleo da živi u Beogradu a budi se pokraj jezera. Potez od Savskog trga do Drinske ulice, kao i parcele u blizini Brankovog mosta, takođe će pretrpeti estetske korekcije. 

Za sada toliko. Treba li se plašiti da ćemo od vlasti kroz koju godinu čuti čuvenu rečenicu iz teleprodaje: „Ali to nije sve...“? Jer zašto bi se sada zaustavili? 

Razarači mekog srca 

Rečenica koja u planu i kod okorelog nihiliste izaziva kiseli osmeh jeste da je potrebno izraditi „studiju zaštite nepokretnog kulturnog dobra“. Organizacija izložbe EKSPO 2027 legla je vlasti kao hladno pivo po letnjoj žegi, kao idealan izgovor da se Beogradski sajam, celina materijalnog kulturnog nasleđa, poruši, a novi izgradi u Surčinu.

Jedino Hala 1 neće biti sravnjena sa zemljom. Neki kažu da je to zato što je pod zaštitom države, a neki razlog nalaze u tome da se javnost umiri. Imajući u vidu da Halu štiti država, neko bi rekao da se ne bi moglo isključiti da joj, na primer, zbog radova u okolini bude narušena konstrukcija. A onda će morati da se sruši kao nebezbedna za korišćenje.

Siđi do reke 

Širenje metropole po obodima, tamo gde ima prostora, a komunalna i saobraćajna infrastruktura mogu da isprate dinamiku gradnje, ima poentu. Sa druge strane, načičkati solitere od dvadesetak spratova na zemljištu koje je sa jedne strane ograničeno rekom, a sa druge urbanim kvartovima, ima logiku jedino kada je u pitanju privatni profit. Naseljavanje desetina hiljada ljudi koji neće imati drugog izbora nego da se ulivaju u ključne saobraćajnice, koje ne mogu da izdrže ni trenutni protok saobraćaja, obećava permanentni kolaps i paralizovanje dobrog dela Beograda.

NIN / NIN

Metro će, kada ga uopšte bude bilo, rešiti samo deo problema jer, realno govoreći, oni koji imaju za cenu kvadrata u „Beogradu na vodi“ retko koriste javni prevoz. Pomenimo i kanalizacione cevi. Beograd je evropska prestonica čiji se najveći dao otpadnih voda izliva direktno u reku. Zanimljiva činjenica: desetine hiljada budućih stanara modernih zgrada takođe odlaze u „ve-ce“. Naselje je tik uz reku, pa se postavlja pitanje koliko su dugi kanalizacioni odvodi.Jutarnja šetnja po promenadi, potencijalno, mogla bi uskoro da dobije prepoznatljiv neprijatni šmek.

Sve je po zakonu 

Od inicijalne ideje, sve u vezi sa ovim projektom radi se uz protivljenje opozicije i dela javnosti. Još od kada je 2015. godine u Skupštini donesen „leks specijalis“ o „utvrđivanju javnog interesa“ i „izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta“. Prilikom rasprave u parlamentu, vlast je pokušavala da opozicionim poslanicima i građanima objasni šta je javni interes u poklanjanju zemljišta na najlepšoj lokaciji u Beogradu, privatnoj firmi da tamo zida stambeno naselje.

Neimari iz Emirata nisu ni pokušali da izgled građevina koliko-toliko prilagode arhitektonskom nasleđu Beograda. Jednostavno su iskopirali gotova rešenja iz sopstvene zemlje, koja se jedino razlikuju po gabaritima. A kada se jednom donese specijalan zakon za pojedinačnog investitora i to proglasi za javni interes - nebo je granica. Ima li ko da se zbog toga bunio?

Velika žuta patka 

Do 2015. godine vlast Srpske napredne stranke, koja je sve više uzimala zalet, nije se susretala sa značajnijim brojem nezadovoljnih građana na ulici. Prve ozbiljnije skupove na ulicama glavnog grada organizovala je Inicijativa „Ne davimo Beograd“, koja je pozvala na protest zbog početka gradnje „Beograda na vodi“. Za simbol pobune odabrana je velika žuta patka.

Tog septembra, pre nepunih devet godina, nova vlast je prvi put pred građane izvela policiju u opremi za razbijanje demonstracija, koja učesnicima nije dozvoljavala da dođu do zgrade Geozavoda, gde je bilo zakazano okupljanje. Demonstracije su kulminirale i dobile na snazi u maju 2016. godine, nakon što su u noći između 24. i 25. aprila lica sa fantomkama porušila objekte u Hercegovačkoj ulici, a ljude koji su se tu zatekli maltretirala. Policija nije reagovala, a Aleksandar Vučić, koji je tada bio na funkciji premijera, kazao je da su to uradili „kompletni idioti“ i da je objekte trebalo srušiti preko dana. Protesti su se još neko vreme održavali, da bi naposletku zgasli. „Beograd na vodi“ je nastavio da niče, a za noćno rušenje do danas niko nije odgovarao.

Protest koji se nije desio 

Godina 2023, mart. Protesti protivnika izgradnje „Beograda na vodi“ odavno su utihnuli, ali priča „monumentalnog projekta urbane regeneracije“ dobija zanimljiv plot tvist. Oni koji su verovali u „Beograd na vodi“, toliko da su kupili stanove u zgradama „Arkadija“ i „Aurora“, najavili su u mejlu, koji je stigao na adrese redakcija, blokadu Bulevara Vudroa Vilsona i Hercegovačke ulice, nezadovoljni kvalitetom izgradnje svojih novih domova sa pozamašnom cenom kvadrata. Čak su zapretili pokretanjem tužbe protiv nosioca projekta, građevinske kompanije, kao i podizvođača.

NIN / Oliver Bunić

Kao u osrednjem sitkomu, u istom danu dešava se još jedan zaokret. Protest nije održan, a stanari su tvrdili da poziva na blokadu nije ni bilo, već da je reč o njihovoj internoj prepisci o problemima koje imaju u stanovima. Ovo povlačenje je razumljivo kada znamo da su ugovori obimno štivo, da retko ko čita sitna slova, a da korišćenje prava na mirno okupljanje može da zakomplikuje uslove otplate. Najbolje je sve rešiti u kući.

Javni interes ne postoji

Konsultant za investicije Mahmud Bušatlija ukazuje da je „Beograd na vodi“ pretežno stambeni prostor, uz malo mesta za uslužne delatnosti, što se definiše kao rentni kapital - prostor koji se prodaje ili izdaje. Prema njegovim rečima, privatnici će platiti građevinare i u vreme izgradnje oni će biti zaposleni. Međutim, Bušatlija ocenjuje da će se sa ovako intenzivnim razvojem, bez ozbiljnih planova, s vremenom ugasiti i građevinarstvo, jer u gradu Beogradu već postoji oko milion kvadratnih metara poslovnog prostora koji deset godina zvrji prazan. 

„Privatna kompanija dobija mogućnost da se proširi. Onda se to nazove državnim interesom. Državni interes neće zadovoljiti ono glavno - proizvodnju. Ja tu ne vidim nikakav javni interes. Vidim partikularni, privatni interes. Ako je to privatni interes, zašto ga država ne tretira kao komercijalni posao? Jer poseban interes znači da se nešto radi u interesu svih građana. Ako privatni interes ima potrebu za takvim prostorom, onda on mora da plati infrastrukturu. Do sada nije platio. Navodno je država vlasnik trideset odsto, ali je do sada zaradila samo šest miliona evra“, objašnjava Bušatlija i dodaje da niko ne zna koliko je stotina miliona ta ista država uložila u infrastrukturu, da bi na tom prostoru uopšte moglo da se gradi. 

NIN / Zoran Ilić

Upitan na čiji teret idu tako uložena sredstva, on odgovara da idu na teret javnog duga. Bušatlija pojašnjava da država uzima kredit da bi napravila infrastrukturu, koji onda vraća kroz inflaciju, uvoz, carinu i poreze. 

„Nikome ne pada na pamet jedna stvar: ako se gradi previše stanova, ne mogu da se prodaju po tim cenama. Naročito na toj lokaciji gde imate stanove koji su plaćeni po 10.000 evra za kvadrat. Kada će oni moći da ih prodaju za tu cenu? Nikada, samo gube novac na tome. Oni ili ne znaju kako se raspolaže novcem, a lako dolaze do njega, ili su ljudi koji svesno peru pare. Jer kada perete pare, morate da se odreknete jednog dela novca“, smatra Bušatlija.  

Po njegovom viđenju, besmisleno je gledati stvari sa aspekta arhitekture ukoliko se ulazi u projekte koji ne podrazumevaju javni interes, već naprotiv, ukidaju mogućnost da se na takvoj lokaciji on ostvari. 

„Šta smo uradili? Uništili smo javni interes da bi neko zaradio pare na tome što će jeftino proći jer nije platio infrastrukturu, lokaciju i zemljište, nego samo troškove izgradnje“, ističe Bušatlija. 

Prema njegovom zaključku, investitor koga gradnja košta od 700 do 800 evra po kvadratnom metru, stanove prodaje za pet do šest hiljada po kvadratu. 

Poništavanje istorije 

Osnivač Kancelarije za lokalne i inovativne politike i bivši predsednik Opštine Stari grad Marko Bastać smatra da je najavom vlasti da se „Beograd na vodi“ širi na Čukaricu i Novi Beograd nastavljen projekat izmeštanja centra grada na novu lokaciju.

Prema njegovom viđenju, izlaskom sa teritorije „Beograda na vodi“ i ulaskom na Stari grad, povučena je linija koja se tretira kao granica dela grada koji se sređuje i dela grada koji je zaboravljen.

„Dok se u ’Beogradu na vodi’ grade luksuzni stambeni i poslovni objekti, starogradski deo je prljav i zapušten. Da se razumemo, nemam ništa protiv gradnje, samo ne mislim da to treba da postane novi centar grada. ’Beograd na vodi’ je Dubai, a Stari grad je Evropa. Vlast izmeštanjem centra grada poništava istoriju Beograda. Sve se seli u ’Beograd na vodi’, pa me ne bi iznenadilo da pokušaju premeštaj Narodnog muzeja ili Pobednika“, kaže Bastać.