Leteći taksi najnoviji veliki trik srpskih vlasti: Velika obećanja lepo zvuče, a ne koštaju ništa

Svakoga dana kad krenem na posao u fabriku čipova, gde mi je plata 10.000 evra, uđem u autobus „mercedes“ proizveden u Srbiji, a ako baš žurim, krenem letećim automobilom ili uhvatim leteći taksi. „Oh wait“, što bi rekao popularni internet mim – nije to scena iz nekog naučnofantastičnog filma Lika Besona, već takva svakodnevica postoji u megalomanskim obećanjima i glavi srpskih vlasti i predsednika Aleksandra Vučića, dok su njegovi građani uglavnom osuđeni da se voze autobusima sklonim poluraspadu i samosagorevanju, ili automobilima koji su bliži 20. nego 21. veku. Takav sukob predsednikove mašte i srpske realnosti dostojan je skeča u „Letećem cirkusu Montija Pajtona“.

Ne radi se ovde o Vučićevim obećanjima o rastu plata, penzija, dži-di-pija i dži-di-pija per kapita (a naš predsednik voli te stručne, ekonomske termine), kumulativnoj stopi rasta, sveopštem procvatu "ekonomskog tigra", “skokovima u budućnost” i "zlatnom dobu", već o onim obećanjima za koja je odmah jasno da nikada, ili bar u nekoj doglednoj budućnosti, ne da ne mogu biti ispunjena, već se graniče sa naučnom fantastikom.

Omiljeno predsednikovo obećanje su leteći automobili, ili leteći taksiji u novoj varijanti. Obećavao je Vučić još 2018. kako će "zamoliti Kineze" da u Srbiji počnu proizvodnju električnih automobila, pa i letećih automobila, „na kojima rade“. Ponovio je to i ove godine, prvo tokom posete Vojnotehničkom institutu, a potom i tokom vanredne sednice Vlade Srbije kojoj je prisustvovao.

Vučić je tada rekao da ćemo „imati leteće taksije u Beogradu za EKSPO 2027“, pominjući da radi „sa dve kompanije, jednom iz Francuske i drugom, valjda iz Austrije“. Ta francuska kompanija mogla bi da bude Grupa ADP, koja upravlja pariskim aerodromima i najavljuje da će na ovogodišnjim Olimpijskim igrama „leteći taksi“ prevoziti putnike između aerodroma „Šarl de Gol“ i „Le Burže“. Međutim, taj francuski „leteći taksi“ više liči na veliki dron u obličju helikoptera za jednog putnika i jednog pilota, a neizvesna je i njegova sudbina. Naime, Roman Erni, šef za mobilnost u pariskoj razvojnoj agenciji, kazao je da će budućnost „letećeg taksija“ zavisiti od odgovora javnosti za koju je on „u ovom trenutku naučna fantastika“, ali i eksperata koji ispituju šta je sve potrebno kako bi se osigurala bezbednost putovanja takvom letelicom. A takvih bezbednosnih nedoumica je "mali milion".

Koketiranje sa "Mercedesom"

Obećavao je Vučić, tek što je preuzeo vlast, i da će „Mubadala“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata otvoriti fabriku čipova, jednu od najvećih u Evropi, u kojoj će plata za stručnjake biti 10.000 evra, a biće „najveća investicija u Srbiji od 1980. godine“. To obećanje dato je još 2013, a 11 godina kasnije - ni fabrike, ni „Mubadale“, ni čipova. Ali je tada dobro zvučalo i pokazivalo svemoć Vučića koji je donosio „spas za Srbiju“.

NIN / Milan Ilić

Znajući da građani Srbije među automobilima možda najviše cene „mercedes“, pre svega kao statusni simbol, Vučić je u dva navrata „koketirao“ s njim. Prvo je 2014. lepio „Mercedesov“ znak na autobus napravljen u posrnulom „Ikarbusu“, najavljujući da će se u njemu proizvoditi vozila zajedno sa čuvenom nemačkom kompanijom. Od toga nije bilo ništa, a ne samo da „Mercedes“ nije došao, već je „Ikarbus“ prodat novim vlasnicima iz jedne od omiljenih Vučićevih „partnerskih zemalja“, Kine, da bi konačno nestao u stečaju.

Drugi dolazak „Mercedesa“ među Srbe dogodio se početkom 2023, kada je predsednik tvrdio da bi nemački koncern „zajedno sa ’Rio Tintom’“ mogao u Srbiji da pravi električne automobile i da bi „dao sve na svetu da se to ostvari“, te da je o tome razgovarao više puta. Ali, kako je dodao, „doneli smo mnogo pogrešnih odluka“ i "odrekli smo se belog zlata“, misleći na litijum. Tako je gigant iz Štutgarta poslužio da Vučić građanima zasladi gorak ukus litijuma, uz koji bismo ga lakše progutali.
Nikola Parun, politikolog i stručnjak za komunikacije, kaže za NIN da iza ovakvih Vučićevih izjava stoji jasan razlog – narod voli atrakcije.

„Neke od njih koje su zvučale megalomanski su se zapravo i desile, recimo brzi voz ili Beograd na vodi. Leteći taksiji su sada svetska tema i ne bi bilo čudno da se na EKSPO nekakav prototip zapravo i pojavi. Ali i ako se to ne desi, kao i niz prethodnih megalomanskih najava, priča o tome da hoće - zvuči fascinantno“, kaže Parun.

Milena Popović, glavna urednica „Istinomera“, kaže za NIN da je od Vučićevih obećanja koje su novinari te kuće zabeležili i proverili više od 70 odsto neispunjeno. Vučić dominira u javnom prostoru, pokazalo je istraživanje „Istinomera“, više od 300 puta se u toku prošle godine uživo obratio građanima, a zauzima 61 odsto informativnog programa namenjenog političkim akterima na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću.

TANJUG / STRAHINJA AĆIMOVIĆ

„Predsednik države u javnim nastupima menja čitavu izvršnu vlast, saopštava odluke, osvrće se na aktuelna dešavanja, otvara fabrike, radove na infrastrukturi, komentariše hapšenja… Dakle, on ekstremno dominira u javnom prostoru, a veliki broj obećanja koja najavljuju bolji život za građane sastavni su deo skoro svakog njegovog obraćanja, šta god da je tema“, kaže Popović.

Viktor Marković iz satiričnog portala Njuz net kaže za NIN da je kod Vučićevih obećanja "samo mašta granica".

"Narod verovatno i ne sluša baš sva obraćanja i obećanja predsednika jer niko normalan ne može toliko dugo i toliko često da prati šta predsednik priča. Narod odavno glasa po inerciji, iz straha i lenjosti. Za svaki slučaj za vlast, da ne razmišlja", smatra on.

Marković kaže da "postoji jedan ogroman broj ljudi kojima su činjenice jednostavno dosadne", što govori i "uspeh doktora Branimira Nestorovića" na izborima.

"I zato traže istinu negde drugde, kod onih koji ponude alternativne, zabavnije činjenice.  A kad pogledamo koliko su uzbudljive neke od alternativnih činjenica, shvatamo da istina protiv njih nema nikakve šanse", smatra Marković.

Obećanja u zaboravu

Velika i nerealna obećanja najbolje posluže da postanu tema o kojoj se priča, umesto o svakodnevnim problemima, poput rasta cena ili svojevremeno zamrzavanja penzija jer je o tome lakše ne misliti dok maštamo kako ćemo biti „lideri u ovome ili onome“ i baviti se nečim što teško mogu da zamisle stanovnici čak i najbogatijih zemalja.

„Takva obećanja koja građanima pružaju nadu za bolji život, a često zvuče bajkovito, predstavljaju neku vrstu anestezije za često ne tako lepu svakodnevicu opterećenu opštom nesigurnošću, ekonomskim i finansijskim brigama, zabrinutošću i razočaranošću. Ona su i deo jednog uhodanog i dobro razrađenog spina i zamagljivanja istine: javni zvaničnici, političari i mediji svakodnevno proizvode krize, prete spoljnim i unutrašnjim neprijateljima i zastrašuju građane raznim apokaliptičnim scenarijima. I onda u slici te opšte neizvesnosti i straha (za koji je krivac uvek ’neko drugi’) nerealna obećanja o svetloj budućnosti zvuče spasilački", navodi Popović.

Međutim, takva obećanja brzo odu u zaborav među biračima, pa Vučića i slične njemu gotovo da niko ne pita – šta bi s tim „Mercedesom“ ili letećim automobilima.

„Javnost brzo zaboravlja takva obećanja jer na njih i ne računa. Malo ko ozbiljno veruje da leteći taksiji uopšte mogu da postoje. Još manje njih da ćemo ih gledati po Beogradu. Čak i neispunjena obećanja na koja javnost može da računa jer zvuče realno (primera radi: povećanje penzija ili bolje zdravstvo) nakon kratkog vremena prestaju da budu previše sporna“, kaže Parun.
Kako dodaje, s obzirom na to da niko stvarno ne očekuje ispunjenje nerealnih projekata, „nema mnogo tuge i razočarenja kad se ne dese“.

„Ali kad se dese, oduševljenje može da bude veliko. Zato su ona zgodna za komunikaciju: lepo izgledaju, daleko su, a ako se i ne ostvare, nije neka šteta po onoga ko je obećanje dao. Posebno ako je taj neko vlast“, navodi Parun.