Pozorišna kritika: Na rubu jedne smrti

Ako su prošlogodišnje tragedije u Beogradu i Mladenovcu ikoga išta naučile, onda je to, za početak, saznanje da su mnoge isprepletene niti, u društvu, u roditeljskom domu i u školi, dovele do te velike nesreće. Bol roditelja i bližnjih ne može ničim da bude zalečena, a psihološka trauma srpskog društva podrhtava i dalje. Pozorište u ovim krajevima i u Evropi prilično se poslednjih godina angažovalo oko teških problema nasilja (Mladi bez Boga, Nemir u duši, Prozor, Istorija nasilja i mnoge druge izvedbe), dokazujući da teatar živi u ovom svetu i brine o njegovim traumama. Predstava Gidionov čvor, premijerno odigrana ovih dana u Beogradskom dramskom pozorištu, umetnički je primer jednog takvog društvenog svedočanstva. Priča je o samoubistvu dvanaestogodišnjeg dečaka Gidiona nakon jedne oštre kazne koju je dobio u školi.

Na pozornici će se naći samo majka i učiteljica. Majka od učiteljice želi odgovore na pitanja o svome sinu iako sluti da mnoga pitanja mora da postavi i samoj sebi, a učiteljica zna mnoge odgovore o njenom sinu i o situaciji u školi, ali se teško suočava sa vlastitom savešću. Ključni problem o kojem govori ova predstava i koji danas vidimo na svakom koraku u tome je što u mnogim prilikama nismo uradili ono što smo morali da uradimo. To je taj čvor koji malom Gidionu nije dao da diše i koji ga je odveo u smrt. A trebalo je da uradimo tako malo. Nismo pomilovali nekog, a trebalo je. Nismo rekli nekom da ga volimo. Nismo nekog držali za ruku, makar ništa i ne kazali. Nismo bili tu kada je trebalo.

Komad Gidionov čvor, višestruko nagrađivan i u Americi mnogostruko izvođen, napisala je savremena američka spisateljica „novih dramatičara“ Džona Adams, koja u svojim radovima u pravilu društvo promatra kroz pukotinu psihološke ranjivosti njegovih pojedinaca, dok je predstavu režirala Jana Maričić, koja se specijalizovala za male kamerne izvedbe velike radijacije. Za ovakvu razarajuću duodramu bile su potrebne dve vrsne glumice, i više od toga: Mirjana Karanović i Jana Milosavljević. Među školskim klupama, dve žene stoje jedna nasuprot drugoj, ispod zatvorenog neba i pred otvorenom provalijom. Predstava se valja u grčevima hladnog znoja glavnih junakinja, između bolnih ispovesti, međusobnih moralnih obračuna i mračne ironije, stvarajući u publici doživljaj da negde u organizaciji i shvatanju našeg života postoji u nama neki krupan kvar kojeg ne uspevamo da se rešimo.

Glumice Mirjana Karanović i Jana Milosavljević izdržale su i savladale taj kao kamen teški i potmuli pritisak suočavanja sa sobom, s drugima i sa istinom, na rubu jedne optužujuće smrti. Tišina u ovoj drami bila je uverljivija od dokaza i tragedija je bila rečitija od opravdanja. Majka će na kraju ovog psihološkog rolerkostera za smrt svog deteta okriviti učiteljicu i nemo će otići sa scene. Do srži ranjena osoba ne može drugačije, ali u vazduhu visi dilema jednako teška kao i smrt. Ako zauvek odlučimo da zadržimo gorčinu optužbe u našem srcu, moramo biti svesni da će slika o lepoti mnogih bića do kojih nam je stalo, tim crnim talogom u našoj nutrini, večno biti opterećena. Danas, od dečjih igrališta, kancelarija i političkih govornica, pa sve do ratnih rovova, stvarnost kao da vrišti u grubosti i mržnji. Možda u preteškoj boli jedne majke, koliko god to iluzorno izgledalo, leži trenutak da se ta lepota obnovi i uprkos nesreći širi dalje. Ako nas sve obuzme mrak, svet će se pretvoriti u ledenu pustinju. Na kraju ove predstave mi se osvrćemo na vratima pozorišta: možemo li oprostiti?