Od 1970. godine je bio urednik fotografije u beogradskom nedeljniku NIN i na tom mestu je ostao do penzionisanja 1993. godine.
Rođen je u Vinkovcima 22maja 1933, gde je završio gimnaziju. Novinskom fotografijom počeo je da se bavi u kragujevačkoj “Svetlosti”. Dolazi ubrzo u Beograd I nastavlja da radi u “Borbi”, “Mladosti”, “Jugoslovenskoj reviji”… Od 1970. do penzionisanja 1993 bio je urednik fotografije u NIN-u i u tom period objavljuje oko 700 naslovnih strana! Bavio se i primenjenom fotografijom, reklamnom, modnom, podvodnom…
Radio je za čuvene agencije i prestižne listove u svetu, a pо njemu je nazvana nagrada „Tomin šešir”.
U osvrtu na svoju karijeru (“42 magazin”) između ostalog je rekao da je čitav život proveo blizu politike, ali nikad zaista unutra. I da mu je snalažljivost bila od velike pomoći.Između ostalog
Kada su se pred kraj Titovog života u Ljubljanu sjatili najbolji foto-reporterii novinari sveta…
"Tito je umro u nedelju. Jedva sam ubedio ženu iz međunarodnog pres centra da mi na novinarsku akreditaciju stavi i pečat s kojim mogu nesmetano da se krećem i snimam. Na železničkoj stanici u Ljubljani slikao sam kako Tita unose u Plavi voz. Video sam da je pretposlednji vagon koji je bio namenjen gardistima još otvoren. Zapalio sam tompus i polako glumeći važnu facu ušao u voz. Nikome od gardista nije palo na pamet da me bilo šta pita. Kroz prozor voza slikao sam narod kako plače i posipa prugu cvećem. Već sam imao ekskluzivu, ali se negde pred Zagrebom pojavio Blažo Mandić, Titov šef kabineta, i pobesneo kada me je video. Vratio se posle izvesnog vremena, uveo me u vagon gde je ležao Tito i dozvolio mi da sve snimam. Samo je rekao: ’Tek što je Stari umro, a mi već imamo slepog putnika.’ U svakom slučaju, NIN je jedini imao te ekskluzivne fotografije Broza u kovčegu.
Kroz svoj objektiv svedočio je i o raznim ratovima; fotografisao je iračko-iranski rat, sukob Egipta i Izraela, revoluciju u Rumuniji u kojoj je likvidiran bračni par Čaušesku…
"Postoji ogromna napetost dok ne čujem da je pored mene zviznuo metak. Posle toga više nema straha. Tokom ratova u kojima se raspala Jugoslavija trčao sam ispred vojnika i snimao, a granate su padale tik iza njih dok su pokušavali da se sklone. (…)U tuđoj zemlji ima teških trenutaka, ali ipak krvari neko drugi. Rat koji se desio nama devedesetih godina je neverovatno bolno iskustvo. Slikam čoveka, upoznam ga, počnem da se družim s njim, a onda mi sutra kažu da je poginuo…“
Govorio je da je tokom svoje bogate karijere zapravo samo skupljao život, kao i da svaki dobar foto-reporter ima samo taj jedan momenat kada se hvata istorija, kada je svaki detalj na svom mestu i kada fotografija priča svoju priču.
"Kad vam nešto bljesne u oku, to se ne propušta. Tako nastaju velike fotografije. Nekada nije bilo digitalnih aparata, morao si da razmišljaš o svakom kvadratu. Koristim i ja sada digitalne aparate, ali priznajem da me nervira taj zvuk. Znate šta, kad ispucate toliku količinu kadrova u jednom minutu, jasno vam je da će i ćorava koka ubosti zrno. Nekada se morao loviti taj sekund, taj izraz lica ili situacija. To ne znači da danas nema vrhunskih foto-reportera. Pa bilo bi smešno da to tvrdim, kroz moje ruke je prošlo više od 300 vrhunskih profesionalaca koji sada rade za najveće novinske kuće i dobijaju najprestižnije nagrade. I moram reći da je to za mene velika satisfakcija".
Jedna od njegovih citiranih izjava odnosi se na NATO nbombardovanje.
"Ne postoji nijedna moja izložba na kojoj bar pet fotografija ne bude bombardovanje. Ja im to oprostiti neću nikada, neka im oprašta ko god hoće“, kazao je Peternek.
Tagovi
Da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
