In memoriam - Tomislav Peternek: Hoću krupno da imam taj poljubac

Slovi za doajena srpske i jugoslovenske novinske fotografije, umetnika međunarodne reputacije koji je izbrisao granice između umetničke i dokumentarističke fotografije… Napustio nas je 24. marta 2024.

Osnovni biografski podaci kažu da je Tomislav Peternek rođen u Vinkovcima 22. maja 1933, gde je završio Realnu gimnaziju. Fotografijom se bavio od 1954, a novinskom fotografijom počeo je da se bavi u kragujevačkoj „Svetlosti“, pošto je jedno vreme radio u fabrici radio-aparata „Šumadija“.

Ubrzo odlazi u Beograd i nastavlja u „Borbi“, „Sportu i svetu“, „Mladosti“, „Jugoslovenskoj reviji“... Od 1970. do penzionisanja 1993. bio je urednik fotografije u NIN-u. U tom periodu objavljuje oko 700 naslovnih strana! Bavio se i primenjenom fotografijom, reklamnom, modnom, podvodnom... Radio je i za razne listove širom sveta, bio akreditovan dopisnik pri Ministarstvu informisanja Jugoslavije od velikih foto-agencija: Rojters, Istlajt, Kontrast, od Unicefa, a poslednjih osam godina radio je za Korbi-Sum iz Pariza. Po njemu je nazvana nagrada „Tomin šešir”.

Teča

U intervjuu za sajt foto-kluba Leskovac kazao je:

„NIN je išao kod mnogih političara, da ih ja fotografišem za naslovnu stranu. Ja sam se uvek rukovodio time da saznam nešto o njima da bi se neki karakter na slici video. Tako sam bio kod Čaušeskua i nisam bio zadovoljan dok ga nisam snimio kao lisicu, jer je on za mene bio prepreden, onako jedan lisac. E onda sam slikao Krajskog, austrijskog kancelara, i onda sam otišao u Beč, poneo sam rasvetu, poneo sam sve onako glamurozno, kad je završilo snimanje, ja sam dao aparat njegovom sekretaru, nisam ni znao kako se zove, a to je bio Volfgang Petrič, koji je kasnije bio austrijski ambasador u Beogradu. Ja kažem njemu ’Molim vas napravite nam neku sliku’, Štajnera, novinara čuvenog, mene i Krajskog, da imamo za treću stranu u NIN-u da se vidi da smo stvarno bili kod njega.

I on uzme aparat, a Krajski onako, fini gospodin je l’, malo priča sa Harijem, pa se onda okreće meni, a nije znao da ja znam njemački i pita me odakle sam, ja nešto počeo da se vadim, Vinkovci, šta imam da mu ja objašnjavam, a Hari Štajner na nemačkom kaže da sam pravi Čeh. On pita kako. Kažem ’Majka mi je rođena tamo gore kod Karlovi Varje’, on pita koje mesto, već malo nervozan, ja kažem ’Graslice ’, a on kaže ’A Graslice, moj deda je imao tu pilanu, tamo se svi znaju’. A Hari Štajner, sada na srpskom kao štos, dobaci meni ’Toma našo teču’. I sad Krajski traži da se to prevede. Ko da mu to prevede? I onda se okrene Petriču i tada vidim da Petrič zna srpski i on mu sve prevede.“ 

NIN / Zoran Lončarević

Poljubac

Govoreći dalje, ispričao je anegdotu koju je kasnije umeo da iskoristi:

„Recimo, bio je ’Salt dva’, Brežnjev i Karter, najveći skup tadašnjeg sveta, to je bilo u Beču, svi novinari u pres-centru, ja nisam imao tako dobru opremu, teleobjektive, a jako dugačka sala i balkon je jako daleko, ja sam znao da mogu da ih snimim kao muve, ne mogu ništa uraditi. I ja kažem u pres-centru, a tu je bio i Hari, ’Odo kod mog teče’. Pitaju me ’Jesi li ti normalan? ’.
Ma idem ja, dođem kod Krajskog, sačeka me Petrič u kabinetu, kaže ’Ne da su bile slike, bundeskancler zadovoljan’, videli smo i ’Start ’, jer ja sam i zagrebačkom ’Startu ’ dao fotografije. Kažem ’Ja nešto trebam mog teču’, on me sad ovako gleda ko budalu, kakav teča, on je već zaboravio to, ali se ipak valjda prisetio, kaže: ’Bundeskancler je toliko zauzet da vas neće moći primiti’. A ja se pomerim, sednem na stolicu i kažem ’Ja ću čekat onda mog teču’. On kaže ’Ma nemojte, molim vas, ne može da vas primi, ali vam ja garantujem, recite šta je problem, on će vam pomoći’.

Kažem ’Ja bih hteo da budem na onom malom praktikablu ispred njih dvojice, Brežnjeva i Kartera, kad se budu poljubili, da imam krupno taj poljubac, a to je već sve rezervisano za televiziju američku, rusku i austrijsku’. Kaže meni Petrič ’To neće moći, ali videćemo’. Ja se vraćam u pres-centar, svi udaraju šegu sa mnom ’A, otkačio te teča’, u to na zvučniku se čuje: ’Gospodin Peternek da dođe u pres-centar’. Ja odem tamo, direktor pres-centra me čeka na vratima: ’Gospodine Peternek, imamo veliku neprijatnost zbog vas, Krajski je tražio da nađemo način kako bilo da vi možete vaš posao dobro uraditi, ali pošto je taj praktikabl zauzet, mi vam ne možemo dozvoliti da tu stanete, a daćemo vam bedž i za ovo i za ono gore, a vi se snalazite’. Ja dođem pred otvaranje i vidim sa strane da je ušao predsednik države, pa da je ušao Krajski, predsednik Vlade sa ženom, i odmah krenem za njima, vidim sedaju u prvi red, ja fiksiram i gledam u Krajskog. Krajski me opazi i mune ovako ženu i kaže, verovatno, ’Evo ga taj idiot što misli da sam mu teča’. Ja bez razmišljanja pravo pred njih, njoj poljubim ruku, pozdravim se sa Krajskim, zakačim taj bedž i odem među ove koji su sve videli i niko se nije usudio da me otera i tako snimim poljubac.“

Vagon

Upitan šta smatra najdragocenijim kada se osvrne na karijeru, rekao je:

„Ljude koji su na mojim fotografijama“. 

Jugoslav Vlahović o Peterneku: Foto-fanatik

Kada sam krajem 1976. počeo saradnju s NIN-om, Toma je ubrzo na redakcijskom sastanku rekao da je srećna okolnost što sam (po povratku iz vojske) prvo došao u NIN i da me treba zaposliti za stalno. Takva podrška na početku karijere pamti se do kraja života. Sa iskustvom iz „Studenta“ i „Stradije“ brzo sam se uklopio i uz Peterneka i Branka Belića postao vizuelni zaštitni znak NIN-a.

Toma je pored fotoreporterskog imao i likovno-grafička znanja i ambicije. Takođe i hrabrost da odlazi na sva ta, ponekad opasna mesta događaja, da bi doneo pravu, autentičnu sliku. Recimo, glumi slepog putnika u plavom vozu od Ljubljane za Beograd sa Titovim kovčegom kada je NIN jedini imao takve ekskluzivne fotografije, a u tiražu od preko 200.000 primeraka!

Sa ratišta u Slavoniji 1991. vratio se sa licem punim sitnih gelera. Neko se i našalio „da te to nije Vlahović istačkao“, a ja sam se naježio prisetivši se jednog rođaka iz Podgorice (tada Titograda) koji je oslepeo od gelera zadnjeg dana Drugog svetskog rata 5. maja 1945, kada su oslobađali Trst od fašista. Tomin foto-fanatizam dobro ilustruje i priča iz vremena NATO agresije 1999, kada je nekoliko noći dežurao na krovu solitera prekoputa zgrade tadašnjeg Centralnog komiteta, danas „Ušće“, jer se očekivalo da će biti gađana. Što se i desilo! I Toma je imao slike eksplozije i zgrade u plamenu samo par sekundi posle direktnog pogotka. I dok su ostali fotoreporteri trčali da to snime, Toma se već vraćao u redakciju obavljenog posla. Uvek je sa sobom nosio foto-aparat, makar onaj najmanji „canon“, koji je imao i kad se na jednoj izložbi u Salonu Muzeja savremene umetnosti neočekivano pojavila Jovanka Broz. Vican Vicanović i ostali bili su praznih šaka, a Toma sa svojim karakterističnim smeškom.

Fotografije Tomislava Peterneka našle su mesta u postavci Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, za šta je zaslužna i prva foto-monografija o Tomi koju je za Studentski kulturni centar 1984. priredio Slavko Timotijević, a ja sam bio grafički dizajner. Pri kraju odličnog teksta Timotijević je tada napisao: „Moglo bi se reći da Peternek ulazi u jugoslovensku dokumentarno-žurnalističku fotografiju sa energijom koja je ravna energiji njegovih fotografija, ostavljajući svoje karakteristične tragove ne samo u žurnalizmu već i u oblasti dokumentarne, ali i autorske fotografije. Nju namerno ne nazivamo umetnička, jer je upravo Peternek raskrinkao pojam tradicionalne umetničke fotografije, a pokazao da se i u oblasti dokumentarne mogu razvijati lični autorski stav i koncepcija“.