Vojni analitičar Vlade Radulović: Snaga Izraela, američki avioni i balističke rakete „jerihon“

Nakon što je ratni kabinet izraelskog premijera Benjamina Netanjahua najavio odmazdu za iranski napad, svetska javnost je iz minuta u minut sa posebnom pažnjom pratila dešavanja na širem prostoru Bliskog istoka. Da stvar bude još komplikovanija, SAD su tokom glasanja u Savetu bezbednosti UN stavile veto na punopravno članstvo Palestine u UN, a nije došlo ni do prekida sukoba u Pojasu Gaze, koji traje od oktobra prošle godine. Otuda ne treba da čudi zašto su izraelske vazdušne napade na Esfahan, gotovo svi svetski mediji kao udarnu vest stavili na svoje naslovne strane.

Međutim, svega par sati nakon što je euforija od početka totalnog rata Izraela, Irana i drugih prošla, postalo je jasno da će se po oprobanom receptu sve ponovo svesti na nivo spekulacija. Naime, čak i ako se složimo da je zvanični Izrael ispunio obećanja ratnog kabineta, nepoznato je kakvi su bili efekti napada i čime je on izveden, naročito imajući u vidu saopštenja iz Irana u kojima se navodi da u okviru nuklearnog kompleksa nisu zabeležena oštećenja.

Time se otvara pitanje ubojnih sredstava koja su u napadu korišćena, odnosno da li su u pitanju bili dronovi kao što tvrde u Teheranu, ili je izveden raketni napad kao što tvrde SAD, pri čemu su u iračkim regionima Latifija i Al Azizijap pronađeni fragmenti dve izraelske rakete (verovatno modifikovani „Blue Sparrow“).

U skladu sa tim, ostavljajući aktuelna nagađanja po strani, postavlja se pitanje čime je Izrael mogao ili bi mogao da uzvrati na iranski napad, jer mu je kao zemlji sa veoma razvijenom i sofisticiranom vojnom industrijom na raspolaganju široka lepeza ubojnih sredstava. Okosnicu snaga svakako čini ratno vazduhoplovstvo, i to lovci pete generacije „F-35 adir“ i lovci, odnosno višenamenski avioni F-15I, naoružani krstarećim raketama „Delilah“ i „Rampage ALBM“, ali i vođenim avio-bombama koje zbog potrebe ulaska aviona u vazdušni prostor Irana i rizika od dejstva iranske PVO imaju ograničenu upotrebu.

Izraelov najjači adut

No, najjači adut Izraela svakako nije korišćen. U pitanju su balističke rakete „jerihon 2“ i „jerihon 3“, nastale u okviru daljeg razvoja projekta „Jerihon“, koji je sa francuskom kompanijom „Daso“ započeo 60-ih godina 20. veka. Iako su Francuzi relativno brzo napustili ovaj projekat, izraelski inženjeri otpočeli su razvoj nove generacije pomenute rakete pod oznakom „jerihon 2“, a prvi koraci na tom polju učinjeni su 1977. godine.

Nakon nekoliko proba, balistička raketa je ušla u operativnu upotrebu 1989. godine sa deklarisanim dometom između 3.000 i 3.500 kilometara, noseći konvencionalnu ili nuklearnu bojevu glavu težine jedne tone, odnosno oko 7.500 kilometara sa bojevom glavom od 500 kilograma. Uz nju, od 2011. godine u operativnoj upotrebi izraelske vojske nalazi se i interkontinentalna balistička raketa „jerihon 3“, čiji je domet između 4.800 i 6.500 kilometara (postoje podaci koji ukazuju na domet od čak 11.000 kilometara, ali sa daleko manjom bojevom glavom), sa različitim konvencionalnim i nuklearnim bojevim glavama težine između 750 i 1.300 kilograma.

Međutim, ovo su samo stavke na papiru, jer se čini da ni jedna ni druga strana ne žele dalju eskalaciju. Kao mogućnost pak ostaje otvaranje direktnog fronta sa libanskim Hezbolahom, uz napade dronovima i raketama koje lansiraju jemenski Huti.

Takođe, ne treba isključiti ni mogućnost izraelskog sajber napada, vazdušne udare po šiitskim milicijama u Siriji ili pokušaj da se obaveštajnim radom nanese šteta iranskom sistemu odbrane.