Aleksandar Denić za NIN: Živimo na granici između zapadnog i istočnog predgrađa

ODVAŽNOST! To je reč koja mi je odmah pala na pamet kada sam otkrio projekat Aleksandra Denića za 60. izdanje Venecijanskog bijenala. Odvažnost je kvalitet u umetnosti, a Denić ga poseduje u izobilju.    

Ovim rečima francuski kustos i teoretičar umetnosti Kristofer Idgre opisuje rad koji je imao priliku da vidi još u nastajanju, u jednom beogradskom hangaru, a kojim će Denić predstavljati Srbiju na najvećoj likovnoj smotri na svetu. Odgovarajući na temu „Stranci svuda“, umetničkog direktora Bijenala Adrijana Pedrose, naš međunarodno uvaženi umetnik stvorio je čitav jedan svet evropskog, globalnog predgrađa, kojim tumaraju aveti našeg vremena. Hvatajući trenutak kada istorija postaje biografija, Denić se, kaže, oslanja na teoriju Hajnera Milera o stalnoj potrebi da se sistem mišljenja i vrednosti dovede u pitanje kroz sposobnost umetnosti da stvarnost učini nemogućom.

Njegova „Kolonijalna izložba“ (Exposition Coloniale), spakovana u tri šlepera od po petnaest tona, stigla je u Italiju, a potom je baržama kroz venecijanske kanale dopremljena do čuvenih Đardina, i već je spremna za otvaranje zakazano za 19. april.

Rad je vrlo kompleksan, i strukturalno i konstruktivno, kao i kada su u pitanju bili njegovo izvođenje i logistika – objašnjava Aleksandar Denić za NIN. 

A ukratko, šta ga čini?

Objekti koji ga čine su u rasponu od onih velikih zapremina do veoma malih detalja. Ima i radova u radovima. U tehničkom i organizacionom delu sam zahvalan ljudima koji su učestvovali u realizaciji i veoma zadovoljan kako je rad izveden. Filmskim jezikom rečeno, njegova produkcijska vrednost deluje desetostruko veća od onoga što je u njega uloženo jer je urađen sa istim budžetom kao i svi prethodni radovi za Bijenale, koji nisu bili na ovaj način zahtevni. I Ministarstvo kulture, sa svoje strane, pokazalo je razumevanje i potrudilo se da maksimalno pomogne. 

Priča je ispričana iz vizure običnog evropskog čoveka. Šta on to vidi oko sebe, a prepoznaje se u ovom radu?

Svi objekti su skup amblema koji čine jednu metaforu. To su prepoznatljivi detalji iz svakodnevice malog evropskog čoveka, ali način na koji su spojeni, njihova konstelacija, dovodi do - apsurda. I to je ono što mali čovek vidi stalno oko sebe - esenciju apsurda stvarnosti koja ga okružuje.

Ovo je priča i o nečem što nazivate autokolonijalizam. Kako je Evropa, nekadašnja kolonijalna sila, postala kolonizovana? Šta ju je iz pozicije moći dovelo u poziciju zavisnosti?

Uz ime Evrope, u mom radu postoji taj znak TM, trejd mark, koji označava firmu, biznis pristup. Biznis je preuzeo stvar u svoje ruke. Kao u filmu „Blejd raner“, i tu postoji korporacija piramidalnog oblika, koja ide ka jednom šefu, gazdi, centru moći. Taj ekonomski, materijalni momenat prevladao je sve ideologije i politike, iako one još figuriraju. Ipak, iza svega je samo goli interes. Kod nas se to u nekom primitivnom žargonu zove „kombina“. Sve je „kombina“ samo velikih korporacija. Kolonijalne sile na Zapadu nekada su osvajale Aziju, Afriku, pa i Amerika je nastala kolonizacijom, dok su kolonizatori na istoku bile carske sile, poput Rusije, koju je nasledio SSSR, i kroz Varšavski pakt širio svoj uticaj, što je možda imalo elemente kolonijalizma.  Sada se ta potreba za kolonizovanjem ogolila i svela na novac i njegov interes.  

NIN / Oliver Bunić

I, gde je tu, kako se to kaže, mali čovek?

Na svim objektima u ovom radu postoji ogledalo koje je tu da se pogledamo. Da vidimo jesmo li tu ili smo postali neki duhovi.
U tom globalnom predgrađu postoje samo tragovi ljudi – jedna cipela, radnički šlemovi, čizme, razbacana odeća, što govori o teškim sudbinama - migracijama, siromaštvu, gladnima koji sanjaju rasprodaje... 

Jedini način da se sagleda ono što nam određuje život je pogled iz perspektive te lične tragedije običnog čoveka. On nema ni pancir košulju, ni oružje, ni bunker, ni novac, izložen je svim nepogodama. Upravo te životne nepravde ovde sakupljam. Iako sam to predgrađe predstavio kroz neku dozu romantičnog, sa retro segmentima, tek na licu mesta, ova postavka, koja je totalna izložba, suočava vas sa svim užasima kojima smo izloženi.

Čini to i kroz svetlo, zvuk, muziku...

Prvo, na njoj je sve napravljeno od realnih materijala. Tako su i zvuci oni koje prepoznajemo i koji postoje u našim životima, ali dobijaju sasvim drugu dimenziju u galerijskom prostoru, poput erkondišna, na koji smo navikli da brunda u polovnom autobusu. Ili, uporne zvonjave telefonske govornice, „blicanje“ foto-automata...

U kontekstu teme Bijenala, jesu li Evropljani iz ovog globalnog predgrađa stranci u Evropi?

- Toliko se sve otuđilo da mislim da smo svi stranci svuda. Tome su posebno doprinele nove tehnologije. One kontrolišu našu realnost, jer je zavisnost od tih pomagala preuzela sve. Ako si ujutru zaboravio telefon, već si isključen iz sveta. A zašto? To samo zna onaj koji ti prodaje taj telefon i koji ti stvara potrebu da ga zameniš novim.Stalno smo u trci sa razvojem tih tehnologija. Na sreću, počinju da se javljaju i suprotni primeri. Recimo, pre mesec dana u Švedskoj su isključili iz nižih razreda osnovne škole računar i vraćaju sve na knjigu, bez obzira na to što su bili među prvima koji su sve digitalizovali. Ali videli su da iz škole izlaze ljudi nesposobni za život. Zmija je počela malo sebi da jede rep.

Šta karakteriše taj odnos kolonijalizma i novih tehnologija?

Kolonijalizam se sad prebacio na informacione tehnologije. Odatle ide kontrola. Ne mora više neki tamo brka da sedi i nešto zapisuje sa magnetofona. Sada algoritmi to odrađuju. Mislim da je i taj nadzor u službi biznisa. I svuda u svetu je slika ista. Postoji neki apsurdni „džip lamborgini“, koji ne bih kupio ni da dobijem na lotou, a vozi se svuda - u Zanzibaru, Sankt Peterburgu, Šangaju, Njujorku... Bez obzira na društveno uređenje u tim delovima sveta, zvalo se ono kapitalizam ili komunizam. 

Predgrađe podrazumeva da negde postoji centar. Gde je on danas i šta se iz njega indukuje?

Sve se ubrzalo i modernizovalo, pa više ne može da se govori o geografskim centrima. Zahvaljujući novim tehnologijama, stalno dolazi do migracije tih centara. Možeš da budeš centar čega god hoćeš, ništa ti ne vredi ako je glavni kompjuter, koji reguliše sve, na Havajima. Sve je postalo fluidno, pomerljivo, ne može se uhvatiti ni za rep, ni za glavu. A opet, sve je povezano, pa otuda i globalna periferija. Čak i gradovi menjaju strukturu, nema centra i periferije, sve ide ka tom investicionom, ka novcu, profitu.

Više ni u umetnosti ne postoje centri koji diktiraju trendove kakvi su bili Pariz, London, Njujork...

U nekim segmentima se čak forsira decentralizacija, da bi se malo prodrmale stvari, razbili neki ubuđali bunkeri. Zbog ubrzanog protoka informacija, i u umetnosti je sad ceo svet objedinjen, sve je „na izvol`te“. 

Koliko je Venecija centar umetničkih zbivanja?

To neću znati dok ne počne Bijenale. Vidim da je tamo „gusta čorba“, i da svi pokušavaju da prikažu ono najbolje što imaju. Svi su veoma otvoreni, bar dok teku pripreme, dok sudija ne baci loptu. 

Kako se taj fenomen Evrope i novog kolonijalizma odražava na naše društvo?

Igrom istorijskih okolnosti uvek smo bili van te neutoljive želje da nekome nešto uzmemo. Više su nama uzimali. Mi smo kapija Istoka i vrata Zapada, ili obrnuto, i na granici smo dva predgrađa, zapadnog i istočnog. Do pre neku deceniju živeli smo u samoupravnom socijalizmu i imali osećaj za kolektivno, timsko, što se sada gubi. Sviđa mi se što kod nas mladi ljudi sve više vode računa o zagađenosti vazduha, vode, i to jeste neka borba protiv kolonijalizma nove vrste, u kome je važan samo profit. Jer, bitnije je da nema pesticida u hrani nego da imamo 600 TV kanala.