Radoman Kanjevac za NIN: Pesnika varam sa novinarom

Ovaj renomirani pesnik u svom profesionalnom životu uređivao je nekoliko kultnih radio-programa i emisija (pomenimo „Indeks 202“, „Niko kao ja“, donedavno i program na Radio Beogradu 2), kao i prvi alternativni TV projekat u zemlji - OK kanal, iz kog kasnije nastaje Treći kanal. U svojoj suštini poeta, sa nekoliko zbirki poezije, a proslavljen i rok numerama koje je radio sa „Galijom“, nedavno je na Svetski dan poezije boravio u Italiji gde je čitao svoje stihove i predstavljao italijansko izdanje knjige „Kao ruka niz vrat kontrabasa”.

„Veoma je zanimljivo da vidiš kako poezija dobro zvuči na svakom jeziku, čak i na onom koji ne znaš“, napominje Kanjevac na početku razgovora za NIN.

Kako je izgledao događaj za Svetski dan poezije? 

Kao neko praznično porodično okupljanje. Bilo je 16 pesnika iz cele Evrope i ma koliko svako od nas bio svet za sebe, svi pripadamo istoj porodici neobičnih, ekscentričnih, hipersenzitivnih.

Odakle vam dolazi nadahnuće?

Nadahnuće dođe samo od sebe i nikad kada vi hoćete. Što se više trudite oko njega, to ga manje ima. Volim da pišem kad se dobro osećam. Francuski pesnik Alen Boske je rekao da, za razliku od romana koji će uvek biti vezan za svoje vreme, dobra pesma će uvek biti dobra pesma, kad god da je napisana. Ja od svojih rok pesama, a poslednju sam napisao pre 30 godina, još uvek dobijam toliko tantijema da mogu da letujem. To znači da one i dan-danas nekom znače i emituju se. 

Kako se mire pesnik i novinar?

Jednog varam sa drugim. Poezija i novinarstvo se veoma razlikuju. Novinarstvo je poštovanje pravila, potrebe da budeš objektivan, aktuelan, realan, a poezija je odstupanje od pravila. Pesma je bolja što je manje logična i predvidiva. 

NIN / Aleksandar Slavković

Kroz čije naočare posmatrate svet?

Sve posmatram kroz naočare pesnika. I u novinarstvu se osećam kao pesnik na privremenom radu. Ono što mi je važno u poeziji, to mi je važno i u životu. 

Kako vam izgleda realnost iz ugla novinara?

Živimo u vremenu kada na televiziji i u parlamentu govorimo kao da smo na ulici. Izgubila se razlika između javnog i privatnog, kulturnog i nekulturnog prostora, sve je jedan bućkuriš. Radio je tu veoma važan, jer ima kulturu ispod koje se ne ide. Ima lektore koji neguju jezik i nivo komunikacije koji je veoma otmen i neophodan u ovom vremenu. Meru ispod koje ne treba da se ide.

Radio Beograd ove godine slavi vek postojanja, veliki jubilej?

Nemamo mnogo institucija koje imaju sto godina. Radio Beograd je kuća kroz koju je u 20. veku prošao svako ko je u srpskoj kulturi nešto značio. Da ne govorim o dramskom programu gde su najveći glumci glumili i pisci pisali ili o orkestrima, dirigentima, muzičarima koji su tu radili. Tonski arhiv Radio Beograda je najbogatija riznica našeg kolektivnog sećanja. 

NIN / Aleksandar Slavković

Na Radio Beogradu 2 pokrenuli ste 2017. „Poeziju uživo“. Pesnici svoje pesme govore na Kolarcu, uz živi prenos. Kakva je posećenost?

Posećenost je odlična. To je svet koji voli trajne vrednosti, koji razmišlja o nekim večnim temama i pitanjima. To je uglavnom svet koji sluša i program Radio Beograda 2, program koji nije za svakoga. Tako je i poezija za odabrane slušaoce. Ovu sezonu smo posvetili mladim pesnicima i njihove večeri su posećenije nego večeri nekih velikih, poznatih pesnika. Milica Špadijer, Šimon Cubota, Srđan Gagić, Maša Seničić... svi su mlađi od 35 i svi imaju svoju publiku.

Da li je u planu zbirka novih pesama?

Mislim da ću pre nove knjige pesama („Grešne misli na svetim mestima“) objaviti drugu knjigu beležaka, zapisa, mojih utisaka o ljudima, pojavama i raznim stvarima. Svojevrstan nastavak knjige „Čovek u senci”, koja će se zvati „Prodavnica magle”, sa odličnim grafičkim rešenjem Rastka Ćirića.