In memoriam - Veljko Bulajić: Majstor filmske režije

Početak aprila obeležio je i odlazak proslavljenog reditelja Veljka Bulajića (Vilusi, 22. mart 1928 — Zagreb, 2. april 2024), o čemu su pisali mediji u čitavom regionu.

U njegove čuvene filmove ubrajaju se „Vlak bez voznog reda, „Kozara”, „Bitka na Neretvi”, a više Bulajićevih ostvarenja bilo je u nominaciji za Oskara, među kojima je i istorijska drama „Sarajevski atentat” (1975) sa tada mladim Irfanom Mensurom u ulozi Gavrila Principa.

Prvi film

- Bio je to moj prvi film i prva glavna uloga, a bilo mi je 22 - kaže za NIN poznati glumac Irfan Mensur i dodaje:

- Bila je to velika koprodukcija Čehoslovačke, SAD i Jugoslavije. I bili su kastinzi u svim tim državama. Malkolm Mekdauel i ja smo bili odabrani za ulogu Principa. Bulajić je izabrao mene, a Malkolm je svetsku karijeru napravio ulogom u Kjubrikovoj „Paklenoj pomorandži”. Ukratko, Veljko Bulajić je bio svestan da je institucija, i tako se i ponašao. Slovio je za državnog reditelja ali je uživao veliko poštovanje jer je bio veliki majstor i veliki posvećenik, pre svega predan filmu. Vidi se to i po tome što su mu filmovi, da tako kažemo, preživeli vreme. Birao je teme koje se nisu mogle zaobići. Iz današnje perspektive, svi koji bi da zaborave našu istoriju posle Drugog svetskog rata mogli bi da pogledaju njegove filmove. Videće, između ostalog, kako i zašto su ljudi imali ideale, za njih živeli, za ideju ginuli…

Napominje zatim:

- Nisam bio zadovoljan kako sam uradio ulogu Gavrila Principa. Na moju veliku sreću, posle toga dolazi Goran Paskaljević sa filmovima „Čuvar plaže u zimskom periodu” i „Pas koji je voleo vozove”, u kojima sam se glumački predstavio u boljem svetlu. No, Gavrilo mi je omogućio da malo širi krug ljudi od mesne zajednice sazna da postojim (smeh). Najponosniji sam što moja dva sina na ramenu imaju istetoviran moj lik kao Gavrila Principa. To mi je najveći uspeh što se „Sarajevskog atentata” tiče. Najozbiljnije govoreći, Bulajić mi je otvorio vrata da ozbiljno počnem da se bavim ovim poslom.

Godine 1986. radio je Veljko Bulajić film „Obećana zemlja”, priču o oduzimanju zemlje seljacima u svrhu kolektivizacije posle Drugog svetskog rata, zajedno sa Ivom Brešanom i Dejanom Rebićem potpisao je i scenario. Dobio je nagradu međunarodnog FIPRESCI-ja na vrlo značajnom festivalu u Avelinu (Italija), gde je Dari Džokić pripala nagrada „Lacenca D’ Oro” za najbolju žensku ulogu, upravo za rolu u „Obećanoj zemlji”.

Veliko iznenađenje

Otišao je u zavidnoj starosti, imao dugačak i bogat život, ali nema lakog odlaska i svaki, između ostalog, pobuđuje rekapitulaciju, kaže Dara Džokić za NIN.

Ističe da joj je, kao mladoj glumici, rad sa njim bio veliko iskustvo.

- Kad me Bulajić pozvao telefonom, rekao za film i da treba da igram glavnu ulogu, bila sam, malo je reći, iznenađena. Jer, uloga koju je trebalo da igram je bila žena znatno starija od mene, majka devojke od 17 godina. Međutim, on je hteo tako i na vrlo interesantan način mi je to i obrazložio. Bio je to pravi glumački izazov.

Podseća Dara da su se u to vreme u kinematografiji desili razni pomaci, da Bulajić više nije imao negdašnji status...

- Međutim, bez obzira na to, bilo je sasvim jasno kakav je to majstor filmske režije. I produkcija je bila vrhunska za naše prilike, i iz današnje perspektive, rekla bih, nezamisliva. Recimo, ja sam u to vreme imala dosta predstava u Ateljeu i, sećam se, samo u jednom mesecu 15 avionskih letova mi je „Jadran film“, producent, platio da idem u Beograd kako bih igrala predstave! Snimalo se na terenu, u kamenom kršu i seoskim zabitima, sa punom šminkom. Naporno ali lepo i dragoceno iskustvo. Dragoceno iskustvo je bilo i putovati s njim u Italiju na festival, zanimljivo, inspirativno... Bio je veliki prijatelj s Batom Živojinovićem. Umeo je da bude pravi prijatelj. Sećam se i kako je govorio o svojoj ćerki, koja je danas, kako čujem, vrlo priznata šminkerka u svetu.