Bajaga posle četrdeset godina: Pozitivna istorija

Temelji zagrebačkog kluba „Kulušić“ bili su ozbiljno uzdrmani uvodnim rifom nove pesme energičnog beogradskog benda koji je, sa retkom nesebičnošću kojoj će se, kad vreme to bude dozvolilo, priključiti i još ređa istrajnost, donosio uzbuđenje i dobro raspoloženje gde god bi se pojavio. Ali ne očajničko dobro raspoloženje kome nisu poznati ni izvor, ni koren, ni roditelji, nego ono koje dolazi kao plod jedinstvene razmene osećanja između relevantnog izvođača i kompatibilne publike. 

Posle usamljene gitare i glasa koji nije davao prazna obećanja...

Pale se svetla, zuji elektrika

Kroz vazduh kruži čista energija

Gledam u pod, a pod se pomera

Pod nogama

... novu dimenziju uzbuđenja uneli su bubnjevi „čoveka koji je pobedio ritam-mašinu“, a kada su se u refrenu priključili prateći glasovi, „Kulušić“ je zajedno sa kompletnom prisutnom publikom napravio spontani salto unazad, dočekavši se na noge u takt sa završnim stihom refrena „u voltima!“. I tako svaki put, sve do kraja „220 u voltima“, početne pesme njegovog drugog, a njihovog prvog albuma, koja je, u vreme kad su se osamdesete lomile tačno na sredini, otvorila koncert na manifestaciji „BG-ZG - Bolje vas našli“. U stvari, do kraja koncerta.    

Tako je izgledao početak nastupa Bajage i „Instruktora“ („Pozitivne geografije“) u „Kulušiću“, koji, siguran sam, nije zaboravio niko ko je imao zadovoljstvo da bude prisutan. Novi materijal sa albuma „Sa druge strane jastuka“, prvog sa stalnim bendom, besprekorno se uklopio u koncept inteligentne pop zabave koja nikome ne polaže račune, inaugurisan na prethodnoj Bajaginoj ploči „Pozitivna geografija“. Tada je već bilo jasno svakome ko je imao oči da vidi i uši da čuje da se to sa Bajagom neće tek tako završiti i da je tadašnja jugoslovenska scena, po svoj prilici, dobila sledećeg velikog autora i sledeći veliki bend, u komercijalnom, ali i kreativnom smislu. 

Kad hodaš

Svoj autorski potencijal, koji je bespogovorno zahtevao komandnu ulogu u stvaralačkom procesu, Bajaga je već bio pokazao u prethodnom bendu „Riblja čorba“. Sve njegove kompozicije iz tog perioda vredne su pažnje, ali se „Kad hodaš“ s lakoćom izdvaja na isti način na koji se izdvaja od najvećeg broja ljubavnih pop balada na ovdašnjoj sceni. Ako u toj oblasti postoji remek-delo - mada mi nije baš jasno od čega se ograđujem: zašto ne bi postojalo? - onda je „Kad hodaš“ u najužoj konkurenciji.

Članovi velikih i uspešnih bendova objavljuju solo albume iz nekoliko razloga: da se kreativno izraze na širem i žanrovski drugačijem planu nego što im omogućava matični bend, da nešto dokažu i sebi i svetu, da budu bogatiji i slavniji ili jednostavno zato što nemaju pametnija posla. Ako potencijal nije posledica narcisoidne projekcije, nego koliko-toliko realnog stanja stvari, samo prvi razlog daje rezultate. Njime se rukovode oni koji su motivisani istinskom željom da podele sa svetom plodove svoga talenta i pripadajućih veština, snimajući solo albume koji ne stoje na ramenima matičnih bendova, nego se od njih udaljavaju koliko god je razumno i moguće, komunicirajući sopstvenom snagom, ako je imaju. Ponekad to bude jasan znak pojave novog važnog autora, koji, da ponovimo, da bi istinski blistao, mora da bude na čelu sopstvene grupe i deluje u punoj slobodi. „Pozitivna geografija“ – čija je četrdesetogodišnjica originalnog objavljivanja nedavno obeležena prigodnim zajedničkim reizdanjem PGP RTS-a i „Fidboksa“ - upravo je primer takvog, pravog i potpunog solo albuma, kome razlog za pesmu ni u jednom trenutku ne nedostaje. 

NIN / Vesna Lalić

Malo toga moglo se povezati sa prethodnim bendom, materijal je sniman u polukućnim uslovima, sa grupom prijatelja (tek kasnije to će postati i posao), bez pompe i produkcijske ekvilibristike. Bio je čist, ali ne preterano ispoliran i, što je njegov najplemenitiji kvalitet, nosio je uzbuđenje, radost i, nije preterano reći, bezazlenost najranijeg razdoblja razvoja rokenrola. Već to je dovoljan kompliment, koji ga čini vrednim svačije pažnje. Nosio je još jednu značajnu stvar: mogao je da bude podjednako privlačan tinejdžerima i njihovim roditeljima, ali ne zato što ih je neko programirao kao ciljne grupe, nego zato što je s lakoćom pogađao univerzalna, i kao što otkriva već u nazivu, pozitivna osećanja. Bio je naglašeno zabavan, ali ni u jednom trenutku banalan. Takođe se uklopio u duh vremena, koji je dozvoljavao najrazličitije eksperimente i žanrovska meandriranja. Nije se libio elektronike i novotalasnih prizvuka, nije insistirao na standardnom instrumentarijumu, a još manje na njegovoj standardnoj upotrebi, što je bilo očigledno već kod prvih taktova uvodne numere „Berlin“. Tu smo, takođe, odmah na tragu centralne linije albuma, one koja misli na „Berlin sa Berlincima“, jer je proizvod svesti da ljudi čine grad i da grad bez ljudi ili grad u kome na ljude padaju „veliki buketi od usijanog gvožđa“, praktično, ne može da postoji. 

Pustite me, druže

Ponekad je dovoljan jedan jedini stih da se prepozna autorov stav. Recimo, u vezi sa stvarima koje ugrožavaju ono što je u životu dobro, lepo i vredno življenja. Te stvari su, verujem da bi se Bajaga – i onda i sada – složio, sukobi među ljudima. Sve što vodi napred, prema boljem i vrednijem, nastaje iz saradnje, nikada – ma šta da su nas lagali i lažu – iz sukoba. Iz sukoba ne nastaje ništa osim uništenja, a ipak se sukob, od mišljenja do fizičke akcije, glorifikuje i opravdava na najrazličitije načine. To nije način rokenrola, shvaćenog u njegovom istinskom smislu, niti je način „Pozitivne geografije“ i Bajaginog, šta god o njemu mislili, impresivnog opusa.

Jedna jedina, odlučno i odvažno ispaljena rečenica, bezbedno utopljena u vedru i prijemčivu melodiju koja neodoljivo poziva na horsko pevanje, dovoljna je, dakle, da shvatimo šta umetnik misli, za šta se zalaže i šta, u krajnjoj liniji, želi da nam kaže. U numeri veselog ritma „Limene trube“, kao što je lepo primetio Petar Janjatović, ta rečenica glasi: „Ne volim vojnu muziku“. „Limene trube“, uzgred, uopšte nisu vesela pesma i navedeni stih je daleko od usamljenog u izražavanju autorovog pogleda na svet, ali i njegove potrebe da se od takvog sveta najpre ogradi, a zatim, koliko je god moguće, i zaštiti. Otuda savet da se „ne izlazi iz zaključanih stanova“ i finalna opservacija „ljudi beže, ljudi odlaze“: tako svaki Berlin ostaje bez Berlinaca.

Konceptualno, album se zaista bavio muzičkom geografijom - ritmovi i raspoloženja različitih podneblja prirodno su se preplitali, ne smetajući jedni drugima, već, naprotiv, miroljubivo i tolerantno koegzistirajući na radost izvođača i publike. Stvari kao „Mali slonovi“, „Papaline“, „Pustite me, druže“, pa i „Tekila gerila“ koje su, naizgled, dodirivale samu ivicu dosetke, besprekorno su se uklapale sa možda ne uvek do kraja ozbiljnim, ali bez zazora nežnim ljubavnim pesmama kao „Poljubi me“, „Marlena“, „Tamara“ ili „Kosooka“, ali i sa „Berlinom“ i „Limenim trubama“. Iz tog idiličnog klupka donekle se i temom i raspoloženjem izdvajala „Znam čoveka“, jedina za koju se (ako vam kraj „Papalina“ nije previše tužan) može reći da izranja iz mraka i magle.

I nju, međutim, sa ostatkom albuma nepogrešivo spaja odsustvo svakog negativnog suda, praćeno naglašenom toplinom u komunikaciji. Nije preterano reći da je upravo taj tajni element predstavljao odlučujuću kap veselja koja je publiku već pri prvom susretu opredelila za dugogodišnje prijateljstvo sa Bajagom i njegovom  muzikom. Ta veza se, iako karijera najtalentovanijeg songrajtera na ovdašnjoj sceni nije bila pravolinijski put, do danas nikada nije prekidala, niti je zahtevala smenu generacija. 

„Pozitivna geografija“ je, u finalnom bilansu, skup izuzetno efektnih singlova, kao nekakav best of unapred, sa pesmama koje, nekad kao i danas, četrdeset godina kasnije, vibriraju na istom visokom stepenu, podržavajući se međusobno i ne odričući se sposobnosti da iznenade. Neki kasniji Bajagini albumi možda nisu bili svačija šolja čaja (ili otrova, u zavisnosti od afiniteta i nivoa predrasuda), ali ne poznajem nikoga ko ima negativan stav u vezi sa „Pozitivnom geografijom“. I nisam siguran da bih želeo da ga upoznam.