Ilija Tucić: Deset je uvek više od osam

Detinjstvo sam proveo pored Riblje pijace. Samo nekoliko novosadskih ulica delilo me je od stadiona Vojvodine. U to vreme, na njegovu istočnu tribinu sa zastavom se ulazilo besplatno. I onda, uoči jednog Uskrsa, moj pritisak na „zeca“ bio je toliko neizdrživ da mi je majka poklonila zastavu koju je sama sašila. Sa njom pola belom - pola crvenom, poput zastave Poljske ili Indonezije, narednih godina, svake druge nedelje mahao sam do besvesti. A onda nakon utakmice koristio sam besprekorno poznavanje topografije rodnog grada, da sa njom u ruci pobegnem ispred razularenih zvezdaša i partizanovaca, koji su me, ugledavši onako slabunjavog i samog, markirali kao prototip „žrtve sa školskog dvorišta“. Oduvek brojniji od nas „slaninara“, kidisali su na mene... Ali neuspešno, jer ja sam imao neke prečice znane.

Ova uspomena nalazila se na koricama imaginarnog dnevnika mog detinjstva. Kažem „nalazila se“, jer sam pre nekoliko godina, po reporterskom zadatku, odlučio da odem na „Gusanijadu“ u Šatrincima. Sremačko selo u tri reda sa belim jatima ispred svake viđenije kuće. U jednom trenutku moj domaćin mi značajno spusti ruku na rame: „A sada ću te s nekim upoznati. Da l‘ se možda sećaš Slobodana Pavkovića, igrao je nekad za Vojvodinu?“.

Da li se sećam Bobeta Pavkovića? Pa to bi bilo kao da si mangupe sa beogradske štrafte sedamdesetih godina pitao da li se sećaju Bebe Lončar! Pružio sam mu ruku sa nervozom koju sam imao još onomad kada sam već kao tinejdžer i dalje plaćao „pola karte“ u gradskom autobusu. Da bih se pohvalio, već u drugoj rečenici, a sasvim sigurno računajući na to da ću ga impresionirati, izdeklamovao sam mu tim Vojvodine koji je 26. marta 1972. igrao protiv splitskog Hajduka.

Tog dalekog popodneva bio sam dodatno paralisan od uzbuđenja jer me je tata prvi put u životu poveo na utakmicu. Samouveren i osmehnut, istresao sam Bobetu ondašnji sastav: Svilar, Vujkov, Mokuš, Trifunović, Novoselac, Rutonjski, a u navali Lerinc, Pavković, Nikezić, Ivezić, Ličinar. Napravio sam dramsku pauzu sekund-dva i pogledao u Bobeta, siguran da će ostati preneražen činjenicom da, usred Srema, na livadi u Šatrincima naleće na čoveka koji napamet zna tim u kojem je igrao pre više od 30 godina! A onda... na moj užas, Pavković je mrtav hladan, pomalo uvređenim tonom, pre nego što se okrenuo i otišao, procedio samo jednu rečenicu: „Stavio si me na levu polutku, a ja sam bio desetka“.

Kakav maler! Jedini igrači kojima sam u nabrajanju slučajno zamenio mesta bili su Ivezić i Pavković. Umesto da Bobetu dam dres sa brojem 10, koji uvek nose najveće zvezde u timu, poput Pelea, Maradone ili Mesija, ja sam ga poslao na osmicu. I on se čovek uvredio. Osetio sam se kao glumac koji se 30 godina pripremao za ulogu, naučio tekst koji u pola noći ume da izgovori – i onda doživi debakl na sceni.

Što mi je sve to trebalo? Nisu li sećanja samo „kamen spoticanja na putu nade“! Tim pre što, čini mi se oduvek, znam za jednu dragu mi scenu iz romana „Strogo kontrolisani vozovi“ Bohumila Hrabala. Ona govori o tome kako se iznad nekog grada, te 1945. srušio nemački lovački avion. Pao je ravno u župnikov vrt. Neko bi pomislio da je od njega trebalo načiniti spomen-obeležje koje će budućim generacijama govoriti o slavnim danima. No Česi su ipak malo praktičniji. Posle pet minuta, građani su krenuli da odvlače lim i ploče sa krila aviona. Već sutradan pojavile su se prekvalifikovane na krovovima kokošinjaca, a jedan građanin je već to isto popodne od zaplenjenog lima počeo da pravi štitnike za noge na motociklima. Uskoro su nestali i svi delovi trupa nemačkog aviona. Sećanje je sećanje, ali život nema vremena da čeka.

Najbolje u uspomenama je njihovo stvaranje. Ako dopustiš da ih i decenijama kasnije nosiš u gornjem levom džepu kaputa, dočekaćeš da jednog dana odeš na „Gusanijadu“ u Šatrincima. I spustiš zastavu... Doduše, i sada ponekad, a iza treće čaše vina redovno, poželim da opet sretnem Bobeta i da mu kažem: Nisu li najlepše stare pesme one koje smo pevali s pogrešnim rečima!