Duško Lopandić: Srbija i dugi marš ka Evropi

Još je Slobodan Jovanović ukazivao da je Srbija izuzetno dugo vodila diplomatsku borbu za nezavisnost kako bismo i mi „narodom evropejskim postali“ (knez Miloš). Dok je Grcima od ustanka protiv Osmanlija do priznanja nezavisnosti trebalo manje od decenije (1821-1830), Srbima je za isto dostignuće trebalo skoro dve ljudske generacije (1815-1878).

Ova postepenost se ilustruje i promenama tretmana srpskih predstavnika na međunarodnim konferencijama. Na Bečkom kongresu (početak 1815) prota Mateja Nenadović, nepriznati poslanik tada poraženih ustanika protiv sultana, tretiran je jedva bolje od običnog izbeglice, koji po predvorjima dvorova delegacija velikih sila danima čeka na prijem kod nekog višeg činovnika (do ruskog cara nikad nije uspeo da dođe) kako bi predao narodno prošenije.

Generaciju kasnije, na Bečkom kongresu (1878), predsednik srpske vlade Jovan Ristić postigao je veliki uspeh – priznanje nezavisnosti i novih granica proširene Srbije – ali se uzgred žalio svojoj vladi kako pri otvaranju Kongresa male zemlje „nisu pozvane na dvorski ručak zajedno sa članovima Kongresa, već docnije, za sebe“.

Ristić nije nijednom uspeo da govori na Kongresu pred predstavnicima velikih sila, već je povodom srpskih zahteva morao da lobira (kako bismo to danas rekli) iz kongresnih kuloara, - tj. da ih dostavlja pismeno ili da dogovori posredovanje prijateljskih država. Trebalo je da se desi sva ona pogibija i satiranje Srbije tokom Velikog rata, pa da velike sile na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine uvaže Nikolu Pašića i njegovu delegaciju nove države pod imenom Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca sa svim protokolarnim počastima koje dolikuju državi-saveznici.

Jugoslovenski period – posebno onaj nakon Drugog svetskog rata – predstavljao je drugačiju sliku naše diplomatije, u čije simbolične zvezdane momente mogu da se svrstaju organizovanje u Beogradu dva samita nesvrstanih zemalja (1961. i 1989), kao i konferencije KEBS-a (1977-1978). Još pri kraju osamdesetih godina prošlog veka, Beograd je bio u stanju da ostvari za to doba diplomatski „tour de force“, sazivanjem prve konferencije ministara inostranih poslova balkanskih zemalja (1988).

NIN / Đorđe Kojadinović

Sve se naravno promenilo raspadom SFRJ i turbulencijama i ratovima tokom poslednje decenije prošlog veka, kada je SRJ/Srbija prolazila kroz diplomatsku Scilu i Haribdu u vidu međunarodnih sankcija koje su uključile i suspenziju članstva u UN. Sa 5. oktobrom, naš međunarodni položaj se postepeno vratio u normalu, ali uz dodatna opterećenja svim problemima nastalim tokom olovnih devedesetih godina i činjenicom da su se svet, a posebno Evropa, u međuvremenu drastično promenili. 

Ko se još seća Koštunice na samitu EU u Bijaricu (2000) i one kratkotrajne obnove optimizma?

Uoči mučkog ubistva, Zoran Đinđić je govorio: „Kao čoveka koga drže pod vodom 50 godina, u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika, tako i Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika, a to je Evropa, to je porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja”. Međutim, Srbija je tek krajem prve decenije ovog veka uspela da učini ključne iskorake ka EU. A onda je naišla serija kriza u EU tokom prošle decenije i odlaganje proširenja - sa izuzetkom Hrvatske, koja je uskočila u voz koji je već polazio sa stanice. 

Proces pregovora za ulazak Srbije u EU pod režimom SNS može se ukratko podeliti na dva perioda: kratki entuzijazam i otvaranje pregovora (2012-2014) i potom razvlačenje, stagnacija ili nazadovanje u domaćim reformama i zastoj procesa pregovora od 2021. U međuvremenu, vlasti su tokom 12 godina naučile kako da „idu ka Evropi“, ali na način na koji u onoj staroj anegdoti Ahil juri kornjaču koju nikada neće stići. Šansa koja se početkom rata u Ukrajini i geopolitičkim potresom ukazala i koja je mogla da podstakne deblokadu, svesno je propuštena. U pozadini ovakve politike je odsustvo prave strategije, kao i ozbiljne volje za reformisanjem režima zasnovanog na monopolu vlasti, gušenju demokratije i kleptokratiji. U drugoj polovini ove decenije će se verovatno ponovo odškrinuti vrata za članstvo u EU, ali kako stvari stoje, Srbija sadašnjom vladajućom politikom ima minimalnu šansu da dostigne i prođe kroz ta vrata. Dugi marš se nastavlja.

Autor je stručnjak za evropsko pravo.