Dr Imre Krizmanić o rudniku litijuma kod Loznice: Ostaće nam stotine hiljada hektara uništene prirode

U slučaju planirane eksploatacije litijuma u okviru projekta „Jadar“, postoji više nivoa problema koji na različite načine utiču na analizu ugrožavajućih faktora projekta na biodiverzitet.

Prvu grupu čini nepoštovanje i zaobilaženje zakonskih propisa i procedura. Jedan od osnovnih problema u pristupu ovakvim projektima je proglašavanje poslovnom tajnom informacija koje su ustavna kategorija. U Srbiji, po Ustavu, „svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju, svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju i svako je dužan da čuva prirodne retkosti i naučno, kulturno i istorijsko nasleđe... (Sl. gl. RS, br. 98/2006 i 115/2021 - članovi 51, 74, 89).

Već sama činjenica da strana kompanija insistira na potpisivanju ugovora o tajnosti budi opravdanu sumnju u zakonitost ovakvih poduhvata, a toj kompaniji, ali i drugim investitorima, omogućava se da krše propise bez posledica. Ovo je, nažalost, opšta pojava u savremenoj rudarskoj praksi u Srbiji.

U svakom pogledu najznačajniji uticaj na prirodu i ugrožavanje biodiverziteta imaju tehnološki procesi koji će se sprovoditi tokom eksploatacije i obrade rude. Zabrinjavajuća činjenica je da do danas ne postoji jasno i javno objavljena metodologija eksploatacije jadarita i dobijanja litijuma, a da u izjavama zvaničnih lica kompanije postoje izrazita neslaganja i odstupanja po ovom pitanju. Sve ovo dodatno izuzetno otežava utvrđivanje svih ugrožavajućih faktora, kao i određivanje mera sanacije. 

Nesmetani rad Rio Tinta

Na sve prethodno direktno se naslanja i konfuzija u prikazivanju stanja zaliha litijuma u Srbiji. Na osnovu izveštaja Geološkog zavoda SAD za 2021. godinu, Srbija je u svetskim razmerama na 12. mestu po zalihama ovog metala, sa procenjenih 1,2 miliona tona. U Evropi su ispred nas i Nemačka sa 2,7 i Češka sa 1,3 Mt (U.S. Geological Survey, Mineral Commodity Summaries, januar 2021).

Za analizu ugrožavajućih faktora pored rezultata sprovedenih u istraživanju 2020. godine, korišćeni su i javno dostupni dokumenti u kojima se elaboriraju planirani metodološki postupci u iskopavanju i preradi rude. Kako se niko iz kompanije „Rio Tinto“ nije naučno-stručno i utemeljeno usprotivio našim analizama iznetim na skupu u SANU 6. i 7. maja 2021. godine, možemo smatrati da su te metodologije i dalje aktuelne. To i nije iznenađujuće jer, koliko je poznato, do danas patentna prijava kompanije nije prihvaćena, a površne i nedovoljne informacije o ovom veoma rizičnom projektu su i dalje jedino prisutne u Prostornom planu posebne namene za realizaciju projekta eksploatacije i prerade minerala jadarita “Jadar” (Sl. gl. RS 27/2020), koji je odlukom Vlade Republike Srbije ukinut 2022. godine. 

NIN / Đorđe Kojadinović

Uprkos tome što je jedan od osnovnih pravnih dokumenata o ovom projektu ukinut, aktivnosti kompanije, kao što to na dnevnom nivou možemo da uočimo, nisu zaustavljene. Naprotiv, ona i dalje nesmetano radi! Dodatno, vrlo je indikativna činjenica da na zvaničnom sajtu kompanije „Rio Tinto“, u delu u kome navode šta su sve značajno uradili i kakve su pozitivne analize platili, ovaj naš izveštaj se i ne pominje. Verovatno zato što je jedini negativan.

Kada je reč o konkretnim rezultatima izvršenih istraživanja, ustanovljeno je da će sprovođenjem planiranih radova i aktivnosti, a posebno deponovanjem različitog industrijskog otpada i jalovine, doći do znatnog uništavanja prirode i narušavanja biodiverziteta na celokupnom prostoru planirane eksploatacije i prerade minerala jadarita. U određenim, primarnim zonama uticaja, evidentno će doći do potpunog, direktnog i bespovratnog uništavanja pojedinih staništa, uz očekivano potpuno nestajanje svih vrsta koje ih naseljavaju.

Dodatno, doći će do različitih vidova i stepena degradacija i fragmentacija postojećih staništa, izmene njihovih fizičkih i hemijskih karakteristika, a takođe i presecanja ili nestanka reproduktivnih centara, migratornih puteva i ekoloških koridora. 
Ozbiljnu, generalnu opasnost ove aktivnosti mogu imati na celokupni ekosistemski diverzitet. Najugroženija su akvatična staništa i živi svet u njima, kao i opšti kvalitet svih nadzemnih i podzemnih voda ovog područja. Ovo se odnosi i na područja oko granica prostora rudarskog kompleksa (sekundarna zona uticaja).

Prirode će ovde biti samo u tragovima

Druga grupa faktora su tzv. reverzibilni, odnosno ugrožavajući faktori koji se primenom poznatih metodologija mogu, u određenoj meri, ali nikad u potpunosti, ublažiti i/ili sanirati. U svakom slučaju, potpuna rehabilitacija staništa i njihovo vraćanje u prvobitno stanje je nemoguće. Najproblematičniji faktori u sprovođenju sanacije reverzibilnih ugrožavajućih faktora su materijalni troškovi. Za sprovođenje ovih postupaka treba izdvojiti sredstva koja investitor ne želi da potroši u te svrhe, jer mu tada opada profit.

Poseban je problem sa stranim investitorima jer uništena priroda ostaje domaćinu, a investitor nema nikakve obaveze u saniranju posledica. U svetlu svega prethodno rečenog, posebno uznemiruje činjenica da projekat sanacije nakon završetka eksploatacije, ili ne postoji ili nije dostupan stručnoj javnosti, iako je i to zakonska obaveza investitora pre početka rada na projektu. Šta će se desiti kada nakon 50 godina investitor iscrpi nalazište, zatvori rudnik i ode? Nama ostaju stotine miliona tona visoko toksičnog rudarskog otpada sa kojima niko ne zna šta će se desiti. Ovaj otrovni otpad neće ispariti i nestati, neće ga investitor odneti, on će odneti samo profit.

NIN / Ilustracija / Jugoslav Vlahović

Ovi otrovi će se polako i trajno uvlačiti u svaku poru zemljišta, u svaku kap vode do koje budu došli i ulaziće u životne cikluse svakog ekosistema. Nama, ovde u Srbiji, ostaju stotine hiljada hektara uništene prirode, neupotrebljivog poljoprivrednog zemljišta i vodotokova, koji će imati sve više otrovnog otpada u sebi. Da li je iko, odgovoran, uneo ovaj trošak u ekonomsku računicu pretpostavljenog blagostanja od rudne rente i zapošljavanja nekoliko stotina ljudi? I koliki će taj trošak biti? Što se prirode tiče, tu ne treba da brinemo. Prirode će ovde biti samo u tragovima! Čak i ako se dogodi potpuno idealizovana situacija da se za tih 50 godina eksploatacije ne desi nijedan akcident. A tako bajkovit scenario se još nigde u svetu nije odigrao. Naprotiv. Dovoljno je napraviti najprostije pretraživanje na internetu da bi se dobila zastrašujuća slika posledica ovakvog načina iskorišćavanja prirode. A i ne treba ići daleko, prošetajmo se do Bora, Majdanpeka… slika govori više od hiljadu reči.

Zaključak ili dijagnoza?

Srbija spada u red država, prvenstveno zbog geografskog položaja, sa još uvek relativno očuvanom, ali i izrazito ranjivom prirodom koja se ubrzano uništava na razne načine. To znači da je svaka dodatna nepromišljena i nepotrebna ljudska aktivnost, posebno ona iz domena rudarstva i pratećih tehnologija, velika opasnost za živi svet naše države, ali i za zdravlje svakog od nas.
Sa problemom „Rio Tinta“ i svih sličnih grabežljivaca, Srbija će se nositi sve dok o tome bude odlučivano na osnovu ličnih afiniteta zaogrnutih plaštom „opšteg dobra“, a ne na osnovu trezvene, promišljene i zajednički donete odluke o tome šta je nama kao zajednici značajno i bitno. Podsetimo se i apsurda rudarenja litijuma. Premisa je da će rudarenje litijuma i njegova upotreba dovesti do smanjenja pogubnih uticaja iskorišćavanja fosilnog goriva na promene klimatskih faktora. Promene koje imaju, već sad, jasno vidljiv devastirajući uticaj na globalni biodiverzitet. Znači: „uništimo biodverzitet (prirodu) tamo gde meni nije bitno, kako bih spasao prirodu tamo gde ja mislim da mi je bitno“. Ovakvo fascinantno neshvatanje i negiranje globalne povezanosti prirode na celoj planeti kroz nevidljive niti mreže života je, blago rečeno, neverovatno i zastrašujuće opasno za sve nas koji još uvek delimo ovu malu plavu planetu.

I, na kraju, da odgovorimo na dilemu postavljenu u naslovu prvog dela „Priroda ili profit... pro et kontra“.

Široj javnosti je malo poznato da su sva živa bića na planeti, trenutno, u vremenu šestog globalnog izumiranja organskih vrsta. Svih pet prethodnih izumiranja, tokom dugih stotina miliona godina evolucije živog sveta, bili su posledica prirodnih pojava. Samo ovo, šesto, isključivo je posledica ljudskog delovanja. Mi, ljudska vrsta, vrlo praktično sečemo granu na kojoj sedimo...

NIN / Mladen Šurjanac

Stoga, ukoliko zaista želimo da, makar i za malo, usporimo nezadržive procese uništavanja prirode, moramo da sprečimo nezajažljivu gramzivost rudarskih kompanija (svih „multi“ nacionalnosti) i da ih nateramo da se odreknu enormnih profita zarad ulaganja u očuvanje zdravlja, zdrave prirode, ali i opstanka, prvenstveno, sopstvene vrste (ako ih već ne interesuje opstanak prirode). Sve prethodno navedeno proizilazi iz činjenica da su negativni uticaji, koji će se nepobitno desiti ako se ovaj rudnik otvori, tolikih razmera i dalekosežnih uticaja da priroda ovde neće imati nikakvu šansu da preživi. Kako će biti sa ljudima, prosudite sami.

Najmanji pozitivan zaključak

U odnosu na sve prethodno izneto, apostrofiramo zaključak izveden na osnovu sveobuhvatne i metodološki zasnovane naučne i stručne analize, a koji je potkrepljen realnim i proverivim naučnim činjenicama: 

„Zbog očekivanih ireverzibilnih promena u pojedinim ekosistemima (do stepena potpune destrukcije i nestajanja pojedinih autohtonih staništa), kao i opasnosti od značajnog ugrožavanja živog sveta reke Drine, od ušća reke Jadar do ušća u Savu, a moguće i Save i nizvodnih vodotokova, imajući u vidu saznanja o savremenim tehnološkim procesima u planiranim aktivnostima, optimalna i osnovna mera za sprečavanje negativnih posledica na stanje biodiverziteta na ovom području je odustajanje od planirane eksploatacije i prerade minerala jadarita.

Za slučaj da optimalna mera za sprečavanje negativnih posledica na stanje biodiverziteta ne bude realizovana, u izveštaju je naveden čitav niz mera i postupaka koji, ukoliko se sprovedu po najvišim standardima i bez ostatka, mogu, ali samo delimično i u vremenski ograničenom obimu, omogućiti opstanak dela prirodnih staništa i prisutnih populacija biljnih i životinjskih vrsta.“ (*).

Uprkos trudu brojnih relevantnih institucija i stručnjaka, moramo biti svesni da je realno politička situacija protiv struke, nauke i zdravog razuma. Stoga, ako sve ovo navedeno, zaista, nije dovoljno za otrežnjenje pohlepnih, onda je budućnost naraštaja koji nas nasleđuju, ne samo na ovim prostorima, nažalost, potpuno neizvesna.

Za kraj, ako se može izvesti i najmanji pozitivan zaključak, onda treba napomenuti da zbog „Rio Tinta“ i svih ostalih pohlepnih... i kod nas, a i uopšte... priroda neće nestati. Ona će se već snaći i bez nas.

I za kraj, kao što je ovaj pokušaj odbrane prirode od nepotrebne, sebične i gramzive degradacije započet citatom jednog od velikih filozofa i mirotvoraca koji je živeo daleko od nas, završićemo ga citatom jednog od naših najznačajnijih mislilaca sa početka 21. veka: “Vi možete od akvarijuma da napravite riblju čorbu, ali ne možete od riblje čorbe napraviti akvarijum“ (dr Zoran Đinđić).

Svaka tvrdnja izrečena u ovom članku je činjenica potvrđena proverivim naučnim istraživanjima i za svaku od njih postoje materijalni dokazi

Autor je vanredni profesor Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koordinator istraživanja stanja biodiverziteta, uticaja eksploatacije i prerade minerala jadarita, kao i razvoja mera za smanjenje i ublažavanje posledica na području projekta „Jadar“.

Ovaj članak je posvećen akademiku dr Vladimiru Stevanoviću, nedavno i prerano preminulom redovnom profesoru Biološkog fakulteta u penziji, svetioniku savremene srpske biološke nauke u nadirućoj magli milenijumskog neznanja.