Bojan Ljubenović: Strah od letenja

Da sam Vojislav Šešelj, tužio bih Agenciji za zaštitu intelektualne svojine Šapić Aleksandra, odranije poznatog kao Aca, za krađu svoje originalne političke ideje i kao dokaz podneo fotografiju sebe, Srpskog četničkog pokreta i glogovog koca, koji smo pre više od trideset godina poneli u Kuću cveća kako bismo njime dodatno dokrajčili Josipa Broza i u kasnijoj fazi ga ekshumirali i poslali u rodni Kumrovec, narodna milicija jeste nas tada sprečila u patriotskoj nameri, ali taj igrokaz beše i mene i povampirene četnike vinuo u političku elitu, gde se i danas nalazimo i, gle, sada se ravnogorac pripravnik Šapić dohvatio baš toga, e pa, dosta je bilo, jedan drugi Aca pokupio je iz mog ideološkog fundusa sve što je mogao i evo ga već više od decenije na samom vrhu vlasti, zar da dopustim i ovom Aci da se nekažnjeno i besplatno kiti mojim političkim perjem - ne može!, ako se sa takvim bezobzirnim čerupanjem nastavi, šta će mi ostati i po čemu će me generacije koje dolaze pamtiti, pravljenje spiskova srpskih izdajnika i čitanje njihovih imena u jutarnjem programu nije dovoljno, a samo je pitanje dana kada će neki mlađani plagijator u televizijskom studiju izvaditi pištolj ili na kori od banane pretući nekog opozicionog aktivistu, uostalom, više nije ni sigurno da pod mermernom pločom leži originalni Tito, u koliko je samo feljtona „Politika ekspres“ dokazala da smo na čelu SFRJ decenijama trpeli nekog belosvetskog bonvivana, a ne Jožu iz Kumrovca, da je malo mućnuo glavom, Šapić je mogao udariti u šta drugo, a ne u Kuću cveća, u Srbiji bar ima dovoljno zaostale mrske jugoslavštine, za pohvalu je što je pre neki dan izvrgao ruglu Jugoslovensko sportsko društvo Partizan jer još nisu posrbili svoje ime, ali zašto tu stati, Jugoslovensko dramsko pozorište mu je pod samim gradonačelničkim prozorom i jednim potezom pera mogao bi mu promeniti ime, šta ja znam, možda u Četničko dramsko pozorište?, eto kako je lako steći sopstveni politički  identitet, a ne krasti od starijeg kolege, ono, jeste mi na srcu milo što mladi srpski političari moje negdašnje ideje doživljavaju kao svoje, ali negde se mora podvući crta, Šapić biće tužen i platiće makar simboličnu odštetu, i glupost je intelektualna svojina i tu nema zbora, a što bi rekao Đole Đogani, mora da se zna ko je bio prvi!

*** 

Moj komšija Gale, beogradski taksista, ima strah od letenja i veoma ga je zabrinula izjava predsednika Vučića da će od 2027. godine u Beogradu postojati leteći taksi, šta ću ja tada da radim, upitao se naglas nesrećnik, imam još deset godina do penzije, zar pod stare dane da se prekvalifikujem, svaki progres zahteva žrtve, a nebeskom narodu zar ne priliči nebeski taksi, pokušao sam da ga utešim, eto, ti bi, Gale, tada mogao da budeš kondukter u beogradskom metrou ili rudar u nalazištu zlata za koje, za sada, samo predsednik i još jedan čovek znaju gde je, to su isto lepa zanimanja, ali on ni da čuje, neću ni pod zemlju, ni nad zemljom! kaže, dobro, onda se prijavi za čuvara kuće Mire Marković u Požarevcu koja je, saznalo se pre neki dan, proglašena za kulturno dobro, posao je lak, dvorište oživi samo na godišnjicu smrti Slobodana Miloševića ili pred izbore, kada grobove ispod lipe posete Dačić ili Vulin, ostalim danima je dosadno, batali, Gale, taksi, lepše je s kulturom. 

***

Pre pojave društvenih mreža, čovek je godinama mogao da bude glup a da niko to ne sazna, glupost se negovala u krugu porodice i za lične potrebe, a ako bi ponekad i procurila napolje, to ne bi bilo dalje od rođaka i bliskih prijatelja pa bi šteta bila mala i neprimetna, izumom Fejsbuka i drugih dangubarija, međutim, manjak pameti dobio je višak prostora pa je glupost, koja se nekad krila kao vaške u školi, postala roba široke potrošnje, mnogi ortodoksni glupaci iznenada su postali ljudi sa stavom, gosti u jutarnjim programima pa čak i njihovi voditelji, te nema društvenog problema ili nesreće po kojima oni nisu začeprkali i rane učinili još dubljim i bolnijim, ubistvo dvogodišnje devojčice u Boru bilo je zov kome nisu mogli da odole, količina otrova koju je za nedelju dana ispustila srpska medijska Fukušima bila bi dovoljna za pomor stotina hiljada normalnih ljudi, ali ovde je šteta bila tek trenutna, deo pogođenih već odavno je imun, a normalnih, srećom, skoro da više i nema.