Špijun broj 146: Kako je Ruzveltova smrt spasila dva života

Erih Gimpel bio je nemački špijun za vreme Drugog svetskog rata, koji je zajedno sa Amerikancem Vilijamom Kolepom bio učesnik afere „Elster“ (Svraka). U špijunskoj misiji prekinuo ih je Ef Bi Aj.

Ova misija bila je namenjena prikupljanju obaveštajnih podataka o američkim vojnim i tehnološkim objektima.  Počela je u septembru 1944. godine.Gimpel i Kolep proveli su skoro mesec dana živeći u Njujorku, trošeći velike količine novca na zabavu, ali nisu ostvarili nijedan od ciljeva misije.

Kolepo je ubrzo izgubio zainteresovanost za špijunažu i nadajući se da će izbeći smrtnu kaznu za izdaju, predao se FBI i izdao svog partnera, čime je okončao operaciju krajem decembra iste godine. Osuđeni su na smrtnu kaznu, koja je kasnije preinačena u zatvorsku. Gimpel, kao poslednja osoba kojoj je suđeno pred američkim vojnim sudom u Drugom svetskomratu, uslovno je pušten 1955, a Kolpo 1960. godine.

Erih Gimpel dve godine nakon izlaska iz zatvora objavljuje knjigu „Špijun za Nemačku“, autobiografski prikaz afere. Nakon terorističkog napada u SAD, u septembru 2001. godine, objavljeno je nekoliko knjiga o nacističkim špijunima u Americi. Između ostalog, Gimpelova knjiga pojavila se pod naslovom „Agent 146“ 2003. godine. Govorio je i za kanal Foks njuz u emisiji „Ratne priče sa Oliverom Nortom“, u epizodi „Agent 146: Špijuniranje za Treći Rajh“.

Preminuo je u Sao Paulu, u Brazilu, 3. septembra 2010. godine u 100. godini života.

Vilijam Kolep nakon izlaska iz zatvora radio je u štampariji i kasnije vodio maloprodajno preduzeće koje je prodavalo kancelarijski nameštaj. Umro je 2005. godine od komplikacija Alchajmerove bolesti.

Gimpel i Kolepo smatraju se poslednjim nacističkim špijunima u Drugom svetskom ratu u Americi.

Erih Gimpel je po izlasku iz zatvora govorio o ovoj aferi u medijima, što je 1955. godine preneo i NIN.

Tekst prenosimo u celosti.

Događaji prošle nedelje

Špijun broj 146

U Minhenu je prošle nedelje jedan nemački špijun održao konferenciju i ispičao svoje doživljaje 

- Bio sam nemački špijun, rekao je Erih Gimpel novinarima na konferenciji za štampu u Minhenu.

Ono što je Gimpel ispričao o sebi i o svojim špijunskim podvizima predstavlja, kako piše „Viner zamstag“, događaje najfantastačnijeg špijunskog filma. Glavni štab vodio ga je pod oznakom „Špijun 146“. Kada se 22. avgusta 1955. godine vratio brofom „Italija“ iz Sjedinjenih Američkih Država nije mislio da priča o svojim doživljajima. Razgovarao je sa činovnicima nemačkog ministarstva spoljnih poslova.

- Bolje je da ćute, savetovali su mu oni. To će biti bolje i za vas i za Nemačku.

Gimpel je ćutao sve do pre neki dan, kad je izašao pred novinare.

- Nikom ne može da naškodi ono što želim da kažem. Bolje da se čuje istina.

Novinari koji su ga slušali kažu da se mora verovati čoveku koji je bio osuđen na smrt i koji je video svoga dželata. Imao je sreće, jer je bio pomilovan dok se nalazio u ćeliji smrti. Smrtna kazna bila mu je zamenjena sa 30 godina robije, od kojih je izdržao 11 godina.

Godine 1935. Erih Gimpel je nameravao da otputuje u inostranstvo. Otputovao je najpre u južnoameričku državu Peru, gde se zaposlio kao radiotelegrafista. Nije zaboravio da se prijavi nemačkom poslanstvu u Lami. Od tog trenutka počinje njegova špijunska delatnost. Jedva što se

Privikao na rad kao radiotelegrafista na glavnoj pošti u Peruanskoj prestonici i tek što je stekao nekoliko poznanika, Gimpel je počeo da radi po nalogu nemačkog poslanstva u Lami.

- Uskoro će rat, rekli su mu, morate biti oprezni. I sve što primetite javite nam. Pokreti brodova nas naročito interesuju. Odakle oni dolaze, gde voze, kojoj nacionalnosti pripadaju, njihovo ljudstvo i njihovi kapetani.

Izvršenje zadatka Gimpel je smatrao kao svoju nacionalnu dužnost. Kada mu je pošlo za rukom da postigne nekoliko uspeha, dobio je volju da se ozbiljnije pozabavi ovim poslovima koji su ličili na pustolovine Šerloka Holmsa. Sve je išlo dobro do pred rat. Onda je bio uhapšen i poslat u jedan koncentracioni logor u SAD. Posle nekoliko meseci provedenih u koncentracionom logoru Gimpel je došao u Nemačku, ali ovog puta ne kao radiotehničar već kao broj 146, koji je bio ubeležen u spisak Glavmnog ureda državne bezbednosti.

- Mi računamo sa vama, rekli su mu pri povratku u Nemačku.

U Hamburgu je u specijalnoj školi pripremljen za špijuna. Posle izvršene probe označen je kao „zreo“. Ostvarenje plana „Elster“ moglo je da započne. Taj plan bio je već odavno izrađen u Berlinu – Tirpicova obala br. 80. Gimpel je bio izabran da ga realizuje.

Tačno posle dve godine otkako je napustio Ameriku, Gimpel je bio tamo vraćen, i to na obalu Nove Funlandije, u blizini kanadske granice.

Erih Gimpel nije bio sam, sa njim je bio poslat i Amerikanac Vilijam Kolepu, koji je „radio“ za Nemačku. Prevezenin su podmornicom. Put je trajao 46 dana i skoro sve vreme su proveli pod vodom, jer su u novembru 1944. godine saveznici potpuno gospodarili morem. Ljudstvo na podmornici nije imalo ni pojma o Gimpelovom zadatku. Ni Amerikanac koji je pošao sa njim nije znao ništa. Ali, njegovi zemljaci izgleda da su bili mnogo bolje obavešteni, jer je kapetan podmornice Delbig pred ciljem dobio telegram od Glavne komande vojske:

„Izgleda da je američka kontrašpijunaža dobila obaveštenje o planu „Elster“.“

Gimpel se iskrcao na obali sa izvesnom dozom nepouzdanja. U decembru 1944. Godine svi su na podmornici znali da imaju da zahvale samo slučaju što se nalaze među živima. Od tri podmornice koliko je bilo napustilo bazu, dve se nisu vratile u nju.

Erih Gimpel imao je druge brige i on je znao da je rat stupio u fazu u kojoj se nemačka pobeda nalazila dalje nego ikada. U decembru 1944. godine se nazirao kraj rata, ali ni pomena o nemačkoj pobedi.

Erih je imao 60.000 dolara u novčanicama – pravom nefalsifikovanom novcu. Pored toga je raspolagao kesom dijamanata u vrednosti od 100.000 dolara.

Njegov prvi zadatak je bio da izgradi kratkotalasni radioaparat. Delove za ovo lako je mogao kupiti. Kad je aparat bio gotov, Gimpel je pristupio izvršenju glavnog zadatka koji je glasio:

„Obavestite se o američkoj atomskoj bombi: gde se ona izrađuje, njenoj konstrukciji, da li će ista biti upotrebljena i kada.“

Izgleda da u to vreme nadležni u Nemačkoj nisu imali pojma o merama koje su Amerikanci bili preduzeli da očuvaju u tajnosti izradu vojih atomskih bombi. Kad je Gimpel poslat u SAD računalo se sa američkom indiskretnošću. Pored toga računalo se i na izdaju američkih građana. Da se nije imalo ovo ubeđenje ne bi Gimpel bio poslat u SAD sa ovim zadatkom, a još manje bi sa njim bio poslat Amerikanac. On je, međutim, trošio novac nemilice. Zbog toga je brzo pao u oči američkoj policiji. Pratili su ga. Na ovaj način je otkriven Gimpel.

Tridesetog decembra 1944. godine bio se zatvorio obruč FIB oko Gimpela i Kolepua.

Bilo je to u Njujorku. Gimpel je mirno prelazio preko Tajmsovog skvera, kada ga opkoli nekoliko ljudi, pozvavši ga da pođe sa njim. Gimpelu je bilo jasno da je svemu došao kraj, pre nego što je ma šta saznao o američkoj atomskoj bombi, bio je ubeđen da mu ništa ne bi pomoglo da se pretstavlja kao Edvard Grin, na koga je glasio njegov lažni pasoš.

Na višečasovnim saslušanjima, od kojih bu neka trajala i duže od jednog dana, nije mu pošlo za rukom da se opravda. Ponudio je da špijunira za račun SAD, ali je američka kontrašpijunaža kategorički odbila.

Na kraju je izveden pred ratni sud i posle jedanaest ročišta njemu i Kolepu, mladom Amerikancu, izrečena je presuda.

Smrt vešanjem

Gimpel ima samo da zahvali američkoj sporosti što je izvukao glavu. On je proveo tri meseca u ćeliji smrti, očekujući svaki dan svoje vešanje. Upoznao se i sa svojim dželatom, koji je dolazio da osmotri svoju narednu žrtvu.

Međutim, desilo se nešto odlučujuće. Umro je predsednik Ruzvelt. Za vreme četvo ispitivao je od 1947. godine da se izvršava smrtna presuda. Za to vreme završio se rat u Evropi. I zbog toga što prema američkom zakonodavstvu špijuni mogu da se kažnjavaju smrću samo za vreme rata Gimpel i Kolepu su pomilovani i smrtna kazna im je zamenjena sa po 90 godina robije.

Posle 11 godina Gimpel je prošleg leta pušten iz čuvenog kaznenog zavoda „Alkatraz“, Nemačka vlada se za njega zauzela i pomilovan je. Kolepu ja ostao i dalje na robiji.

NIN / Aleksa Anđelić