Da se ne ljubimo…

Videla sam ga nekoliko meseci pre ovog 22. maja kada je u bolnici Sveti Sava u Beogradu okončan njegov bogat život. Dolazila sam nekoliko puta u stan Živojinovićevih u Požarevačkoj ulici da bih razgovarala sa Batinom suprugom Lulom i ćerkom Jelenom. Nažalost, Bata je bio u kolicima, sa teškim oštećenjem i posledicama od moždanih udara, nemoćan da nastavimo razgovor tamo gde smo stali poslednji put. Pa ipak, i u tom stanju, umeo je da izvede neku od onih svojih prepoznatljivih bravura. Pokušavao je da se domogne kolača koji su stajali ispred mene na stolu, a njemu bili zabranjeni zbog visokog šećera. Iz solidarnosti, a jednako zbog iste boljke, tražila sam da punu tacnu vrate u kuhinju. Shvatio je da neće moći da mazne kolač i to me je podsetilo na njegove priče u kojima sam uživala i smejala se dok mi je opisivao kako je vešto Titu mažnjavao cigare.

Bila sam srećna što ga viđam i tužna što je njegovo stanje bilo tako loše i što je bilo jasno da nema oporavka. Dirljivo je bilo sa koliko nežnosti je brinula o njemu njegova Lula i kako ju je pratio pogledom gde god ona da krene. Dok sam ih posmatrala, setila sam se kako mi je poslednji put kada smo razgovarali za NIN svedočio da sve što jeste duguje njoj: Da ona nije bila pored mene, ne bih bio to što jesam. Ona me je održala, sve što je lepo u životu došlo je sa njene strane. Ona je imala viziju kako to lepo treba da bude da me poštedi, da mi da energiju, da me hrani... I nikada se nisam zaljubio u drugu ženu.

Lula mi je tih dana svedočila da joj je najteže bilo da se pomiri sa lekarskom dijagnozom, sa činjenicom da neće više zajedno šetati. Ali, ja se ne dam, ne dam ni njega. On je bio i ostao moj muškarac za ceo život. Sve što sam u životu naučila, naučila sam uz Batu. Sve lepo što sam imala imala sam sa njim. Ne mogu ni da pretpostavim kako bi moj život izgledao bez njega.



Namerno počinjem ovaj oproštaj NIN-a sa velikim glumcem pričom o njemu i Luli, o njihovoj ljubavi dugoj blizu šest decenija. Jer, da nije bilo te žene uz njega sve te godine, da nije brinula o njihovo dvoje dece, sinu Miljku i ćerki Jeleni, da mu nije bila beskrajno odana i da nije sa toliko razumevanja brinula o njemu, pitanje je da li bi snimio sve te stotine uloga, a bilo ih je više od 300. Pričao mi je da je mogao istovremeno da snima čak i po dve-tri uloge, jer je u svakom trenutku bio miran i siguran da je u kući sve pod kontrolom, da Lula brine o svemu.
Bata je voleo film i za njega osim filma i porodice nije postojalo ništa drugo. Za njega nije postojao žanr, nije odbijao uloge, a jednom mi je to ovako objasnio:

Da sam imao žanr, ne bih snimio ovolike uloge. Da sam igrao samo kauboje ili Indijance, ili ne daj bože samo ljubavnike, jer sam u tom žanru totalno propao. Ovako, čak sam i žensku igrao. Naravno, publika me je volela kao partizana, kao pozitivnog junaka. Jednom sam kod Zdravka Šotre u filmu Boj na Kosovu igrao Muratovog šefa kabineta, Turčina koji je odlučivao ko će da uđe kod Murata a ko ne. I tako sam pustio Miloša Obilića da uđe. E, posle toga je nastala izreka: Zašto su Srbi izgubili na Kosovu? Zato što je Valter bio na turskoj strani!

Taj Valter će ostati njegov nadimak u Kini gde se film Hajrudina Šibe Krvavca Valter brani Sarajevo prikazuje na televiziji više od 40 godina. Tu slavnu sudbinu još dele Diverzanti, Most i Partizanska eskadrila. Tvrdio mi je da nema favorita među svojim filmovima, ali mu je bila bliska Breza, film hrvatskog reditelja Ante Babaje. Hvalio je sjajan scenario Slavka Kolara i snimatelja Tomislava Pintera:

To je zaista bilo zanimljivo. Uz izvanredne hrvatske glumce, glavnu ulogu sam igrao ja, kao čisti Šumadinac koji je trebalo da dočara lik jednog Zagorca. Mesec dana pre početka snimanja sam otišao u Zagorje, živeo sam u selu kod jedne starije gospođe, seljanke, i zaista sam uspeo da savladam jezik, iako je reditelj bio spreman da me nadsinhronizuje hrvatski glumac. Kada je video film, Tito mi je rekao: Odličan si bio, Zagorac! Ja sam mu uzvratio da nisam Zagorac nego Šumadinac, na šta je on kazao: Meni je to isti kurac. Odgovorio sam mu: Vama možda jeste, ali meni nije.
Za tu ulogu dobio je jednu od tri Zlatne arene koje je osvojio na nekadašnjem filmskom festivalu u Puli. Dobio je još i Oktobarsku nagradu Beograda, Sedmojulsku nagradu Srbije, Gran pri na međunarodnom festivalu u Moskvi, četiri puta Gran pri na filmskom festivalu u Nišu...



Nije žalio za internacionalnom karijerom, iako je imao sjajne ponude. NJegov dragi prijatelj i kum, reditelj Veljko Bulajić, u predgovoru za knjigu Bata - još ovaj put, koja se u izdanju Vukotić medije upravo pojavila u knjižarama, ovako je svedočio: Kada smo snimali Neretvu, Orson Vels je imao namjeru angažirati Batu u jednom talijansko-francuskom filmu. Vels je dolazio dva-tri puta na snimanje nekih scena u kojima je Bata igrao:
Veljko, reci mu da ću ga rado angažirati, ali bez znanja engleskog jezika nema šanse.
Kada sam to rekao Bati, ostao sam začuđen njegovom reakcijom.

Ja učiti engleski neću. Govorim ruski i dobro talijanski, to su jezici koji mi se sviđaju, ali meni engleski u moje uho ne sjedi i ne da mi ga se učiti!
I tako je ostao bez uloge, što je Vels komentirao: Možda ima pravo, šta da se muči kad ga i ovako dobro ide.

I zaista mu je dobro išlo. Samo 1984. Bata je snimio trinaest filmova i TV serija. Bivalo je nikada manje od tri-četiri. Objašnjavao mi je da mora da igra jer kad on snima film, to je odmah posao za silne ljude u toj ekipi, a od tog novca žive brojne porodice.
I danas kada odlazi u legendu, mnogi mu ne opraštaju što je u jednom trenutku, tokom devedesetih godina prošlog veka, postao član Socijalističke partije Srbije, što je tako odlučno stao uz Slobodana Miloševića. I kada sam ga nekoliko puta pitala zašto mu je bio potreban taj angažman u SPS kad je već sve imao, i da li je zbog toga nekada imao problema sa sobom, cinično mi je odgovarao:

Nisam imao problema ni sa sobom, ni sa predsobljem. Znam gde živim, znam u kom okruženju živim, znam koji smo mi narod, znam da može da me izda najbolji prijatelj, što mi se i događalo. Imam li ja pravo da pitam nekoga šta će njemu angažman u nekoj drugoj stranci? Nemam, naravno. To pitanje je, jednostavno, neumesno. Ja sam 13 godina bio u Skupštini kada je bilo veoma dramatično. I kada je bilo najgore, nije postojao poslanik u Skupštini sa kojim nisam govorio.

Slušala sam mnoge Batine kolege, umetnike, koji su zahvaljujući Batinom angažmanu rešavali neke životne probleme, dobili stan, na primer, a bili su njegovi ljuti politički protivnici. Sergej Trifunović je, na primer, javno rekao kako mu je Bata pomogao da tih godina svoje velike opozicione delatnosti, dobije stan od tadašnjeg režima. A Bata mi je objašnjavao: Primio sam 100.000 građana, ovako kako ti i ja sada sedimo, dok sam bio predsednik Komisije za predstavke i žalbe. Sergej Trifunović je srpski glumac, dobar glumac, a ja sam cenio to što je on smogao snage da od mene traži podršku, a mogao je to da traži i od nekog drugog ko je bio na vlasti. Za mene on nije bio politički protivnik, već važan srpski glumac. Međutim, dolazila mi je i filmska ekipa koja je tražila finansijsku pomoć da bi snimala film protiv te iste vlasti čiji sam predstavnik bio u Skupštini. I ja sam ubedio tadašnjeg premijera Mirka Marjanovića da taj novac mora da im se da.

Duhovit, vispren, galantan, spreman da svakome pomogne u nevolji, Bata je poslednjih godina bio veoma tužan zbog porodične drame sa kojom je živeo. Sin Miljko je u bekstvu od 2007, živi u Parizu jer je u Beogradu optužen da je kao stečajni upravnik kompanije Rad naneo štetu ovom preduzeću. Koliko god se trudio da sportski podnosi činjenicu da mu je sin bio na Interpolovoj poternici a da nema dokaza da je kriv, Batino veliko srce je skrivalo veliku tugu.