Bleštave emocije srpske heroine

Konjovićeva Koštana stigla je na scenu samim krajem aktuelne teatarske sezone. Reč je o dugo čekanom susretu: prethodna inscenacija ove partiture realizovana je pre šest decenija (19. oktobra 1959, povodom Dana oslobođenja Beograda, u režiji Josipa Kulundžića, sa dirigentom Krešimirom Baranovićem). Zaista predugo, naročito ukoliko imamo u vidu da je Koštana redovno – i od uglednih muzičkih stručnjaka – izdvajana kao najistaknutija opera srpskog tla. U međuvremenu, kontakt publike sa Koštanom održavan je povremenim televizijskim emitovanjem njene filmovane verzije (dirigent Mladen Jagušt, reditelj Slavoljub Stefanović Ravasi, Muzička produkcija, RTV Beograd, 1983), koju smo, štaviše, ovih dana mogli da pratimo na Trećem programu RTS. Nova postavka poverena je Jugu Radivojeviću, reditelju čija je karijera na više načina vezana za Vranje i Koštanu. U Vranju je odrastao, Koštana Bore Stankovića bila je njegov diplomski rad (JDP), režirao ju je i u Šabačkom pozorištu. Radivojevićeva vizija Konjovićeve opere odvodi gledaoca/slušaoca u sokake, dvorišta, odaje nekadašnjeg Vranja – što postiže čestim izmenama u pogledu obima scene, odnosno, otvaranjima i skraćivanjima bine (u tom cilju, pevače isprva postavlja i iza naših leđa, što nam nakratko daje utisak da i sami figuriramo kao Koštanini sugrađani). Dramski tok opere tako dobija na ritmu (u masovnim scenama, u prizorima Koštaninog zarobljeništva...). Izvesno se pozivajući na „želju“ glavne junakinje da bude „neka druga“ Koštana, Radivojević ulogu deli na dva lika, pevačicu i plesačicu (baletski alter ego je Olga Olćan), time istovremeno ukazujući na disparatnost bleštavih spoljnih manifestacija i tananog emocionalnog bića Konjovićeve heroine. Dirigentkinja Ana Zorana Brajović umešno koordinira velikim izvođačkim telom, uklapa složene tokove kompozitorovih zamisli; solistima je dat adekvatan akustički prostor (zbog čega njihovo muziciranje nije pokriveno voluminoznošću orkestra). Tempa plesačkih segmenata (koreografija Vladimira Logunova) dobro su odmerena, izvrsni su nastupi hora; i najmasovniji zvučni prizori organizovani su precizno i pregledno. U tom smislu, naročito uspešno vođena je peta slika. Podela ukazuje na stabilne pevačke snage, takođe i na neke nove zvezde domaće operske scene. Uzbudljiva je vokalno-dramska transformacija Nenada Jakovljevića (Hadži Toma); Nataša Jović Trivić demonstrira izvanrednu glumačku meru, fino artikulisanim tembrom nijanisira intimna previranja hadžike Kate. Mihailo Šljivić imao je relativno malu ulogu (Policaja), mada ovaj umetnik svakako može da nosi i velike partije (nadamo se da ćemo ga u takvim rolama uskoro i čuti); Darko Đorđević gradi pomalo atipčan i utoliko zanimljiviji lik Arse; Salče Aleksandre Angelov duhovito je i znalački koncipirana; mlade solistkinje Biljana Jovanović (Stana) i Nataša Rašić (Vaska), predstavljaju lepo osveženje u Operi Nacionalnog teatra. Dejan Maksimović kao Stojan, temperamentan je, otkriva novi pevački napredak; Miodrag D. Jovanović iskazuje vrhunsko izražajno umeće, on je neposredan, sugestivan Mitke. Mina Gligorić u naslovnoj ulozi je, na svaki način, centar ove postavke. „Živ“ glas, impresivan u svim registrima, brižljivo ispolirana dikcija; vanredan glumački talenat, te osećaj za scenu (i scenski pokret). Mina Gligorić donosi neusiljenu, zavodljivu, ponosnu, često i taštu Koštanu, baš onakvu kakvom je zamišljamo, iznedrenu iz vranjanskog „derta“. Raduje nas otvaranje vrata novim operskim talentima, jer se već neko vreme pitamo: zašto su retko na ovoj pozornici? Nova Koštana daje odgovor koji ohrabruje.