Lisabon

BRAVE U LISABONU Pola zgrade su turisti. Pre neki dan izlaze neki mladi Italijani, nose torbe, kreću za aerodrom. Prepun ih je i lift i stepenište, bučni su. Pitam ih kako su se proveli u Lisabonu. Kažu, bilo je kiše, ali su se proveli nenormalno dobro - izleti, noćni život, zezanje. Dan potom, u ulazu grupa Norvežana, ljudi pred penzijom, nisu umeli da otvore ulazna vrata iznutra, nisu pokapirali koje dugme da pritisnu pa su mislili da su zarobljeni u zgradi. Oslobodio sam ih. Usput su mi rekli da su došli na tradicionalni momački vikend, jednom godišnje putuju u grupi bez supruga. Kad sam ih zatekao kako pokušavaju da otvore vrata od stana, objasnio sam im da treba malo da povučeš ka sebi i da baždariš malo ključem, i na kraju se otključa, Takve su brave u Lisabonu, svaka ima foru. Posle sam im objasnio šta treba da urade kad stane lift, kako treba da pritisneš vrata. Pokazujem im, a oni kao da im objašnjavam kako se razbija atom. Kako to da za lift mora da se zna fora? Zašto ne radi obično? Ja im kažem: Sve je ovde na foru. Vidim ih danas kako izlaze s koferima. Kao ste se proveli? Loše su se proveli. Kako ste, pobogu, uspeli loše da se provedete na odmoru u Lisabonu za tri sunčana dana u junu? Ništa ne funkcioniše, sve je razvaljeno, smandrljano, dezorganizovano. Ništa nije, što se kaže, juzer frendli. Ali je lepo, kažem im ja. Ima nešto i u nesavršenosti. To je Lisabon. Zato ljudi dolaze ovamo. A oni mi kažu da prekoputa zgrade ima gradilište pa im je smetala buka. To je pod mojim prozorom, a ništa nisam primetio. Ali dobro, de, ne jedite se, u gradu smo, nismo na planini, dogodi se. A Norvežanin mi kaže: Znate vi da stan nema detektor ugljen-monoksida u kuhinji? E tu kad se nisam šlogirao. Nema detektora za monoksid? Nemoguće! Sigurno ima, nego niste primetili. ZALJUBIŠKA Nivaldo dugo nije dolazio, ali nije bilo puno da se popravlja po kući. Promenio je slavinu u kupatilu, pričvrstio coklu u kuhinji, izgletovao neke rupice, pa kad se osuši gips da ih sam prefarbam, pa seli u kuhinji da popijemo kafu. Šta ima? Ništa. Kako ti devojka? Nemam više devojku, imam cimerku. Tek stigla iz Brazila. Ništa mi se taj početak priče nije dopao. On je mnogo dobar dečko i religiozan, i neumorno pomaže novim doseljenicima, prima ih na stan dok se ne snađu, ali svako malo ima neke frke s cimerima. Prvo je bio onaj što je pobegao od žene kad ga je uhvatila na gomili sa komšinicom pa ga je najurila i on se doselio kod Nivalda, propio se i Nivaldo ga je izdržavao i vodio na lečenje. Posle smo imali onog lika što ga je jedne noći pokupila policija i deportovali su ga, jedni kažu zbog droge, drugi zbog prostitucije, dan-danas ne znamo zašto. Posle je bila jedna koja je stvarno bila prostitutka. Pa smo imali Nivaldovog rođaka koji se kockao, jedva se izlečio. Ima tih ljudi što nalaze napuštenu štenad pored puta i nose je kući. Ali sa ljudima, posebno kada su u nevolji, stvar je mnogo komplikovanija. LJudi su problematični. Zato pitam: Šta li fali cimerki? Ništa joj ne fali. Super je. Nego je čim je stigla otkrila da je trudna, otac je neki policajac iz Brazila, i nije mogla da očuva trudnoću, ni stan nema... Ti si je primio? Jesam, ali opet je odlučila da ide na pobačaj i onda nije imala koga da je vodi.... I tako je stidljivi Nivaldo, jadničak, veliki vernik i apstinent od vanbračnog seksa, ni kriv ni dužan, što se kaže ni luk jeo ni luk mirisao, završio na klinici za abortuse. A on veruje da je to ubistvo. I platio je za lekarsku intervenciju jer je ona imigrantkinja i nema socijalno. Mogao je da kaže da je otac, onda bi bilo preko socijalnog, ali nije, on veruje u Boga i ne laže, nego je platio. Da nije takav ne bi imao ključ od našeg stana. Ja mu kažem: Kao početak romantične komedije. A on kaže meni: Stojiš tu, slušaš, a ni kafu nam nisi poslužio.