Tajna smrtonosnog bekhenda

To što je Novak Đoković osvojio Vimbldon i nije neka novost, jer je najbolji teniser sveta prethodno to činio već četiri puta. Sve ostalo, viđeno u nedeljnom finalu, u kome je preko puta mreže stajao još jedan gigant svetskog tenisa, Rodžer Federer, spada u domen, nije preterano reći, paranormalnog. Svi objektivni pokazatelji bili su na strani Švajcarca, od broja ukupno osvojenih poena do dva seta u kojima je izgledalo kao da Đokovića nema na terenu. Ni subjektivni osećaj nije bio drugačiji, čak i najzagriženiji Đokovićevi fanovi bez ustezanja će priznati da je ovaj meč izgubio igrač koji je u nedelju bio bolji. Novak je, pride, igrao protiv 15.000 mahom fudbalski nastrojenih navijača, protiv skoro kompletnog teniskog establišmenta i protiv sopstvenog prosečnog izdanja. Kako se onda dogodilo da u prvom vimbldonskom finalu u istoriji koje je odlučeno taj-brekom osvoji najprestižniji turnir? Da se razumemo, nema tu ni govora o srpsko-balkanskom stereotipu o inatu. Možda najpribližnije objašnjenje je da je Đoković sklop vrhunskog sportskog umeća, koji poseduju i veliki drugi šampioni, i monolitni mentalni sklop vrhunskog pokeraša koji zna da će dobiti partiju sa najvišim ulogom čak i kada ima mnogo slabije karte. Ako ništa drugo, uvek je tu taj smrtonosni bekhend. Nije u duhu vrhunskog sporta, ali samo je falilo da, poput Pola NJumena u Žaoki, ležerno zapali cigaru jer je ishod unapred znao. Nije baš da Đoković nije pokazao malo gospodskog odmaka prema publici koja ga je tako sladostrasno mrzela, stavljajući tako do znanja da je prevazišao onaj deo karijere kada je očajnički želeo da se dopadne svima. Ne, poruka je bila sasvim drugačija – biću ovde i kada budem u Federerovim godinama. I pobeđivaću i kada ne budem igrao najbolje što umem. Baš kao ove čudesne nedelje.