Пад у провалију


Заједничком акцијом бивши и садашњи радикали претворили су Скупштину Србије у судилиште, у политички гулаг у коме помахнитали посланици прете и вређају без пијетета и без обзира према живима и према мртвима

Kада је француски новинар на конференцији за медије упитао Емануела Макрона, приликом његове званичне посете Београду, зашто је одбио да се сретне са српском опозицијом, Александар Вучић је, не чекајући да чује одговор уваженог госта, брже-боље заједљиво одговорио: „Ја бих желео да их председник Макрон прими и да чује њихове ингениозне идеје.“ А онда је мало спустио непристојни тон, и гласом који је једва контролисао експлозију унутрашњег беса, наставио: „С пуном пажњом прихватамо све идеје наших политичких противника, али оно што не можемо да прихватамо јесте да 3,7 одсто буде више од 55 одсто. То нигде није било, па неће бити ни овде“. И у истом заједљивом маниру појаснио како је, забога, парламент место за разговор, а он увек спреман за дијалог, само што је опозицији испод части да се сретну с њим.

Истина, очигледно, овде не помаже. Сећање ништа не значи, а докази ништа не вреде. Живимо у изврнутој стварности у коју смо сви заједно затворени. Kао по казни. А кључар садистички ужива у парализи друштва које се гуши.

Апсурд је да човек који је у протест отерао десетине хиљада грађана Србије због сурове политике инаћења, искључивости и неспремности да чује другачије мишљење – каже да је баш он за дијалог. Онај који је безброј пута јавно рекао да са лидерима опозиције никада и нипошто неће да разговара, који их назива најпогрднијим именима, који их криминализује и вређа, који креира атмосферу у којој медијски и политички стрељачки одреди одстрељују сваког ко се усуди да каже критичку реч - ни да трепне, ни да се збуни, ни да му глас задрхти, изговара да је он увек спреман за дебату, али је други неће. Парламент је, рече председник, место за разговор. Па, хајде да видимо где он то упућује опозицију која је пола године у бојкоту. Kако данас изгледа српски парламент, то огледно добро за вредности дијалога на које вербално упућује председник. И како изгледају ти разборити посланици, спремни да размене мисли и идеје, са којима се Вучић спрема за велику и демократску Европу.

Мало је посланика ових дана у скупштинској сали за пленарне седнице. Многи су, упркос прекорима главнокомандујућег, на неком сунчанијем и лепшем месту. Можда у Сопоту. Kрај је јула и време одмора. Све упућује на мирне дане, поготово што преостали посланици ваљда немају с ким, ни око чега, да се свађају. Грешка! Увек имају! Јер ако на седници није опозиција, посланички јастребови с истим жаром полемишу с папирима, с насловним странама недељника, с уредницима и новинарима, с телевизијским емисијама и њиховим гостима, с невладиним организацијама и професорима универзитета. И, наравно, увек с оправдано одсутним лидерима опозиције у бојкоту. Kао казнена експедиција кидишу на потписнике петиција, карикатуристе, „оне који су одраније познати као мрзитељи Вучића и СНС“, прозивају по имену и презимену јавне личности за које кажу да „раде против своје земље, против српског народа и српских националних интереса и увек су на страни српских непријатеља“. Не стиде се да јавно кажу да је тражење информација од јавног значаја субверзија. Да су питања о рушењу у Савамали, докторату Синише Малог или деловању појединих припадника Војске Србије на Kосову 1999. - рушење безбедносног система Републике Србије. А да су они који траже овако осетљиве податке нечије експозитуре и агентуре. Kао што је Н1 „лажна, пиратска, луксембуршка, ђиласовизија и шолаковизија у власништву бившег шефа ЦИА“.

Небитно је шта је од овога у парламенту рекао неко од бивших или садашњих радикала. Они су коначно и нескривено здружени. Заједничком акцијом претворили су Скупштину Србије у судилиште у политички гулаг у коме помахнитали посланици прете и вређају без пијетета и без обзира према живима и према мртвима. Хвала професоре, рећи ће понизно председавајући Народне скупштине Србије посланику Шешељу на још један брутални додатак миразу насиља који оставља српском парламентаризму.

Па где то, председниче, да се врате посланици опозиције? У мишоловку, у сигурну кућу за тортуру и простаклук? И ко да врати дијалог? Шешељ или Мартиновић? Или Ристичевић? Или Марковић...

Парламент као законодавни орган и дом демократије у Србији више не постоји. Он је само још једна жива слика нашег пада у провалију, коју је ова власт креирала.



Весна Малишић