Ista meta, još veće odstojanje

Ako se pitate kako smo došli od Vučićeve izjave iz decembra prošle godine („Šetajte do mile volje, nijedan zahtev nikada neću da vam ispunim. Može i pet miliona da vas se skupi“) do izjave u avgustu ove godine („Vlast će uraditi sve što opozicija smatra da treba kako bi izborni uslovi bili još bolji... Uradićemo sve što još oni misle da možemo...“), odgovor je samo jedan: najavljeni bojkot izbora od strane opozicije. U novembru 2018. sam upravo u NIN-u broj 3542 objavio tekst sa potpuno istim naslovom kao sada. Tada sam smatrao da bojkot izbora može biti jedino sredstvo putem kog će se situacija u Srbiji iole promeniti i koja može Vučića da natera u nekakvu vrstu defanzive. Tada sam pisao da se aktuelni oblik režima u Srbiji može smatrati takmičarskim autoritarizmom, a nakon toga su stigle i potvrde toga u izveštajima od strane Fridom hausa i Evropske komisije. Taj tekst sam zaključio rečenicom da drugi način osim bojkota ne postoji, da se učestvovanjem na izborima daje legitimitet nepoštenim izborima sa unapred poznatim pobednikom i da će iz godine u godinu režim biti samo autoritarniji, a izbori sve neslobodniji i na taj način dodatno produžiti Vučićevu vladavinu. Nakon devet meseci mislim potpuno isto, a sve ono što se desilo u međuvremenu mi govori da drugog puta osim bojkota nema i da je to jedina racionalna odluka. Da se vratimo na početak. Od novembra se mnogo toga desilo u Srbiji. Otpočeli su protesti širom Srbije nakon prebijanja Borka Stefanovića, u februaru je potpisan Sporazum sa narodom, nakon nekoliko meseci protesta uspostavljeni su i jasni zahtevi 13. aprila na velikom protestu u Beogradu, ekspertski tim čiji sam bio deo je izradio preporuke za slobodne i poštene izbore i stiglo se polako do odluke o tome da li će opozicija učestvovati na redovnim izborima ili ne. Da ne trošim previše reči na rekapitulaciju svega što se desilo, odluka o bojkotu izbora je svakako najvažnija. Kada sam napisao pomenuti tekst, gotovo da nije bilo osobe koja je verovala da je bojkot realna opcija, kako od strane političara, tako i od strane javnosti. Prvi put je od strane opozicije stigla najava bojkota u decembru, nakon izbora u Lučanima, a nakon toga i kroz Sporazum sa narodom početkom februara i odrednicom da se zahtevi ispune od šest do devet meseci pre izbora. Da ove najave nije bilo (a ni protesta), siguran sam da bi se vanredni parlamentarni izbori održali ove godine i da bi politička situacija bila potpuno drugačija. Ekspertski tim je predstavio svoje preporuke i krenulo je da se govori o eventualnim pregovorima i dijalogu vlasti i opozicije o izbornim uslovima. Jedan period je sve izgledalo mirno, vlast nije preterano komentarisala ni preporuke ekspertskog tima, niti bojkot izbora, dok se u opoziciji i u javnosti vodila široka debata oko toga šta bojkot donosi ili odnosi, koliko je realno da uspe i ko će sve od opozicije bojkotovati izbore. Pretposlednjeg dana jula je skoro niotkuda odjeknula vest o sastanku/okruglom stolu/pregovorima/dijalogu o izbornim uslovima na FPN-u, u organizaciji Fakulteta i Fonda za otvoreno društvo. Dosta se o tome govorilo, ali moj ključni utisak jeste da je Vučić shvatio da opozicija ne preti „praznom puškom“ i da je stvarno spremna na bojkot. I zato se desilo to da SNS pristane da učestvuje u „dijalogu“, zato je Vučić krenuo da priča prvo o biračkom spisku i pozivu međunarodnim organizacijama da dođu da ga provere i urede, pa onda i o većini ostalih stvari. Kako se izbori približavaju tako je i otvorenost o razgovorima o ovim temama postala veća od strane vlasti. Tako smo došli i do izjave iz uvoda u ovom tekstu, da će on sve da ispuni što opozicija traži. Da se razumemo, nije SNS došao na FPN zato što želi, niti je Vučić promenio narativ o zahtevima protesta i opozicije zato što želi, već zato što će pokušati sve da uradi da bi „izvukao“ opoziciju na izbore i da pokaže međunarodnim akterima da želi da sarađuje, te da je spreman da radi na unapređenju izbornih uslova. Već ove činjenice govore o tome da je on u jednoj formi defanzive i da se posle dugo vremena nalazi u poziciji u kojoj ne može da kontroliše sve političke procese u zemlji i da bi mogao da se nađe u ozbiljnom problemu. Vučić trenutno pokušava da uradi dve stvari. Prvo, da dobije na vremenu i da se predstavi pred međunarodnim akterima kao osoba koja sarađuje i drugo, da razjedini opoziciju i eventualno još neke aktere izvuče na izbore. Smatram da Vučić neće pristati na ispunjenje svih zahteva, jer bi mu to značajno poljuljalo rejting i tu pre svega mislim na medije (ne samo na RTS, već i ostale televizije sa nacionalnim frekvencijama, koje su u manjoj ili većoj meri propagandne SNS televizije), na (ekonomske) pritiske na birače i korišćenje javnih resursa – funkcionerske kampanje. U drugim oblastima su mogući manji ili veći ustupci i Vučić će kroz to pokušati da dobije na vremenu i pokaže svoju „spremnost“ da kroz dijalog unapređuje demokratske procedure. Druga stvar koju pokušava, to je da deo opozicije odvrati od bojkota ili makar da stvori razdor među njima, pa nema potrebe da se pitamo zašto spominje da PSG jedini u istraživanjima samostalno ima podršku više od pet odsto anketiranih. Zato je od suštinske važnosti da opozicija ne odustane ni od jednog od 42 zahteva ekspertskog tima i da ne dozvoli da ih Vučić „smuva“ na izbore. On je sada počeo da igra svoju igru, ali defanzivnu i sve ovo nam govori da se ne nalazi u lagodnoj poziciji, a to je prvi put od 2012. godine i to i jeste poenta kako pretnje bojkotom, tako i samog bojkota. Ozbiljna debata se vodi o tome da li je bojkot izbora dobra odluka, šta donosi i šta odnosi. Na portalu Talas.rs je u prethodnih dvadesetak dana vođena šira debata o odluci „izbori“ ili „bojkot“ od strane pojedinaca iz medija, akademske zajednice, civilnog sektora... Iako postoje brojni argumenti za i protiv, neke stvari su se jasno iskristalisale i dobro je da se debata o tome vodi. Može da bude i poučno za opoziciju, da vidi prednosti i mane i da u skladu sa tim napravi svoju strategiju delovanja za naredni period. Nemam prostora da iznosim detaljno svoje tvrdnje koje su prednosti bojkota i samo ću da se vratim na tekst od pre devet meseci. Učešćem na izborima u takmičarskom autoritarizmu se priznaje i daje legitimitet odrednici „takmičarski“ i istovremeno pristaje na „autoritarizam“ i izbori dovode do „mira u kući“ za takav oblik političkog režima, dok bojkot ipak izaziva nemir. Ostaje pitanje da li je bojkot izbora od strane opozicije izvesna odluka? Meni deluje da jeste. Osim potpisanog Sporazuma sa narodom, sada već ozbiljno pripremljenog terena kod javnosti da je bojkot izvestan, kao i toga da svi znamo da Vučić neće ispuniti sve zahteve do kraja septembra - deluje da ne postoje opcije pod kojima sada opozicija može da izađe na izbore. U tom smislu, u septembru bi trebalo da usledi proglašenje bojkota i otpočinjanje kampanje bojkota koja mora biti pažljivo komunicirana i bez stvaranja očekivanja kod građana da će se izbori sprečiti, da će se dan nakon izbora nešto veliko desiti i da će Vučić pasti sam od sebe, bez poraza na izborima. Bojkot ovih izbora je samo način da se demaskira oblik režima u Srbiji i sredstvo pritiska da bi se izbori koji slede nakon bojkota dočekali u boljim izbornim uslovima.