Dobro je, samo ne valja

Kolika god da je bila verovatnoća da Sjedinjene Države u dogledno vreme započnu još neki rat, od prošle sedmice ona je umanjena: predsednik Donald Tramp je, za promenu, doneo jednu ispravnu odluku i smenio svog savetnika za nacionalnu bezbednost, notornog spoljnopolitičkog „jastreba“ DŽona Boltona. Ali, ako se nekako i ostavi po strani da je taj potez usledio tek kao korekcija prethodne pogrešne odluke kojom je Bolton u proleće 2018. postavljen na tu dužnost - sam Bolton inače negira da je smenjen i insistira da je dan ranije sam ponudio ostavku - njegov odlazak s funkcije, u širem kontekstu posmatrano, neće svet učiniti manje opasnim mestom: sve dok je politički skoro pa neuračunljivi Tramp u Ovalnom kabinetu, rizici po međunarodni poredak - u međuvremenu od njegovog dolaska na vlast već u velikoj meri destabilizovan, makar i ne uvek njegovom krivicom - mogu samo da se uvećavaju. Treći po redu savetnik za nacionalnu bezbednost u Trampovoj administraciji (prvi, Majkl Flin, pao je posle samo mesec dana na dužnosti pošto je uhvaćen u laži o prirodi svojih kontakata s Rusijom; drugi, general H. R. Mekmaster, jedan od retkih glasova razuma u Trampovom timu, povukao se kada je postalo belodano da više ne uživa predsednikovu podršku), ma koliko ratoboran bio, nije, naravno, mogao sam da Trampa - instinktivnog izolacionistu, ne intervencionistu - uvede u rat, s Iranom ili Severnom Korejom pre svega; a u oba slučaja Bolton jeste zagovarao upotrebu sile. (Tramp se navodno nekom prilikom pred saradnicima našalio kako „DŽon još nije naišao na rat koji mu se nije dopao“.) Ali je dao svoj doprinos Trampovoj dugo najavljivanoj odluci da Amerika povuče potpis s nuklearnog sporazuma s Iranom; uticao da SAD istupe iz još u vreme Hladnog rata sklopljenog Sporazuma o raketama srednjeg dometa (INF), s obrazloženjem da više nema smisla pridržavati ga se kad ga Rusija kontinuirano krši; i, generalno, gde god je stizao pothranjivao Trampovo unilateralističko viđenje sveta koje i sam deli, a po kome je čitav svet zapravo američko dvorište - uređeno, dabome, isključivo u skladu s američkim željama. Povrh toga, Bolton je „odigrao važnu ulogu za Trampa - oslobodio ga je birokratskih ograničenja koja nameće proces donošenja odluka od značaja za nacionalnu bezbednost, tako što je taj proces razorio“, kako kaže Suzan Dimađo iz Karnegijeve fondacije, jedan od brojnih glasova koji ukazuju na tu spolja manje vidljivu, ali suštinski ekstremno važnu okolnost: uobičajena interakcija između različitih delova administracije, samim tim i kontrola nad procesom donošenja odluka - što znači i smanjen rizik od povlačenja pogrešnih poteza - pod Trampom je praktično prestala da postoji. Osim što se zalagao za nasilno svrgavanje režima u Iranu i preventivni udar na Severnu Koreju kako bi se onesposobili njeni nuklearni kapaciteti, Bolton je sa funkcije savetnika za nacionalnu bezbednost zagovarao i direktno američko uplitanje u smenu vlasti u Venecueli, pogrešno procenjujući da je skori pad predsednika Nikolasa Madura neizbežan. Oštro se suprotstavljao i Trampovoj nameri da se upusti u mirovne pregovore s talibanima, s krajnjom ambicijom da se steknu uslovi za povlačenje preostalih američkih trupa iz Avganistana. Ispostavilo se tako da se, kao što se i moglo predvideti, Bolton s Trampom razilazio u gledanju na gotovo sva najvažnija spoljnopolitička pitanja; a kako se nije ustručavao ni da o tim neslaganjima javno govori, već mesecima je bilo jasno da je samo pitanje vremena kada će ga Tramp - koji više od svega ceni apsolutnu lojalnost i ne podnosi da mu saradnici oponiraju - najuriti iz Bele kuće. Kome to dotad nije bilo jasno, morao je tako da razume okolnost da se u vreme poslednjeg Trampovog susreta sa severnokorejskim diktatorom Kim DŽong-unom, na granici između dve Koreje u junu ove godine, Bolton zbog nekog tobože neodložnog posla nalazio u - Mongoliji. Dara je konačno prevršila meru na slučaju Avganistana, i u okviru ponešto neuobičajenog spleta okolnosti. Tramp se spremao da u potaji na američkom tlu, u Kemp Dejvidu - i to, da sve bude još neprimerenije, u sedmici u kojoj je trebalo obeležiti 18. godišnjicu terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. - ugosti delegaciju talibana kako bi s njima pregovarao o sklapanju mirovnog sporazuma; pošto talibani odbijaju svaku komunikaciju s avganistanskim vlastima, ideja je bila da se pregovori i dalje vode zasebno i s jednima i s drugima, s ciljem da se na kraju nateraju da sednu za isti sto. Sugerisalo se da su Amerikanci i talibani nadomak dogovora (inače ne bi ni bilo poziva njihovim predstavnicima da dođu u SAD), uz ignorisanje činjenice da bilo kakav dogovor s ekstremistima njima daje legitimitet, na očiglednu štetu ne samo legalne avganistanske vlade, već i žitelja ove napaćene zemlje, pre svega žena i dece kao najvećih žrtava talibanskog zuluma. A onda je usledio još jedan bombaški napad u Kabulu, u kome je ubijeno 12 ljudi, uključujući i jednog američkog vojnika, i Tramp je promptno otkazao pregovore - na taj način, ironično, postupajući upravo u skladu s Boltonovim zalaganjima. Ali savetnikovo žustro protivljenje načinima na koje Tramp pokušava da reši avganistanski i druge spoljnopolitičke probleme svejedno više nije moglo da bude tolerisano: koji dan kasnije najzad je usledila očekivana predsednikova tviter-objava Boltonove smene. Bilo bi, međutim, pogrešno na osnovu toga što je militantni Bolton - koji do dana današnjeg tvrdi kako je odluka o američkoj invaziji na Irak 2003. bila ispravna - odstranjen iz Bele kuće, zaključiti kako je u pitanju nagoveštaj nekakve umerenije spoljne politike Trampove administracije. Pre svega, Tramp i umerenost ne spadaju ni u istu rečenicu, kakav god da je kontekst. Drugo, da Bolton po prirodi nije abrazivan koliko jeste, odnosno da je hteo i umeo da bude snishodljiv prema Trampu na način na koji je to njegov rival, državni sekretar Majk Pompeo - koji je, otkad je na toj funkciji, drevnu veštinu ulagivanja podigao na novi nivo - mogao je, silnim neslaganjima s predsednikom uprkos, da potraje još neko vreme. (Kada se par sati po objavi Boltonove smene pojavio pred novinarima, Pompeo nije mogao da skine samozadovoljni osmeh s lica: on i Bolton praktično nisu komunicirali, osim kad su morali, na zajedničkim sastancima sa šefom.) Jer, nije ni Pompeo apsolutni istomišljenik s Trampom, ali kao svaki prefrigani oportunista govori i ponaša se tačno onako kako predsednik od njega očekuje, ne pokazujući nikakve znakove samostalnosti u delovanju. Treće i najvažnije: osnovni razlog zbog koga je ratni huškač poput Boltona izbačen iz administracije jeste to što Tramp mora da misli na predsedničke izbore u novembru naredne godine, a to između ostalog znači i da izbegne uvlačenje zemlje u bilo kakav spoljnopolitički konflikt, budući da je, pored svih drugih obećanja, pre tri godine birače pridobio i tvrdnjama da će američke vojnike raspoređene na stranim bojištima vratiti kući. Ali to što je otpustio Boltona ne čini Trampa nikakvim pacifistom, konstatuje Adam Vajnstajn u časopisu NJu ripablik. „Savezna vlada je bez Boltona u njoj bolja na isti način na koji vam je bolje da ne pušite dok ste na benzinskoj pumpi“, ali to ne znači da će bez njega nastavak Trampove vladavine biti manje destruktivan, upozorava on. „Zato budite zahvalni što je s Boltonom gotovo, ali se nemojte manje plašiti ludaka koji ostaje za kormilom.“ Tomas Rajt u Atlantiku, pak, ocenjuje da Tramp „želi da ispiše novo poglavlje, zatvarajući ono pod nazivom ‘Militarizam i maksimalni pritisak’ i otpočinjući ono s naslovom ‘Sklapanje dilova i lov na Nobelovu nagradu za mir’“. Otud tajni pregovori s talibanima, izražavanje spremnosti za susret s iranskim predsednikom Hasanom Rohanijem (od čega, barem na marginama predstojećeg zasedanja Generalne skupštine UN, kao što je Tramp priželjkivao, nema ništa), jednostrana i stoga zasad potpuno nedelotvorna „bromansa“ s Kimom: cilj je ostvariti bilo kakav spoljnopolitički uspeh, ili makar nešto što će biti percipirano kao uspeh. „Detalji nisu bitni, pod uslovom da njemu pripadnu zasluge“, kaže Rajt. Nagrada za to kod kuće bi bila reizbor; nagrada na globalnom planu, u Trampovom idealnom scenariju, bila bi... pa, Nobelova nagrada. Pusti snovi, drugim rečima. Vrhovni iranski verski vođa, ajatolah Ali Hamnei, upravo je još jednom poručio da Iran „nikada“ neće pregovarati s Amerikancima. Jedini rezultat dosadašnja tri susreta s Kimom jeste to što je severnokorejski satrap dobio državnički tretman na globalnoj sceni. Talibani su ove sedmice ubili još jednog američkog vojnika, te izveli nove samoubilačke napade, uključujući i onaj u provinciji Parvan, neposredno pre predizbornog obraćanja predsednika Ašrafa Ganija. Aktuelni globalni nered, čijem kreiranju je svojim destruktivnim postupanjem Tramp toliko doprineo, ne može se, ni u delovima, po potrebi ponovo stavljati pod kontrolu kad to nekom odgovara, makar taj neko bio i predsednik najmoćnije zemlje na svetu. Što je samo jedan razlog više za bojazan da će, još dugo nakon što Tramp ode sa scene, trampovsko viđenje sveta nastaviti svoje toksično dejstvo.