Ko je naljutio Vučića

Aleksandar Vučić je mnogo ljut na svoju stranku: „U mojoj stranci napravili su kastu, sektu od 80 posto ljudi koji ćute kao zaliveni“, u besu je „sipao“ u nedelju ujutro, dok je, u vreme obično namenjeno za odmor, gostovao na jednoj od televizija sa nacionalnom frekvencijom. Nije, ni ovog puta, bilo vanredne situacije koja bi nalagala obraćanje predsednika države. A nije ni iskazivanje nezadovoljstva radom stranke bilo uvod za dugo najavljivano povlačenje sa njenog čela u korist, recimo, Ane Brnabić - o čemu se odavno spekuliše, ali nikad dovoljno uverljivo za sigurnu prognozu da će, na kongresu u decembru, ako ga bude, naprednjaci dobiti novog lidera. Pa makar i sasvim formalnog i jasno vođenog Vučićevom čvrstom rukom. Kritičke reči upućene stranačkim kolegama, koji mnogo više liče na podanike, i to samo dan uoči 11. rođendana SNS (stranka je, zvanično, osnovana 21. oktobra 2008) bile su samo usputno mesto u nedeljnom nastavku gotovo neprekidnog Vučićevog javnog nastupa, kojim, već sedmu godinu, sa vrha vlasti uteruje u glave birača sliku Srbije po sopstvenoj meri. I u tome i dalje prilično uspeva, iako se ona sve drastičnije razlikuje od realnog života. Ono u čemu se ti nastupi danas razlikuju u odnosu na one od pre godinu-dve, jeste da se fokus Vučićevih retko prekidanih monologa sve češće pomera sa razmetanja ciframa, koje navodno govore o nezadrživom napretku i „zlatnom dobu“ u kome uživamo, ka „peglanju“ brljotina lica sa kojima je povezan. A one su sve brojnije - bilo da je reč o „običnoj“ bahatosti, poput ubilačke vožnje automobila u kome se nalazio Zoran Babić, bilo da je na dnevnom redu neki od slučajeva visoke korupcije, na šta veoma liči otkriće o poslovanju valjevskog Krušika. Zajedničko u svim tim skandalima jeste Vučićevo (još uvek) uspešno preuzimanje uloge „kišobrana“ pod kojim, zahvaljujući njegovoj i dalje visokoj ličnoj popularnosti, zaklon nalaze svi njegovi bliski saradnici, ali i razne lokalne Jutke, Simonovići, Labani i drugi slični šerifi sa naprednjačkom članskom kartom. Koji bi, u zemlji očuvanog sistema vrednosti, odavno bili makar društveno stigmatizovani, ako ne i upućeni u kazneno-popravnu ustanovu. I dok sam ne posustaje u demonstraciji tog važnog metoda držanja na okupu naprednjačke mašinerije, ono što dobija zauzvrat, reklo bi se, ne čini ga srećnim: otuda su i žalopojke zbog nedovoljne spremnosti stranačkog članstva da ga „brani od napada“ postale gotovo stalni elemenat njegovih javnih nastupa. Ima u tome, naravno, i „drame“ izvođene u cilju izgradnje kulta ličnosti spremne da se žrtvuje za opšte dobro, ličnosti čija je snaga tolika da, uprkos nedovoljnoj podršci nezahvalnika, može zemlju da povuče napred i lično reši sve probleme zbog kojih pate što pojedinci, što društvene grupe - od korisnika kredita u švajcarcima, preko Maje Pavlović, vlasnice Kanala 9, stanovnika oblasti „napadnutih“ izgradnjom malih hidroelektrana, do taksista koji su danima pomagali gradskoj vlasti u držanju Beograda u blokadi. Ali, ima i realnih razloga za grdnje upućene članstvu, nespremnom da bez rezerve prihvati sve aspekte veze u koju se upustilo. Pokazalo se, recimo, da punjenje autobusa koji prate Vučića po Srbiji nije baš jednostavna aktivnost - bez obzira na to što stranka, zvanično, ima 700.000 članova, od kojih bi se očekivalo da rado i dobrovoljno koriste priliku da gledaju vođu. Regrutovanje putnika ne teče lako i bez obzira na činjenicu da je, tokom sedam godina naprednjačke vladavine, svima postalo jasno da se bez pomoći toj stranci sve teže u Srbiji može živeti - o čemu je možda i najpotresnije govorio Milovan Milivojević, otac nastradalog Milomira, radnika MB Namenska iz Lučana: „Moj sin je išao svugde da lepi plakate, bio je podrška Vučiću gde god je trebalo. A morao je zbog posla. I on je tri godine bio pod ugovorom na po tri meseca“, ispovedao se Milivojević u prošlom NIN-u, priznavši da je cela porodica podržavala SNS jer „tako ovde stvari funkcionišu“. Očajni otac nije jedini koji se usudio da kaže da je car go: priča Aleksandra Obradovića, radnika Krušika, koji je svesno ugrozio svoju slobodu da bi ukazao na izvlačenje državnog novca u pravcu džepova naprednjačke elite uspela je da pređe državne granice. I teško da će se tako lako zataškati. Zastrašivanje i provlačenje kroz blato kome su izloženi Milivojević i Obradović, Marija Lukić iz Brusa, Milan Jovanović, novinar iz Grocke kome je spaljena kuća, i svi drugi koji su se usudili da ukažu na ponašanje naprednjačkih moćnika, teško da mogu biti garancija da se sutra neće pojaviti još neko kome je „puklo trpilo“. I da, u trenutku koji je nemoguće predvideti, neće pokrenuti lavinu dovoljno snažnu da razori propagandne i druge zaštitne bedeme autokratske vlasti. Možda ne baš u SNS, ali u Srbiji svakako ima još ljudi koji se ne mogu porediti sa onih nekoliko naprednjačkih „otpadnika“ koji su se kratko koprcali pre nego što su uspešno pacifikovani. Ko se, uostalom, danas seća Vladimira Cvijana, velike naprednjačke zvezde, prebegle direktno iz kabineta Borisa Tadića, potom gromoglasno promovisane u poslanika i člana Predsedništva SNS? Još davnog decembra 2013, Cvijan je optuživao Vučića da krši Ustav i namešta afere političkim protivnicima i najavljivao da će mu „izaći na crtu“ i kandidovati se za mesto predsednika stranke. I - ništa. Nestao čovek sa javne scene i do danas se nije pojavio. I ko može da se seti gde se danas nalazi i šta radi Saša Mirković, nekadašnji Vučićev prijatelj i veliki pomoćnik u izvođenju „afere džakovi“, veoma bitnog propagandnog sredstva uoči drugog kruga predsedničkih izbora 2012, na kojima je pobeda Tomislava Nikolića označila početak naprednjačke ere? Nakon što je puklo prijateljstvo, Mirković je pretio pružanjem dokaza o „vezama Vučića i kriminala“, ali mu je, izgleda, zatvorsko iskustvo probudilo neka druga interesovanja i otvorilo nove vidike. Zaborav je, uostalom, uspeo prilično da prekrije i pomenutog Nikolića, nekadašnjeg predsednika Srbije i lidera naprednjaka, izgubljenog u prostranstvima dedinjske vile u kojoj, u dogovoru s Vučićem, i dalje obitava uprkos zakonodavstvu zemlje u kojoj su se obojica zapatili. Priča o dedinjskoj vili i poslovanju njegove supruge Dragice povremeno se potegne kao sredstvo za skretanje pažnje sa manjih afera, ali retko se vrate spekulacije o Nikoliću kao potencijalnom lideru opozicije koji bi najlakše pomrsio konce nezahvalnog političkog posinka, usvojenog usled opravdanog odsustva oca, Vojislava Šešelja. Sve i da je dovoljno sposoban, hrabar i voljan da se upusti u avanturu političke borbe protiv otimača stranke koju je lično pravio, Nikolić bi teško našao pouzdane saradnike. Jer, svi oni „Nikolićevi ljudi“, koje su mediji prebrojavali na početku naprednjačke vladavine, pokušavajući da odmere dubinu pukotina na relaciji Vučić - Nikolić, takođe su uspešno „udomljeni“ i vrlo dobro svesni adrese na kojoj obitava prava moć. Efikasni „vaspitni metodi“ primenjeni u (retkim) slučajevima pobunjenih naprednjaka ne znače da stranačka mašina ne zahteva remont, naročito u vremenu sve većih izazova - poteklih što iz prenapregnutog društva, što od spoljnih faktora, s Istoka ili sa Zapada, sve nestrpljivijih u očekivanju ispunjavanja dobijenih obećanja. Odatle i najave velikih promena u stranci - da se niko iz aktuelne partijske vlastele ne bi osetio dovoljno sigurnim, ali i da bi se nižim ešalonima dala nada da će, ako budu dovoljno vredni u ispunjavanju zadataka, i sami dočekati šansu da se okite skupocenim satovima i šanel torbicama, o kojima je i sam Vučić morao javno da progovori. Ali, teško da bi se to moglo podvesti pod priču o „zdravoj konkurenciji“. Kao i u državi, Vučić i u stranci vlada tako što podstiče unutrašnje sukobe, ali tako da je uvek on arbitar kome se zaraćene strane obraćaju kako bi rešio spor. Gotovo da nema kraja u Srbiji gde nije i javno isplivala priča o makar dve, nekad i više naprednjačkih struja, koje se, gložeći se međusobno, složno zaklinju u vernost jedinom vođi. Što podrazumeva i odanost njegovom bratu Andreju, koji, kako je NIN-u svedočio Predrag Belić, nekadašnji predsednik opštine Alibunar i bivši predsednik lokalnog odbora SNS, nezvanično upravlja celom stranačkom infrastrukturom. „Nikolića vole, Vučića se plaše“ - govorilo se o stanju u SNS pre nego što je Nikolić, uz bogatu apanažu, poslat u istoriju. Ali to ne znači da među naprednjacima danas vlada samo strah - ima tu i mnogo ljubavi prema zadovoljenju ličnih interesa. A zbog nje se svašta može otrpeti, sve dok je uzvraćena.