Nikada SDPR nije dobijao cene kao privilegovani trgovci

Ministarstvo odbrane snosi ogromnu odgovornost za situaciju u Krušiku, jer je bilo upoznato sa svim što se dešavalo preko Nadzornog odbora (NO), koji bi trebalo da štiti državni kapital, definiše poslovnu strategiju i ciljeve i kontroliše njihovo ostvarivanje. Članove NO Krušika imenuje Vlada Srbije i to su po pravilu osobe iz Ministarstva odbrane. Svi potpisani ugovori, pa i sa privilegovanom grupom trgovaca oružjem, morali su da dobiju odobrenje i saglasnost NO, koji bira i razrešava generalnog i izvršne direktore fabrike. Oni su raspisali javni konkurs i izabrali Mladena Petkovića za prvog čoveka Krušika i pitanje za njih je kojim su se razlozima i referencama vodili da čoveku bez biografije i iskustva u namenskoj industriji i vođenju velikih i komplikovanih sistema kao što je Krušik, omoguće da bude prvi čovek fabrike. Članovi NO i Ministarstvo odbrane dobijali su prethodnih godina bezbroj pisama i informacija o nepravilnostima i zloupotrebama u Krušiku, anonimno ili od sindikata, ali su ostali nemi. Uprava za odbrambene tehnologije, unutrašnja jedinica Sektora za materijalne resurse Ministarstva odbrane od 2015. na sedmičnom nivou od svih fabrika odbrambene industrije dobija izveštaje i informacije o realizaciji aktuelnih ugovora, potpisanim novim ugovorim i problemima koji se javljaju u poslovanju. Dakle, svi skenirani ugovori sa prodajnim cenama i finansijskim efektima stizali su u Ministarstvo odbrane. Tamo sede neki časni i stručni ljudi, a zbog čega je izostala njihova reakcija možda je pravo pitanje za ministra odbrane, odnosno njegovog v. d. pomoćnika Nenada Miloradovića, koji je i prvi čovek Sektora za materijalne resurse. Od 2014. do danas u više od 20 potpisanih ugovora i više od 100 zvaničnih ponuda prodajna cena Krušika za SDPR nije bila takva kao za privilegovane trgovce. A porediti značaj, ulogu i odnos Krušika i SDPR-a sa jedne i bilo koje privatne firme sa druge strane besmisleno je iz mnogo razloga. SDPR je javno preduzeće sa 70 godina dugom tradicijom, kome je država Srbija većinski vlasnik, kao i Krušiku. SDPR je decenijama najznačajniji poslovni partner Krušika, sa kojim ima i dve velike zajedničke investicije, Kovački centar i Novu kapislanu koja još nije puštena u rad. Krušik, takođe, ima više ogromnih investicionih projekata sa ćerkom firmom SDPR-a, PMC inžinjeringom. Aleksandar Vučić, tada premijer, u prisustvu tadašnjeg načelnika Generalštaba, ministra odbrane i ostalih zvanica, prilikom posete Krušiku 14. maja 2016. istakao je snažnu vezu ova dva preduzeća, navodeći da SDPR izvozi 70 odsto Krušikove proizvodnje. Dve godine kasnije učešće SDPR-a u izvozu je prepolovljeno. SDPR-u je dugo godina osnovna uloga bila pronalaženje tržišta za proizvode naše namenske industrije. NIN je u jednom od prethodnih brojeva objavio odgovor Krušika, kojim odbija molbu SDPR za korekciju cene. Za identične proizvode grupa privilegovanih kupaca, bez ikakvog pogovora, imala je niže cene, koje se četiri godine nisu menjale. SDPR je više puta pozajmicama omogućavao Krušiku nastavak proizvodnje, plate zaposlenima, održavanje likvidnosti, posredovao je u problemima koje je imalo rukovodstvo Krušika sa Mladenom Petkovićem na čelu, sa menadžmentom iz ostalih fabrika namenske industrije. Posebno je bilo velikih neslaganja sa Radošem Milovanovićem, generalnim direktorom „Milana Blagojevića“ iz Lučana, koji nije dozvoljavao da se roba preuzme dok se ne plati. Zato je nezamislivo da pored svega toga od 2014. privatne firme, od kojih su neke osnovane 2017. i 2018, imaju niže prodajne cene i bolji status od SDPR-a. Sve fabrike namenske industrije dele gotovo identičnu sudbinu i probleme. To je kao sistem spojenih sudova. Najveći poreski dužnici u Srbiji su do 2016. bile fabrike namenske industrije: Zastava oružje 8,19 milijardi dinara, Krušik 2,55 milijardi, PPT Namenska 2,25 milijardi, Sloboda 1,6 milijardi. Ove obaveze prema poreskoj upravi i lokalnim samoupravama rešena su konverzijom potraživanja u kapital preduzeća, sprovođenjem Zaključka Vlade od 9. avgusta 2013. Najgore poslovne rezultate i rekordne gubitke u ovom veku, verovatno i u istoriji, većina fabrika iz odbrambene industrije Srbije imala je 2012. i 2013. Poznato je ko je tada bio ministar odbrane, ali se to namerno prećutkuje. Nažalost, efekti povećane tražnje oružja i vojne opreme u svetu prelili su se povlašćenim privatnim trgovcima, a Krušik umesto da je stabilizovao svoje poslovanje i investirao u produktivnije tehnologije danas se nalazi u izuzetno teškoj situaciji.