Ekonomsku politiku kao da kreiraju ponavljači

Profesor ekonomije na Tehnološko-metalurškom fakultetu, odnedavno u penziji, i redovni član Naučnog društva ekonomista Srbije, Petar Đukić uveren je da za novu knjigu Bespuća ekonomske politike u Srbiji - tranzicija, institucije, razvoj, nije imao bolji naslov. „Umesto gole ekonomske politike, kojom se uporno pokušavaju rešiti svi ekonomski i drugi problemi, suština je u reformama i utemeljenju institucija. Međutim, u nas je ekonomska politika postala sve i ništa, a njenim nosiocima neopravdano se pripisuje i ono što je dobro, i ono što je loše, a nije baš (sve) njihova zasluga“, ističe Đukić za NIN. „I pri dodeli Ordena Svetog Save predsedniku Aleksandu Vučiću, patrijarh je nakon verskih, prešao i na ekonomsko-političke argumente. Rekao ja da, zahvaljujući Vučiću, danas sve radi, da se svuda grade putevi, da se zahvaljujući predsednikovom radu i trudu pokrenula privreda, da se o Srbiji danas govori i misli na drugačiji način. Takva argumentacija prilično je čudna, ne samo u pogledu analize ekonomskog stanja, već i što se sve zasluge pripisuju samo jednom čoveku“, primeđuje Đukić. I sami se, u predgovoru nove knjige, pitate „zašto govoriti o prošlosti kada je bitna budućnost“? I dokle će nam, kao u poslednjih sedam godina, budućnost biti svetla, a sadašnjost prilično mračna? Ne spadam u zarobljenike prošlosti. Ipak, ne možete da ostanete nemi pred činjenicom da se istorija u našem slučaju više nego u mnogim drugim ponavlja na loš način. A u protekle dve i po decenije pokazalo se da je na dugi rok ekonomska politika nemoćna. Zašto? Ekonomska politika trebalo bi da ostvari stabilnost cena i siguran novac, stabilan budžet i spoljnotrgovinsku ravnotežu. Usmerena je na postizanje makroekonomskih ciljeva na kratak rok od jedne godine, da bi bili izvesniji izgledi za privredni razvoj u narednih nekoliko godina. Pojednostavljeno, ona može doprineti ekonomskom rastu, tehnološkom razvoju, zapošljavanju i standardu ljudi, ali na posredan način. Bez temeljnih strukturnih promena i fundamentalnih principa trošenja i distribucije nove vrednosti, bez jasnih pravila igre koja važe za sve, nema ni dugoročnog razvoja, ni održive ekonomske politike. Iz nepobitne činjenice da je posle raspada SFRJ, BDP Srbije rastao sporije nego u drugim bivšim republikama, zaključujete da se deo tog zaostajanja može pripisati ekonomskoj politici i strategijama razvoja. U odnosu na svetski uporediv BDP po stanovniku od 17.099 dolara, Srbija danas dopire do 82 odsto tog proseka, ili do samo 35 odnosno 36 odsto proseka OECD i EU. Globalno smo u donjem delu srednje razvijenih zemalja, a SFRJ je bila na srednjem višem nivou razvoja. Danas je Srbija na samo 45 odsto dohotka Slovenije i 61 odsto dohotka Hrvatske. U okviru SFRJ Slovenija je od Srbije bila razvijenija 1,8 puta, a danas je razvijenija 2,8 puta. Srbija danas, po uporedivim vrednostima Svetske banke, proizvodi samo 0,09 odsto, dok je SFRJ nekada stvarala jedan odsto svetskog BDP-a. Do takvog smanjenja udela u globalnoj ekonomiji došlo je u zemljama koje su imale niže stope rasta ili značajno smanjenje broja stanovnika, a u našem slučaju, nažalost, deluju oba ta faktora. Šta su glavne odlike loše ekonomske politike? Loša je ona ekonomska politika koja ponavlja greške iz prošlosti i tekućim merama podiže rizike. Mi smo, i pored dobrih povremenih poteza, uvek morali na popravni iz gradiva o monetarnoj stabilnosti, kursu i inflaciji, kreditnoj ekspanziji ili rizicima previsoke potrošnje. To se dešava i sada kada se voluntaristički, skoro odokativno licitira sa procentima povećavanja plata, penzija, visinom ulaganja u vojnu i policijsku opremu, pa i gradnju pojedinih infrastrukturnih objekata. I sve to uz opasno „jačanje dinara“, zbog čega se veoma lako, zbog eventualne recesije u okruženju, može smanjiti devizni priliv, posle čega bi Srbija mogla da sklizne u novu krizu dinara, daleko višu inflaciju i opštu nelikvidnost i stagnaciju, kakvu smo imali od 2009. do 2015. Jedan od rizika je i previsoka javna potrošnja, a posebno visok nivo intervencija države-vlasti u privredi, kroz preraspodele i subvencije, kao i preuzimanje ekonomskih ingerencija koje nisu potrebne. Izgleda kao da je sve dobro i pod kontrolom, jer se grade putevi, obnavljaju železnice, popravlja infrastruktura, ali je u svemu tome jedna veoma loša poruka - samo ono za šta se opredeli vladajuća struktura biće finansirano javnim ulaganjima. Takva ekonomska politika, bazirana na superkontroli javnog sektora i kontroli najvećeg dela privatnog sektora daje sve više prostora državi i slabi moć tržišta, konkurenciju. A troškovi takve razvojne strategije su neuporedivo veći od neke protržišne. Vlast na kritike odgovara da plate i penzije nikad nisu bile veće, da inflacija nikad nije bila niža, da dinar nikad nije bio jači, da je BDP u trećem tromesečju porastao 4,7 odsto, da je stopa nezaposlenosti pala ispod 10 procenata... U čemu je onda naš problem? Neko voli da računa u evrima, pa su mu 2019. prosečne plate od oko 470 evra na „istorijskom maksimumu“. A skoro su istovetne kao u decembru 2008, pre velike recesije, nakon koje se dinar sunovratio pa su plate u 2009. pale na 350 evra. Od tada je, zbog „jačanja dinara“ i inflacije, koja je kod nas veća nego u evrozoni, kupovna moć zarada u evrima smanjena skoro za trećinu, pa 470 evra iz decembra 2008. ima istu kupovnu moć kao 630 evra danas! Zato bolju sliku realnosti daje odnos prosečne i minimalne zarade prema potrošačkoj korpi, a on je danas nepovoljniji nego pre krize. Pa eto, ako je i to jedna od slika standarda, neka bude da nam je standard padao 11 godina i da ima izgleda da bismo 2020. mogli da se vratimo tamo gde smo bili davne 2008. Čak to i nije tako bitno kao održivost takvih tokova. Ako zarade i izdaci iz budžeta, makar i za penzije, rastu duplo brže od BDP-a, to ne može voditi ka dobrom. Svedoci ste brojnih programa stabilizacije. S obzirom na to da su se, pre ili kasnije, ti pokušaji neslavno završili, znači li to da su svi oni imali neku sistemsku grešku? Da, sećam se da smo tokom osamdesetih 20. veka dugo i žučno raspravljali o Dugoročnom programu ekonomske stabilizacije, a čitava ta decenija bila je decenija stagnacije. Nakon toga došao je prvi talas relativno benigne hiperinflacije, koja je oborena programom Ante Markovića. Taj program nam je povratio spokoj u baratanje novcem, ali je izazvao recesiju, da bi kasnije usledio pravi šok zbog upada u monetarni sistem zemlje. Skoro sve republike štampale su novac preko republičkih narodnih banaka, u čemu je prednjačila Srbija. To nam se kasnije svima obilo o glavu. Ponovna hiperinfalcija je bila toliko razorna da je opet stabilizacioni i program monetarne rekonstrukcije dočekan sa nevericom i oduševljenjem. Onda dolazi slom krajem 20. veka, stabilizacija nakon promena 5. oktobra 2000, pa tranzicija, onda kriza 2008/2009. i hitne mere da se spasi što se spasiti može, pa nakon teške recesije opet fiskalna konsolidacija. Danas slušamo o četvrtom talasu reformi, a ljudi jedva znaju šta on podrazumeva, jer se više od svega priča o izborima. Celo jedno poglavlje posvetili ste hronologiji propadanja. Možete li da odgonetnete na osnovu čega aktuelna vlast smatra da je najgori period bio od 2000. do 2012, a ne period sankcija, hiperinflacije, bombardovanja... Vreme hiperinflacije opravdava se obično sankcijama i ratom, ali ne može da se porekne da slom nije morao da bude tako drastičan, da se proizvodnja svede na jednu trećinu, a BDP na oko 37 odsto onog iz 1989. Srbija je u čitavoj poslednjoj deceniji 20. veka imala smanjenje ekonomske aktivnosti od sedam odsto godišnje u proseku, sa socijalnim posledicama hiperinflatornog sloma koje su poznate samo onima koji ih se sećaju, a nisu živeli od šverca i kriminala. I nakon bombardovanja, i zaista strašne devastacije infrastrukture 1999, došlo je do kakve-takve obnove, a od 2001. do 2008. usledio je natprosečan rast od oko šest odsto godišnje. I to je, nažalost, bilo nedovoljno da se prevaziđe veliki jaz, jer ni drugi nisu stajali u mestu. Narednih osam godina, do 2016. protekle su u stagnaciji, tako da nam je u tom periodu rast bio nula odsto. Prosečan rast nakon fiskalne stabilizacije i postfiskalnih „reformi“ od 1,9 odsto veoma je nizak, sa tendencijom uvećanja do 3,5 odsto, što je upola niži rast nego što bi objektivno trebalo da bude. Kako se u to „zlatno doba“ uklapa vaša računica da će uz stopu rasta od oko tri odsto, Srbija tek 2028. dostići BDP iz 1989. Kako smo dozvolili skakavcima da nam pojedu četiri decenije? To i nije baš neki pesimistični scenario. Fiskalna stabilizacija bila je potrebna, velikim delom i uspešna, ali su izostale suštinske promene u javnim službama i javnom sektoru, troškovi države su ogromni i opasni, kao i nivo intervencija i kontrole javnog i privatnog sektora u privredi. Sve to ne garantuje ubrzanje rasta bitno iznad tri odsto u proseku, a tim tempom nivo BDP-a približno jednak onom iz 1989. dostići ćemo između 2025. i 2028. A kad naš BDP tada bude isti kao pre skoro 40 godina, globalni BDP će biti tri puta veći nego 1989. Vlada je Skupštini uputila predlog budžeta za 2020, a ministar finansija Siniša Mali tvrdi da je i ovaj budžet - razvojni. Da li je ijedan budžet Srbije bio stvarno razvojni? „Razvojni budžet“ bi valjda trebalo da znači da će se zemlja razvijati brže zahvaljujući budžetu. Potpuna besmislica. Od budžetskih preraspodela teško da možete očekivati „razvoj“. Budžet je neophodan za podmirenje javnih potreba, a zemlja bi trebalo da se razvija zahvaljujući pre svega privatnim investicijama, disperziji znanja, boljem obrazovanju i tehnološkom progresu. A institucije bi trebalo da garantuju da će svi privredni subjekti biti ravnopravni i da neće biti izloženi samovolji bilo javne ili privatne moći. Čini mi se i da ministar finansija nije baš najodgovornija osoba za namenu i karakter budžeta, za to koliko će iz njega da ode na povećanje penzija i zarada (čak oko 800 milijardi dinara), za puteve i železnice, ekologiju, energetsku efikasnost, možda i podizanje kvaliteta obrazovanja, s tim što će se država u 2020. zadužiti za 588 milijardi dinara. I teško je reći šta je od toga nepotrebno jer svuda fali. Ali, šta ako privredni rast bude manji od planiranog, ako dođe do oštrije krize zbog koje bi mogao da se smanje izvoz i priliv investicija? Profesor LJubomir Madžar je još u prošlom veku za „veliki investicioni ciklus“ smislio skraćenicu – VIC. Da li je i najnoviji „investicioni ciklus“ za vas vic ili... Da, to je skoro neverovatno ponavljanje loše naučenog gradiva. Prvi VIC, kako ga je nazvao profesor Madžar, bio je ideja Slobodana Miloševića još 1988. i poslužio je kao podloga za raspisivanje „zajma za privredni preporod Srbije“, sa ciljem da se prikupe 1,2 milijarde dolara, a uplaćeno je oko 130 miliona. Ubrzo nakon toga zemlja se raspala, a te su pare potrošene ko zna za šta. Slično je bilo i 1997, posle prodaje Telekoma za 1,6 milijardi nemačkih maraka, pa pri obnovi infrastukture nakon NATO agresije 1999... I 2006, kada je vlada DOS-a najavila da će višak u budžetu od milijardu evra potrošiti za infrastrukturu, a ispalo je da su okrečene škole, rekonstruisani toaleti po domovima zdravlja i okrpljena poneka rupa na auto-putevima. Železnica je ostala netaknuta, a polovne lokomotive iz Švedske su plaćene skuplje nego nove. Kada neko ima priliku da raspolaže zajedničkim novcem, teško će se obuzdati da za njim ne posegne. Naročito ako je već instrumentalizovao institucije. Nijedna afera iz tog vremena nije pravosnažno rešena, a pristigle su i mnoge nove. Veliki deo građana smatra da je jedan od krivaca što loše žive pogubna privatizacija, koju oni doživljavaju kao rasprodaju porodične srebrnine. Je li tako kreirano javno mnjenje jedan od razloga što tranzicija u Srbiji ni posle tri decenije nije ni blizu kraja? Velika je zabluda da smo u privatizaciji izgubili sve što je „nekada uspešno radilo“. To se desilo mnogo pre. Proizvodnja, naročito industrijska, urušila se kao kula od karata, ali ne zbog otvaranja zemlje i privatizacije, već usled raspada velikog jugoslovenskog tržišta, sankcija, hiperinflacije i decenije neinvestiranja. Nije, naravno, ni privatizacija bila „čista kao suza“, kao što nije bila ni u Češkoj, Poljskoj, Mađarskoj... Uz to je bila netransparentna, u nekim slučajevima i nezakonita, što potvrđuju i 24 sporne privatizacije. U svakom slučaju, ni posle 18 godina nije okončana, „a kad će, ne zna se“. Kako vama deluju tvrdnje predsednika Vučića da i MMF i Svetska banka prognoziraju da će naredne tri godine Srbija imati najveći privredni rast u Evropi? Pitanje je šta se uopšte podrazumeva pod rastom? Ako Srbija ostvaruje ekonomsku aktivnost merenu BDP-om od oko 40 milijardi evra i ako 2020. i postigne stopu rasta od četiri odsto, to će naš obim ekonomske aktivnosti uvećati za 1,6 milijardi evra. Istovremeno, BDP Nemačke je 5.000 milijardi evra i uz skroman rast od jedan odsto ona će BDP povećati za 50 milijardi evra, daleko više od ukupnog BDP-a Srbije. Možemo mi imati najviše stope rasta u Evropi, pa i u svetu, ali one neće mnogo značiti ako ne budemo imali stabilan i kvalitetan razvoj zasnovan na porastu produktivnosti rada, znanju i tehnološkom napretku, na dugi rok. Koliko su za ekonomiju neke zemlje važne institucije? Da li je ekonomski uspeh moguć bez nezavisnih institucija, demokratskog društva i slobodnih, kritičkih medija? Verovatno reč sloboda ima najveću društvenu i humanu vrednost. Ali slobode nema bez odgovornosti koja se institucionalizuje kroz neka ustaljena pravila ponašanja. Sloboda je neprocenjiva samo ako se brani odgovornošću, a da bi odgovornost funkcionisala neophodne su čvrste institucije - kvalitetno i nezavisno pravosuđe, policija, odgovorno obrazovanje i zdravstvo... Slobodni, nezavisni i odgovorni mediji danas su neizostavni deo uslova za ekonomski razvoj. To nam sve nekako izmiče iz ruke, bez obzira na oficijelne medijske „strategije“, kampanje protiv korupcije, obrazovne reforme i kulturne projekte. Ako joj je do kulture zaista stalo, kao što tvrdi, vlast bi to trebalo da demonstrira u parlamentu, na konferencijama za štampu i u nastupima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Da li su ekonomske reforme moguće bez političke stabilnosti? I ako vlast za sebe tvrdi da je reformska, znači li to da politička situacija u Srbiji nikada nije bila stabilnija? Politički odnosi zategnuti su do pucanja, kao krajem devedesetih. To može da bude opasni okidač za konflikt u društvu, veliki rizik za nastavak razvoja srpske ekonomije, ali i odnose u čitavom regionu. Dalja konfrontacija vodi ka novim podelama, blokadama rada državnih organa, mogućim sukobima i porastu opšteg nepoverenja i građanske neposlušnosti. Nisam od onih koji bi rekli da je takav scenario možda dobar, jer smo tokom 90-ih imali veoma opasne konfontacije u kojima su ljudi na ulicama gubili živote, a, studenti, Univerzitet, radnici-sindikati i druge važne institucije trošili dragoceno vreme i energiju u štrajkovima i protestima kojima se nije nazirao kraj. Sve je vodilo velikom unutrašnjem sukobu, koji bi se verovatno i desio da nije došlo do sukoba na Kosovu i NATO agresije. Jedino mi iskustvo iz oktobra 2000. daje nadu da je mirno rešenje opet moguće. Ali, zašto uvek, kada se ukaže šansa za nešto duži period rasta i kakvog-takvog privrednog oporavka, politički konflikti i tenzije vode ka zaoštravanjima koja nas ponovo vuku ekonomski unazad? Za nas bi najpoželjniji scenario bio da se političkim dijalogom, uz posredovanje međunarodne zajednice formira „krizna vlada“, ali ne znam da li će biti dovoljno pameti za to. Ne čini li vam se da se cela ekonomska politika svela samo na to da li će prosečna plata u Srbiji pre kraja ove godine dostići 500 evra, kao što to još od januara 2016. obećava Vučić? Nije baš cela, jedan deo je posredno usmeren na osnaživanje rasta preko potrošnje, jer je BDP zbir izdataka za ličnu potrošnju, javnu potrošnju, neto investicije, plus vrednost neto izvoza. Podsticanjem potrošnje može se na kratak rok popraviti stopa rasta, ali uz brojne rizike. Pri tome, moguće je da će se na kraju godine pokazati da je nominalna vrednost prosečnih zarada dostigla 500 evra. Pa šta s tim, i ako već u januaru 2020, prema dinamici uobičajenih sezonskih varijacija, sklizne na 460 evra? Ne treba smetnuti s uma - iako u poslednje dve-tri godine realno rastu i plate i penzije – sve to dolazi na tako nisku bazu i prethodno urušeni standard da takva poređenja više nemaju smisla. Šta prvo pomislite kada čujete da mere Vlade, bar zvanično, podržavaju i MMF, i Svetska banka, i druge međunarodne finansijske institucije? Strancima je lako, oni dođu i prođu, a njima je najbitnije da Srbija ispunjava međunarodne obaveze. Činjenica je i da deo tih mera daje rezultate, uspostavljena je makroekonomska stabilnost i pada udeo javnog duga u BDP-u. Ipak, nema tog stranog analitičara koji bi rekao da su institucije, medijska scena, politička arena, rad parlamenta i regulatornih, kontrolnih tela podsticajan deo ekonomskog ambijenta. Usvajanje budžeta 2018, zbog brojnih amandmana vlasti, bilo je ekonomsko-politička lakrdija i institucionalna katastrofa. Kako kao profesor univerziteta gledate na sve ono što se sada dešava sa visokim obrazovanjem, na veliki broj sumnjivih plagijata, na sporne diplome velikog broja državnih funkcionera? Obrazovanje klizi u skladu sa sve slabijom ulogom institucija u društvu. Tome doprinose i korupcija i nedostatak elementarne kulture u komunikaciji, što u dobroj meri kao obrazac generiše aktuelna vlast sa svojim diplomama, doktoratima, omiljenim privatnim univerzitetima i medijima. Deo odgovornosti snosi i opozicija, bivša vlast od 2001. do 2012, posebno oni koji su na izvestan način trasirali ovakav put loše shvaćenim ili prepisanim „reformama“ i primenom Bolonje. Šta je najveće ograničenje za brži rast BDP-a, a samim tim i standarda stanovništva? Politička polarizacija i duboke podele u društvu koje prete da eksplodiraju sa ogromnim društvenim troškovima, sve manje uticajne i delotvorne institucije, nekultura, ogroman jaz između moćnih i nemoćnih ljudi u društvu i pad opšteg poverenja u bilo šta i bilo koga u Srbiji.