Prizori o kojima se retko priča

U narednih mesec dana, Centar za razvoj fotografije organizuje sedmi Festival fotografije Vizualizator, na više lokacija u prestonici, kao što su Parobrod, Progres, Kuća Đure Jakšića, Muzej primenjene umetnosti, Božidarac, Prajd info centar, Kulturni centar Vlada Divljan... Cilj manifestacije, kao i dosad, jeste razvoj fotografske scene, vizuelne medijske pismenosti i kulture. Shodno tome, festival organizuje mnoge tribine, radionice, te izložbe kako domaćih tako i stranih fotografa, koji stižu iz Amerike, Italije, Makedonije, Holandije, Engleske, Austrije i Grčke. Neki od radova privlače već intrigantnošću svojih sadržaja, onih o kojima se ponekad izbegava ozbiljna diskusija. Tako će pažnju svakako privući američka fotografkinja Sara Naomi Leukovič, dobitnica dve World Press Photo Awards u 2014. i 2016. godini, kao i Sony World Organization L’Iris D’Or 2014. Za članak u magazinu Tajm, naslovljen Fotograf kao svedok: portret porodičnog nasilja već je višestruko nagrađena. U ovom, kao i u drugim radovima, bavila se portretima običnih ljudi u njihovoj svakodnevici. Izložba kojom će se predstaviti beogradskoj publici narednog meseca u fokus stavlja priču devojke Aleks i njen problem zavisnosti i upotrebe teških droga. Mučni prizori heroinskog vrtloga, rada u striptiz baru, traganja za prenoćištem i sukoba sa zakonom samo su deo petogodišnjeg procesa rada, sada nazvanog Closer to Heaven (Bliže nebu). Realistične i brutalno iskrene fotografije pozivaju na empatiju i promišljanje o istrajnosti i želji za novim početkom... „Upoznala sam Aleks dok sam živela u Baltimoru i radila u barovima i klubovima, kako bih se ohrabrila kao mladi fotograf“, kaže Sara Naomi Leukovič u razgovoru za NIN. „Bila sam poprilično nova u poslu i svoju estetiku sam fokusirala prvenstveno na znanja stečena na koledžu. Kako sam želela da upoznam Aleks bolje, shvatila sam da su ta estetska pravila otišla u drugi plan i da ih je potisnula emocionalna intima koju sam sa njom delila. A upravo taj prostor intime i bliskosti bio je daleko važniji od same estetike.“ S obzirom na tematiku, sam proces rada sa nekim ko je heroinski zavisnik već vuče određenu težinu: „Osećala sam da sam prepuštena njoj, ali sam ipak mnogo istraživala. Ja sam takva da ukoliko me zainteresuje neka tema, ona postane moja opsesija, i onda čitam sve šta mogu o tome. Tako je ne samo sa fotografijama, već sa svime. Ukoliko želim da naučim kako se mesi hleb, kupiću pet knjiga o tome! Ukoliko me zainteresuje istorija baleta, pročitaću sve biografije igrača i koreografa. Takva sam od detinjstva, fiksiram se na jednu temu, i moje traganje za svim što ta tema donosi ne vezuje se samo za priču.“ Ipak, senzacija danas nije novost. Senzacionalizmom se privlači pažnja šire javnosti i on je u rukama svakoga ko ima dostupan objektiv, bilo na foto-aparatu ili na telefonu. Fotografija govori više od reči, ali na pitanje šta treba da jedna prava profesionalna fotografija sadrži u estetskom smislu da bi se izdvojila iz mase, Sara nudi interesantan odgovor: „Tačno je to da fotografija mora da intrigira na svoj način, jer publika mora da se veže za osećanja koja ona nosi. Ipak, lako je snimiti fotografiju na kojoj su imenica ili glagol. Da bi vas vezala fotografija, ona mora da sadrži pridev. Mora da bude deskriptivna i da osetite njen sadržaj“, kaže nam Sara. S druge strane, jedan sasvim drugi stil i druga tema nude i drugu vrstu emocija. Holandski fotograf Paul Koeleman snimao je gej parove, čija je ljubav odolevala brojnim agresivnim napadima, ali i koja je vremenom postajala sve jača. Neki od njih su u skladnim vezama gotovo pola veka. Sada Koelemanovu izložbu Good Old Gays čini kolekcija od 10 crno-belih portreta gej parova, sa posebnim akcentom na izraze ljubavi među portretisanima. „Portreti su poređani u preciznom nizu, upravo zbog toga što je većina ovih parova uspela da održi vezu tokom dugih decenija, i to vrlo često u ne baš prijateljskom okruženju, boreći se pritom i sa diskriminacijom. Ali oni su probili led ka daleko tolerantnijem odnosu društva prema pripadnicima LGBT, i kao takvi su od ogromne važnosti za mlađe generacije, jer pokazuju da je više nego moguće da dvoje gej ljudi ostare zajedno. Tako ovaj projekat Good Old Gays ujedno i razbija ustaljene predrasude da su homoseksualci nesposobni da održe duge veze ili da ih interesuje samo neobavezni seks sa nepoznatim ljudima“, kaže nam Koeleman, uoči dolaska u Beograd. Kako on nudi jednu posebnu vrstu emocija ali i originalnost, upitali smo ga odakle ideja za ovakav rad. Autor odgovara: „Ideju sam dobio na zabavi, gde me je moj stari učitelj pevanja s ponosom upoznao sa svojim partnerom rekavši: zajedno smo već 52 godine. Zahvaljujući njima, rodila se ideja o jednom ovakvom društvenom dokumentu.“ Tokom dugog procesa rada na ovom ciklusu, Koeleman je prošao različita iskustva sa gej parovima, naročito prilikom ubeđivanja da otkriju svoju intimu: „To je i bilo i nije bilo teško. „Neki parovi su bili istinski uplašeni, upravo zbog loših iskustava iz prošlosti. Neki su istog trenutka rekli da žele to da rade, jer razumeju važnost ovakvog projekta. Treći su obećali saradnju, ali na dan foto-sesije odbili su da nam „otvore vrata“. Iz straha!“, kaže Koeleman. Na našu opasku da su u pitanju već stari parovi i da nije neophodno bilo da i fotografije budu crno-bele, autor se ne slaže: „Snimio sam ove fotografije koristeći staromodni Rolleiflex, kameru koju su koristili profesionalni fotografi četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka. A mnogi parovi koje sam fotografisao, zapravo su se upoznali još tokom pedesetih. U poređenju sa digitalnom fotografijom, ovo je bio daleko skuplji proces, ali sam želeo da napravim rad kakav dolikuje ljudima tih generacija, tako da se crno-bela fotografija nametnula sama po sebi.“ Ipak, najviše nas je interesovalo kako je pripremao parove za fotografisanje: „Prvo sam ih pozvao i objasnio im projekat. Tokom razgovora rekao sam im da bih voleo da snimim nekoliko enterijera njihovih domova, kako bih dobio ideju za kompoziciju u mom studiju. To mi je bilo važno da im ne bih po kući mnogo pomerao nameštaj. Kada sam to završio, razgovarao sam ponovo sa njima, kod njih u kući. Kako smo se bolje upoznavali, tako sam dobijao njihovo potpuno poverenje“, kaže na Koeleman. Sa izložbom Closer to Heaven festival Vizualizator startuje 21. novembra u Parobrodu, a izložba Good Old Gays biće u Prajd info centru 26. novembra.