Intimne odluke

Četvrt veka Festivala autorskog filma, i dalje najznačajnijeg na kraju kalendarske godine kod nas, kada se zaokružuju minuli dometi filmske produkcije, kao nikada do sada akcentovaće ovdašnju kinematografiju, i to sa nekoliko domaćih premijera u različitim programskim celinama. Ako se već zna da Festival otvara kanski favorit, južnokorejsko remek-delo Parazit majstora filmske slike kakav je Bong Jung-ho, onda je izazov za ovdašnje filmadžije za dokazivanjem svojih estetika i poetika, podignut dosta visoko na lestvici očekivanja. Još je interesantnija činjenica da ćemo na jednom mestu, verovatno više nego ikada, videti ostvarenja koja su režirale žene reditelji. Tako će se u glavnom takmičarskom programu naći čak dva ostvarenja – Asimetrija Maše Nešković, sa Darijom Lorenci, Uliksom Fehmijuom, Mladenom Soviljom u glavnim ulogama, kao i Moj jutarnji smeh Marka Đorđevića, u kome je jednu od svojih poslednjih uloga ostvario Nebojša Glogovac. Pažnju privlači i premijera filma Who the fuck are you? Marine Radmilac kao i diplomsko ostvarenje A. S. (25) Milene Grujić, oba ostvarenja specifična i neobičnog sadržaja. Ipak, dvoje mladih autora sa svojim kratkometražnim ostvarenjima činiće deo novog programa Hrabri Balkan, osmišljen da opipava sopstvene granice u potrazi za promišljanjem kinematografskih organičenja, kako su ga formulisali selektori. „Hrabri Balkan je skup različitih poetika koje se u jedinstvenoj programskoj celini ipak ni po kojoj osnovi ne izjednačavaju: jedni naspram drugih, ovi filmovi potvrđuju da celovit narativ ne mora biti unapred dogmatično određen“, vele selektori. Ove godine nekoliko snažnih debitantskih filmova iskušava granice žanra i forme, dok kroz srednji i kratki metar napuštaju očekivane ritmičke i motivske pejzaže. Dokumentarni film A sad se spušta veče, autorski rad istoričarke umetnosti po vokaciji Maje Novaković, prikazuje život dve bake koje žive izolovano na brdima istočne Bosne. „To je moje selo, moj zavičaj, moje brdo gdje sam odrasla. Odrastati u prirodi nosi sa sobom posebnu draž i slike djetinjstva koje su obojene mnogim bojama, a sjećanja su neka vrsta kaleidoskopa gdje se te boje miješaju i dobijamo jednu drugu stvarnost. Isto tako, da sam odrasla u gradu, moj vizuelni doživljaj bi bio sasvim drugačiji. Kao dijete sam išla na to brdo do baka, čuvala ovce sa njima i pravila im društvo. Bilo mi je uvijek zanimljivo da razmišljam o njihovim mislima, tačnije, o čemu misle dok provode cijeli dan na livadi sa svojim stadom. Vizuelizacija slika koje pamtim iz djetinjstva bile su polazna tačka za stvaranje ovog filma. Bitno mi je bilo da prikažem i zabilježim male, pa čak i neprimjetne, detalje svakodnevnog života skromnih ljudi i njihovu povezanost sa prirodom. Pored poštovanja prema starim ljudima, tema filma je proizašla iz interesovanja za njihov život, običaje, misli i njihovu samoću“, kaže Maja Novaković. Na pitanje da li je imala strah od izazova filma, s obzirom na to da dolazi iz drugog umetničkog korpusa, Maja Novaković odgovara odrično i kaže da je u svet filma ušla iz entuzijazma, ljubavi, radoznalosti i interesovanja kako se može razmišljati kroz filmske slike. „Na studijama se bavim filmom i istražujem o uzajamnom uticaju slikarstva i filma na konstrukciju slike. Ovaj film mi je bio eksperiment da teoriju, lična iskustva i sjećanja primijenim u praksi. Nisam imala stegu da ljudi očekuju nešto od mene. Kada radim na izložbama koje, takođe, volim da pravim i organizujem, postoji doza odgovornosti i ’straha’ da opravdam očekivanja, dok u filmu toga nije bilo.“ S obzirom na folklor kojem se posvećuje u filmu, ali i vizuelno pripovedanje priče, neumitno je poređenje ovog ostvarenja sa filmovima Sergeja Paradžanova na čijem radu Maja Novaković i doktorira. Da li je njegov rad bio uzor i vodilja u pričanju filmske priče? „Kao što sam već spomenula, slike su bile glavno polazište za film. Te slike su se, poput kockica, sklopile u jedan veliki mozaik. Nisam sigurna da je uticaj Paradžanova prisutan, možda podsvesno. Inspiracija za ovaj film, kada je riječ o kinematografiji, dolazi od poetskog realizma, preplitanja surove realnosti, snolikosti i lirizma. Pored toga, izdvojila bih i filmove poput Godišnja doba Artavazda Pelešjana, So Svanetiju Mihaila Kalatozova (po bilježenju svakodnevice i radnji), isto tako Dziga Vertova Čovek sa filmskom kamerom, a kada govorimo o kameri to su Sergej Urusevski i Boris Kaufman. Ipak, najveći uticaj došao je iz slikarstva realizma. Kada sam upisala istoriju umjetnosti i prvi put vidjela sliku Gistava Kurbea Prosijavanje pšenice, jako me podsjetila na moje djetinjstvo i probudila nostalgiju. Iz tog razloga sam je rekonstruisala i „oživjela” u filmu. Željela sam da običnog čovjeka stavim na filmsko platno i učinim ga monumentalnim. Da zabilježim njegovu svakodnevicu i prikažem je kao bitnu, lijepu i čistu, iako je često mukotrpna.“ A sad se spušta veče već je imao dobar festivalski život u inostranstvu, i Maja Novaković kaže da su upravo reakcije publike, kada je ovdašnja nematerijalna baština u pitanju, od najveće vrednosti: „NJihove emocije nakon gledanja filma bile su mi dirljive. Mnogi od njih su mi prišli i rekli da ih je film vratio u njihovo djetinjstvo, bilo da je riječ o našoj publici ili onoj iz inostranstva. Mislim da su u filmu prepoznali univerzalnost, koja ’govori’ na svim stranama svijeta istim jezikom. Naravno, bajalice i rituali su im veoma zanimljivi i egzotični, ali jednako se raspituju o njima kao i domaća publika, pošto je ritual vezan za malo područje u istočnoj Bosni.“ Kratkometražni igrani film Poslednja slika o ocu Stefana Đorđevića takođe je osvojio značajne filmske festivale, kao što su Sarajevo, Lokarno i Zagreb, i takođe je lični odlazak autora u prošlost. Tako je ispripovedao potresnu priču o odnosu oca i sina u svoj komplikovanosti situacije u kojoj se nalaze. Otac i sin putuju preko istočne Srbije za Beograd kako bi otac, inače terminalno bolestan, pronašao novi dom za svog sina, koji mu je sve što ima... „Kada se radi o ličnim pričama, proces pisanja je vrlo intenzivan i uzburkan. Sećanja i likovi su stvarni ljudi i uvek treba imati poštovanje prema njima, a istovremeno treba biti objektivan. Dosta vremena je potrebno da se sećanja iz prošlosti procesuiraju i samo ako imate dovoljno sreće možda ćete ih jednog dana i razumeti. Taj deo je najteži za mene, da stvari gledam sa strane, a da pričam o emociji iznutra“, kaže Stefan Đorđević najavljujući svoje delo. Filmom je Stefan Đorđević počeo da se bavi kao naturščik u ostvarenju Tilva Roš, nakon čega upisuje studije kamere na Fakultetu dramskih umetnosti i realizuje nekoliko izrazito upečatljivih filmova. S obzirom na to da su glumci – dečak Marko Matić otkriven na ogromnom kastingu i briljantni Igor Benčina – u njegovom novom filmu više nego upečatljivi, pitamo ga da li je njegovo glumačko iskustvo pomoglo u kreiranju drame između dečaka i oca, Stefan kratko odgovara: „Nije mi pomoglo jer nisam glumio u Tilva Rošu. Bio sam svoj.“ Iako kratkometražni, film po strukturi deluje kao da može da se proširi u dugometražno delo, posebno zbog tako specifičnog vizuelnog jezika, no Stefan Đorđević kaže da je ovaj film, kao i njegov prethodni, Kamen u ruci, zapravo film o prošlosti i da trenutno razmišlja o sadašnjosti i o tome šta bi bila prava tema za prvi dugometražni igrani film: „Intrigiraju me teme o ’malim’ ljudima i njihovim velikim borbama. Kod njih pronalazim svrhu življenja. Sledeća je priča o mojoj majci, koju smo fotografisali brat i ja kako prolazi kroz borbu sa rakom, borbu sa životom i borbu sa smrću“ zaključuje Đorđević.