Srpski rezovi

Upravo završenom Festivalu autorskog filma dugujemo što je deo svojih programskih sadržaja ispunio većim brojem srpskih igranih filmova. Ovaj hvale vredan potez ne shvatamo toliko kao važan doprinos srpskih filmskih stvaralaca inače diskutabilnom pojmu autorstva, koliko svrhu ove festivalske strategije vidimo u jednoj vrsti profesionalne obaveze da se Festival pozabavi pitanjem, statusom, prusustvom pa, što da ne, i revitalizacijom srpskog filma kome, ruku na srce, ne ide baš najbolje! U godini koja se bliži kraju srpski film je ostao bez jednog takvog udarnog filma kakav je prošle godine bio Južni vetar, ali ovaj nedostajući eksponent nije bio njegov jedini problem. Ono što je filmu odan gledalac i poneki profesionalni kritičar imao prilike da gleda na beogradskim bioskopskim ekranima, globalno ne ohrabruje i ne zna se u čijem je interesu da se zavaravamo i tvrdimo kako imamo genijalnu kinematografiju, kad su nam filmovi među najminornijima u Evropi, što je, s obzirom na kinematografsku tradiciju ove zemlje, naprosto nedopustivo. Uostalom, i sam esnaf nema baš visoko mišljenje o produktima vlastitog stvaralačkog kruga. Najveću cenu u ovom poražavajućem saldu srpski film plaća prilično ishitrenoj i kontraproduktivnoj ideji zagovaranja takozvanog bioskopskog filma po svaku cenu. Pred imperativom povratka publike u bioskope, sinonim za prepoznatljiv bioskopski film tako postaje vulgarna komedija, kakvih je u razdoblju od 2016. do danas bilo tušta i tma, a ne zna se koja je gora. Ovaj trend je ne samo degradirao i devastirao autorski prostor srpskog filma, već je potpuno dezorijentisao njegove osnovne smernice. Odjednom, preko noći, svi postajemo učesnici u istom infantilizirajućem procesu. Ključni orijentir u našem filmskom ponašanju postaje trivijalnost u svom najpročišćenijem vidu. Pogledajmo samo filmove Taksi bluz reditelja Miroslava Stamatova, Ekipa Marka Sopića, 4 ruže Vasilija Nikitovića. Ono što spaja ove inače nespojive filmove svakako je jedna ideja simplifikacije koja smatra da se publika može korumpirati jeftinim forama, a potom, jedna ideja simultanosti u kojoj nabrojani filmovi vuku iste kalkulantske poteze, računajući da svi padamo ničice pred pojavom popularnih glumaca. Ovu grupu filmova bismo mogli nazvati vic filmovima, iz prostog razloga što je njihovo težište najpre na dijalogu a, u nešto manjoj meri, na situacijama, koliko god one bile ili ne organski deo celine. Tipičan primer je film 4 ruže, film video-spotovske estetike, prilično teško gledljiva papazjanija, u kojoj su pojedine scene toliko nekorespondentne celini da je sveopšta konfuzija krajnje logičan ishod. Gde je u svemu tome naracija, umeće fabuliranja, kinematičnost, ili imanentno filmski jezik, nepotreban je upitnik. Ako je to način da srpski film homogenizuje svoju publiku, onda u redu! Ali zašto kukamo da nas nema na velikim festivalima i da nam filmovi nisu prestižni? Publika koju negujemo za ovu vrstu naše filmske projekcije i naših filmskih fantazama je, a da toga ni sama nije svesna, prilično sektaška publika i ona kao ciljna grupa nije realno ogledalo naših filmskih potreba. Uostalom, imaginarni pojam bioskopskog filma ne znači ništa. Kao da srpski filmovi zlatnog doba nisu bili bioskopski filmovi. Teško je ubediti nas da je film Ekipa izraz naših bioskopskih potreba. Taj filmić, shvaćen čak i kao namenski film posvećen navijačima Partizana, teško da prolazi kao smislen kinematografski čin. NJime se, što je najgore, u mnogo većoj meri redukuje kinematografska optika. Filmski jezik ne profitira ni u filmu Vojna akademija 5 Dejana Zečevića, ali pominjemo ovaj film kao redak primer suvisle ultrakomercijalizacije, koji je ubedljivo najbolji deo serijala do sada, pismen, artikulisan, pitak i iznenađujuće vešt u oblikovanju likova i humorističkim akcentuacijama. Srećom da se ovaj koncept shvata i drugačije, pa tako, kao svojevrsno iznenađenje, osveženje čak, deluje debitantski film Gordana Kičića u svojstvu reditelja, Realna priča. Eto najzad nepretencioznog, dobro glumljenog i pre svega zanimljivog filma koji ispod prividne benignosti uspeva da nam ponešto i kaže. A to što nam kaže čini pre svega vešto, zanimljivo i ne bez znatne doze kritičkog angažmana. Kičićeve opservacije o partnerskim odnosima, socijalnom ustrojstvu (glavni junak je glumac bez posla!), te načinu funkcionisanja i organizaciji porodičnog života, među najozbiljnijima su za koje znamo u srpskom filmu. I više od toga, neočekivana i efektna završnica filma, najradikalnije je dovođenje u sumnju koncepta tradicionalno shvaćenog građanskog braka, što je prošlo prilično nezapaženo. Kičić je na drugoj strani znalački, mudro čak, izbegao da nepretencioznost u pristupu poistoveti sa dramaturškim manjkavostima. Odmah iza Kičićeve Realne priče, iznenađenje nam je priredio i Saša Radojević filmom Aleksandra, svojim najkomunikativnijim delom do sada. Ovaj mali film preispituje zaboravljene i napuštene prostore srpskog filma u kojima Radojević, na način Erika Romera, ispisuje srpske moralne priče. U njima marginalci i marginalnost zadobijaju filmski status znalačkom upotrebom ironije, diskretnošću i provokativnom filmskom hibridizacijom u kojoj žanrovski shvaćena drama ustupa mesto komediji. Radojevićeva komedija, daleko od toga da je apologija pervertiranosti, signalizira jednu sveopštu moralnu eroziju u kojoj svi učestvuju dobrovoljno ali isto tako svi fingiraju nedužnost bez odgovornosti. LJuma Penov je toliko dobra u ovom filmu da je za žaljenje što je nema u najzahtevnijim srpskim filmovima. Film Moj jutarnji smeh Marka Đorđevića spada u ovogodišnji filmski vrh. Ponovo imamo romerovski koncept filma, u kojem sva zbivanja proističu ispred fiksirane, statične kamere. Pratimo Miloša, sramežljivog, nevinog tridesetogodišnjaka, i čitav film zapravo vodi ka njegovoj seksualnoj deblokadi ali kroz seriju odlaganja. Upravo ova odlaganja stvaraju tenziju i ono što Đorđevićevu kameru toliko udaljava od drugih kamera (režijskih pogleda) srpskog savremenog filma jeste to što ona ne postaje samo objektivni posmatrač, nego saučesnik. Maksimalno dugi, statični ali veoma promišljeni i prividno neestetizovani kadrovi, formalno su obeležje ovog filma. Nedoterana, nekorigovana, neulepšana stvarnost stvara privid da gledamo 100 odsto realnosti. Moj jutarnji smeh je film koji je gotovo eksperiment i on postaje svojevrsni cinéma vérité srpskog igranog filma. Najimaginativniji, najsenzibilniji i najinteligentniji srpski igrani film godine je Asimetrija, debitantsko ostvarenje Maše Nešković. Izvanredno artikulisan film, izuzetnog vizuelnog rafinmana (što imamo zahvaliti Đorđu Arambašiću, direktoru fotografije), Asimetrija je film o rastancima, o nedozrelim (ili prezrelim) ljubavima, film izvanredne strukture u kojoj se partnerski odnosi prate kroz sudbine tri para (?), u detinjstvu, mladosti i starijem dobu. Asimetrija je zahtevan, slojevit film sa nekoliko majstorskih poteza, a nekoliko elipsi (kakva je ona dodavanja sladoleda iz priče o detinjstvu u priču o mladosti) i prvi kadar, najbolji uvodni kadar srpskog filma u ovom milenijumu, svedoče o izuzetnom talentu ove rediteljke. Asimetrija, srećom, nije stilska vežba, još manje pripada korpusu takozvanog intelektualističkog filma, i sa veoma jakim emotivnim nabojem film Maše Nešković nosi nepatvoreni potpis plemenitosti. Istovremeno, to je jedan od retkih filmova u kojima se vidi rad sa glumcima (Mladen Sovilj a pogotovu Uliks Fehmiu su izvanredni). Asimetrija je vrlo usamljena pojava u srpskoj kinematografiji. Ovom delu ne pada na pamet da podilazi gledaocu, a gledalački angažman koji se traži svedoči o najvećoj mogućoj interaktivnosti. Dugo u srpskoj kinematografiji nismo imali tako promišljen film, koji u globalni nacionalni filmski izraz uvodi radikalno drugačiju estetsku valenciju.