Podsetnik na samoću

Da li biste hteli da govorite na protestu povodom prebijanja... na Platou... subota u 18h! S. (Koristiću inicijale jer ne želim da učesnike stavljam u neprijatan položaj iako ih nisam ni pitao da li im je neprijatno.) „Nema političara?“ - morao sam da proverim. „Nema“ „Sigurno?“ „Sigurno!“ - napisa S. i ja mu poverovah. „Ko još govori?“ „M. i D.“ „Hoću.“ I onda je došla ta subota... sedeli smo u kafiću žene čiji je muž devedesetih palio masu po trgovima, slučajno ili ne… S. je sedeo pored nas, konstantno mu je zvonio telefon, bio je vidno nervozan i govorio je da će neki fašisti prekinuti skup ako M. i D. budu govorili, da su mu iz policije to javili, da ne zna šta da radi, da li bi se M. i D. ljutili da samo ja govorim, možda je bolje zbog bezbednosti… bla, bla… Kasnije sam čuo da su neki političari insistirali da oni ne govore ali o njima ne treba trošiti reči. Više me je brinulo što sam im ja po volji a njih dvoje nisu. M. i D. su hteli da govore, nisu se puno uzrujali ali... na kraju smo se dogovorili da stoje pored mene... Tresao sam se, ne toliko od straha da će me pogoditi kamen, koliko od želje da nešto ne zaserem, kako samo ne znam da govorim na ulicama, da li mi je govor dobar, da li se vidi kako se tresem... Bio je 8. decembar i prošao. Sedam dana kasnije ponovo sam pozvan da govorim ali sam obavešten da će govoriti jedan „lider“ i ljubazno sam im se zahvalio na pozivu... Šetao sam u koloni dok „lider“ nije uzeo mikrofon i onda otišao kući. J. je na tom protestu izjavila da se vidimo ponovo 16. januara, i onda je nas nekoliko zaurlalo na Tviteru pa su ipak zakazali šetnju i sledeće subote. Mesecima pre toga sa N. sam proživljavao sve gluposti srpske političke scene, shvatio da neću nigde da idem i da se nešto mora uraditi... Onda me je N. ubacio u neku viber grupu gde je bilo ljudi koji su mislili isto. E, tih par ljudi se posle onog „urlanja na Tviteru“ ubacilo na ovaj ili onaj način u proteste. „Jeste li videli šta je Onaj rekao?“ „Tako treba da se zove protest“, reče N. Treba da napravimo bedževe, ko to radi, imam ja dizajnera, ima ona radnja, otići ću ja, daćete nam pare posle, vidimo se kod kamiona... i tako dalje... tad smo napravili šezdesetak bedževa, podelili par komada među sobom i onda prijateljima. Na njima je pisalo „1 od 5 miliona“. Kako kažu, 29. decembra smo uspeli da napravimo jedan od deset najvećih političkih skupova, stajao sam na kamionu ispred Studija B, zaustavio sam kolonu jer sam znao da On ima još jedan intervju, razmišljao da li treba okružiti zgradu na 15 minuta… ali stajali smo… vikali… puštali mu pesme… i intervju je kasnio 20 minuta jer je buka bila nesnosna… I tad smo svi videli da je ranjiv, da prvi put ne zna šta da radi, kako da se postavi i prvi put nije vodio igru… Isto veče se grupa onih prijatelja razišla, ja sam se posvađao sa nekoliko najbližih i veče koje smo morali da pamtimo smo veoma brzo zaboravili… Ali vest se nekako raširila… bilo nas je u sto gradova, neki ljudi iz manjih mesta su odlučili da se oslobode straha, profesorka D. mi je javila da su svi profesori sa jednog fakulteta uz nas… I tad sam prvi put zaplakao jer sam poverovao da je moguće… Ali... „Znaš šta biste trebali…“, rečenica je koju sam čuo milion puta i od koje bih mogao, nekad, napraviti knjigu, vrlo duhovitu, koja bi se zvala baš tako. Svi su sve znali a suština je da niko ništa nije znao, a pogotovo mi! I kad god čujem „znaš šta biste vi trebali“ setim se Pimpeka (Davorin Popović), koji je u nekom sarajevskom studiju, slušajući neku pevačicu koja je sva uzbuđena što je Pjevač sluša i što će moći od njega da dobije bilo kakav komentar, dobila samo: „Loša ti je pjesma, nemaš sise, ne znaš da pjevaš… NA ŠTA IDEŠ?” E, mi smo imali neku melodiju koja se čula negde u daljini ali je u suštini svako pevao svoju pesmu, neko iz ambicija (uvek političkih), neko iz koristi, neko zbog Kosova, neko zbog novca, neko jer mu prija, neko jer nije ničiji… I onda je počelo da se meri ko je dovoljno podoban da priča, da se broje krvna zrnca, da se gleda čije je lice lepše za šetalicu, ko je kad šta rekao, da li smemo da reagujemo na Banjaluku i njihov protest… i tako dalje… i tako dalje… Meni se zrnca nisu brojala i bilo mi je dosta. Oni su nastavili dalje, upadali u zgrade, pravili udruženja, davali saopštenja, smislili svoj „dan D“ posle koga je sve krenulo nezaustavljivo nizbrdo i sve zbog toga što su svi shvatili da je moguće i da ništa nije tako daleko! Pravili su utvrđenja za onaj „dan posle“. Moja tvrđava je uvek bila na nekom drugom mestu, i tamo će ostati. LJudi su počeli da odlaze ili da ne dolaze, neki i iz udruženja, mnogi sa ulica. Stizala su ponovo saopštenja, pres konferencije, menjali su se lideri udruženja i onda je došlo novo saopštenje! Ja sam odavno shvatio da me ništa ne može iznenaditi na ovoj tzv. srpskoj političkoj sceni, Mislim da se ne bih iznenadio da se ispostavi da je A. V. žena a M. G. Dobrica Ćosić, ali sam se ipak zaprepastio kada je „Udruženje“ poslalo dopis da će učestvovati na izborima! Ne mogu i ne želim da bilo koga etiketiram niti da im govorim „ šta biste vi trebali“, svako ima pravo na svoje mišljenje, ili tuđe.. Prince Rogers Nelson ili jednostavno Prins je u svojoj svađi sa izdavačima odlučio da nastupa pod simbolom ili da sebe naziva „izvođačem nekada poznatim kao Prins“, ali on je uvek mogao da napravi novu pesmu i da svi znamo da je on! Drage moje T. i V., nemam problem s tim da idete na izbore, ili kako god se to zvalo, imam problem sa imenom. Pod tim imenom su ljudi mesecima šetali, dobijali otkaze, prećeno im je a isto tako nisu bili ničiji i ni u jednoj stranci! Razumeo bih da vam se lista i udruženje zove „Oni koji su bili hapšeni, blokirali Rektorat i tad nisu bili deca, a nekada su bili u udruženju koje se zvalo 1 od 5 miliona“. Nije to ta pesma. A meni ostaje jedan mali bedž, onaj s početka, koji sam sačuvao i koji je moj podsetnik na samoću. Na njemu piše „1 od 5 miliona“. P. S. Vidimo se na ulici.