U filmovima više ne stanuje optimizam

Razgovori o filmovima sa Jugoslavom Pantelićem zahtevaju uvek više prostora no što novinski stupci dozvoljavaju. Pred sam početak novog izdanja Festa (od 28. februara do 8. marta) čiji je umetnički direktor već šestu godinu zaredom, Pantelić sugeriše svaki film iz bogatog programa. Koncept programa ovogodišnjeg Festa okrenut je više ka umetničkim manje ka komercijalnim ostvarenjima. Da li testirate time rezultate gledanosti zarad emancipacije filmske publike, koja je od redovnog repertoara navikla na popcorn zabavu? Zanimljivo pitanje. Mislim da se, tako gledano, ovogodišnji program Festa ne razlikuje mnogo od ranijih selekcija koje sam potpisao. Kvalitetan repertoarski film i ove godine veoma je zastupljen, pre svega u programu Gala i Glavnom takmičarskom programu, dok naslova namenjenih onima čiji kriterijumi za izbor onoga što će gledati na Festu ne podrazumevaju „hajp“ ima i u navedenim i u svim ostalim festivalskim celinama. Naša publika izuzetno je filmski edukovana i razloge za poistovećivanje redovnog repertoara s popcorn zabavom ne treba tražiti na njenoj adresi. Filmski festivali, pa i Fest, svakako imaju i, kako navodite, emancipatorsku ulogu, no naše je da prepoznamo i plasiramo, a na publici je da to prihvati ili ne. Fest je minulih godina bio jedinstveno mesto da se nagrađuju domaći filmovi. Da li izmenom načina nagrađivanja ove godine sugerišete i da mora da postoji nacionalni festival? Kada je pre sada već šest godina uvedena zvanična takmičarska orijentacija festivala i zasebna takmičarska celina Srpski film, Fest je bio nedvosmislen u stanovištu da taj program ni na koji način ne predstavlja nacionalni festival, te da ga je moguće prihvatiti isključivo kao selekciju odabranih naslova – u početku taj posao obavljala je selekciona komisija – među kojima će međunarodni žiri vrednovati najbolje u samo šest kategorija. U drugoj fazi uvođenja tog programa opredelili smo se isključivo za domaće premijerne filmove i one u kojima je Srbija manjinski koproducent. To je bio lagani upliv u završnu fazu uvođenja domaćeg filma u takmičarski koncept festivala koji tretira isključivo premijerne naslove. U toj trećoj, završnoj fazi, domaći film je ravnopravni kandidat za Glavni takmičarski program Festa i za festivalske nagrade konkuriše zajedno s filmovima iz svih delova sveta. U godinama iza nas, kroz tri faze uspeli smo da stvorimo i razvijemo naviku naših producenata, autora i distributera da film u koji veruju ponude premijerno Festu. Odgovor na drugi deo vašeg pitanja svakako je potvrdan. Nacionalni filmski festival koji bi tretirao celokupnu domaću filmsku produkciju i vrednovao je u svim relevantnim kategorijama jeste nešto što nam već dugo nedostaje. Impresivna je lista gostiju Festa. Koliko je bilo teško dovesti ih ili se samo poklopio faktor sreće? Gosti Festa najčešće su aktivni filmski autori i glumci i u skladu s tim faktor sreće ima svoju ulogu, na primer da u vreme našeg festivala jedan Atom Egojan ne snima novi film ili da Kosta Gavras nije već ugovorio predstavljanje svog najnovijeg filma u drugom delu sveta... Šalu na stranu, interesovanje velikih filmskih autora i glumaca za dolazak na Fest raste iz godine u godinu. Tome doprinosi povećana aktivnost nadležnih festivalskih službi, ali i takmičarski karakter festivala, te počasna nagrada Beogradski pobednik. Na naše veliko zadovoljstvo, ove godine na Fest dolaze Kosta Gavras, Dejvid Tjulis, DŽulijan Sends, August Dil, Klemens Sik, DŽon Malkovič, Stefan Komandarev, Filipo Menegoti, Mirjana Joković... U vremenima krize nastaju velika umetnička dela. Da li je, kontradiktorno, minula godina u svetu filma bila toliko uspešna zahvaljujući upravo krizi društva? Inspiracija dolazi iz sadašnjosti, prošlosti, ali i imaginarnih svetova koji podrazumevaju i budućnost. O tome koje je vreme bez krize i potpada li pod to i unutrašnja kriza autora, mogli bismo da polemišemo. Jedno je ipak sigurno, a to je da je veliki broj autora čije filmove gledamo na Festu inspiraciju pronašao u temama koje ne podrazumevaju opravdani optimizam. Dominiraju likovi koje bih najjednostavnije mogao da okarakterišem kao samoobmanjivače koji zagledani u budućnost očekuju pomoć neke više sile u koju ne veruju. Kao što sam naveo predstavljajući program ovogodišnjeg Festa, ono što zasigurno ne dominira u tim izuzetno jakim autorskim filmovima jeste optimizam, no ako ga je i moguće osetiti, proizvod je neosnovanih nadanja i vere u to da na kraju uvek sve bude dobro... Junaci filmova Glavnog programa jesu ljudi najčešće čudnih i u manjoj meri čudesnih sudbina čija budućnost tek donekle zavisi od njih samih. Naviknuti na ograničenja koja im nameću najrazličitije društvene i porodične, tj. tradicionalne stege, junaci filmova dominantno su okrenuti uvođenju evolutivnih životnih promena radi ostvarenja krajnjeg cilja, koji najčešće ne biva dostignut. Koliko se domaći film uklapa u svetske trendove? Da li se sa Ocem Srdana Golubovića, srpska kinematografija približava, konačno, Oskaru? Apsolutno da. Prisustvo našeg filma i naših autora izuzetno je primetno ove godine. Osim Golubovićevog filma, koji otvara festival, na Fest nam stiže izuzetan najnoviji film Gorana Paskaljevića, koji se prikazuje van konkurencije. Tu je i dugo očekivani treći celovečernji film Mladena Đorđevića, ali i filmovi Ivane Mladenović i Sonje Živković, rediteljki koje se predstavljaju filmovima nastalim u većinskoj rumunskoj, odnosno kanadskoj produkciji. Srpske manjinske koprodukcije, osim Ivane Mladenović, potpisuju i Damjan Kozole, Ognjen Sviličić, Dejan Vlaisavljević, Jure Pavlović, Stefan Malešević, Kristi Puju, Peter Cerovšek. Otac je snažan film sa temom koja će dotaći svakoga, no osim te naizgled dominantne, dotiče i brojne bolne teme koje jedno umetničko delo može samo da afirmiše. Paskaljević u novom filmu prilazi priči koju nameće migrantska kriza, na način koji su autori najčešće zaobilazili, a koji će prepoznati i kritika i publika. Đorđević, s druge strane, demistifikuje svakodnevicu dela ekonomskih migranata na način koji se može dovesti u vezu s umetničkom prepoznatljivošću tvorca nekih od najkontroverznijih domaćih filmova nastalih u ovom veku... Velike svetske nagrade, baš kao i učešće u prestižnim programima najvećih svetskih festivala, svakako su značajne za film i autora, ali ipak nisu presudni pokazatelj da li je neki film, autorski izraz ili glumačka bravura, zaista najbolji ili dominantan u toj produkcionoj godini. Takve stvari nije najzahvalnije predviđati jer o njima odlučuju ljudi, a oni ipak ocenjuju jedno umetničko delo, te njihove kriterijume na kraju podvodimo pod ono „lični“. Da ne bih izbegao odgovor na vaše pitanje, reći ću samo da činjenica da Otac otvara Fest dovoljno govori o tome kako ocenjujem taj najnoviji Golubovićev film. Otac je kritika jednog društva, kao što je i Parazit, ali šta je suštinski različito i koliko geopolitičke strategije odlučuju o globalnim uspesima jednog filmskog ostvarenja? Ukoliko pod uspehom podrazumevamo nagradu Oskar, koju je zasluženo osvojio Parazit, do ove godine bilo bi vrlo jednostavno odgovoriti na vaše pitanje. Međutim, i pored prvobitnog oduševljenja što je odlično strano ostvarenje odnelo glavnu nagradu Američke akademije za film, potrebno je sagledati situaciju iz drugog ugla. U svesti mnogih i pre ovogodišnje dodele, Oskar je bio najznačajnija globalna filmska nagrada. To suštinski nije istina, a nakon ove godine ta neistina postaće još rasprostranjenija. Jedna međunarodna kategorija, te ekscesno pojavljivanje filmova snimljenih van engleskog govornog područja u drugim kategorijama, pa ukoliko hoćete i ovogodišnji trijumf filma iz Južne Koreje, ima i drugu stranu medalje. Dodela Oskara treba ili da se promeni iz korena i okrene svetskoj produkciji ili da se zadrži na filmovima na engleskom jeziku. U suprotnom, idemo ka jednom potpunom prihvatanju globalnih filmskih nagrada, što bi, na primer, moglo da znači da će se za najbolji film nadmetati osam filmova na engleskom i jedan ili čak možda dva od onih koji su snimljeni na svim drugim svetskim jezicima. Posle ovoga ostaje mi da dam kratak odgovor na vaše pitanje konstatacijom da je tematski Otac mogao da nastane u većem delu današnjeg sveta, baš kao što tematika filma Parazit ni na koji način ne zaobilazi Srbiju. Koliko je danas, u vremenima dominacija filmskih platformi, teško koncipirati Fest? Svake godine postoje filmovi koje biste voleli da dovedete na festival, ali njihovu raniju distribuciju niti želite niti možete zaustaviti. Globalizacija tržišta nije ništa novo, a ukoliko aludirate na određene naslove koji su već imali premijerne projekcije na platformama dostupnim i u Srbiji, odgovor bi bio drukčiji za svaki naslov. Sigurno da je teže koncipirati program danas nego pre više decenija kada ste određene filmove mogli da držite i do godinu dana van distribucije u Jugoslaviji kako bi publici premijerno predstavili na Festu. Vremena su se odavno promenila i kao selektor ne insistiram na uskraćivanju mogućnosti publici da, ukoliko je to moguće, berlinskog ili kanskog pobednika pogleda što pre u bioskopima, a ne da čeka dvanaest odnosno devet meseci da bi ih napokon videla na Festu. Postoji jedan film za koji mi je žao što nije na programu Festa, a to je Pritka, mladog ruskog reditelja Kantemira Balagova. Koliko je teško upravljati institucijom kao što je Jugoslovenska kinoteka, koliko je teško osavremeniti je, učiniti drugačijom, približiti novoj filmskoj publici? Iako donosi veliko zadovoljstvo svakom zaljubljeniku u film, posao u Kinoteci nije nimalo jednostavan. Naš arhiv je bogat i njegovo očuvanje, bogaćenje i istraživanje zahteva predan rad koji prevazilazi i one najdrastičnije pretpostavke. Radimo svesni odgovornosti prema onima koji su to blago stvarali i prema onima koji će se s njim upoznavati u budućnosti. Savremena tehnologija, praksa i rezultati danas nas svrstavaju u red kinoteka i filmskih arhiva koji stalno napreduju. Digitalizacija, digitalna restauracija, predstavljanje srpskog filma u svetu, obogaćivanje svih zbirki, izdavaštvo, izložbena delatnost, dnevne projekcije u dve bioskopske dvorane, projekat VIP Kinoteka, koji već godinama realizujemo s našim partnerom, kompanijom VIP Mobajl, Festival nitratnog filma, časopis Kinoteka, retrospektive, usluge biblioteke i čitaonice samo su deo poslova Jugoslovenske kinoteke, čija je međunarodna aktivnost na visokom nivou. Publika koju čine ljubitelji filma različitih uzrasta sve to prepoznaje, što nas zaista dodatno inspiriše. Zahvaljujući časopisu Kinoteka, koji je paradoksalno jedini filmski časopis kod nas, otkrili smo ponovo neka zaboravljena imena filma, a neke teme postale su ponovo aktuelne, debatne. Koliko je to zahtevno raditi danas, kada za kulturu u javnom diskursu ima sve manje mesta? Nije lako da nešto što volite da radite okarakterišete kao zahtevno. Racionalno gledano, sigurno ne govorimo o jednostavnijem zahvatu, ali ukoliko racionalno anuliramo strašću prema tom poslu, onda sve posmatramo drukčije. Inspiracija ne nedostaje, kao ni publika kojoj je potrebno približiti prošlost pokretnih slika, koja je u Kinoteci uvek sadašnjost. Tačno je stanovište da ne postoje stari filmovi. Postoje filmovi koje ste gledali i koje niste gledali. Svaki film koji niste videli za vas je nov. Digitalna restauracija kojom vraćamo život našim klasicima, kao i filmskim zapisima iz prošlosti, izaziva ponovno interesovanje publike, koja sada može da ih doživi u izvornom kvalitetu. Što se tiče vaše konstatacije da u javnom diskursu ima sve manje kulture, s čim se slažem, nije loše podsetiti se da taj termin potiče od latinske reči discursus, što znači trčanje napred i nazad. Da li ćemo trčati napred ili nazad ili stajati u mestu, dobrim delom zavisi od nas. Muzej filma je, uz VIP kinoteku, jedan od velikih pomaka kada je Kinoteka u pitanju. Šta je očekuje u budućnosti? Koje su to novine na kojima ćete raditi? Hvala. Naš Muzej filma je nakon dvogodišnje pripreme otvoren početkom ove godine i vrlo sam ponosan na ono što smo postigli. Isto je i kada je projekat VIP Kinoteka u pitanju. U bližoj budućnosti, uz već afirmisane aktivnosti, otvaramo medijateku pri čitaonici Kinoteke. Deo stalne postavke koju čine legati biće obogaćen legatima Nede Arnerić, Danila Bate Stojkovića i Vlade Petrića. Sledeći digitalno restaurisani film koji ćemo predstaviti u okviru projekta VIP Kinoteka biće legendarni Davitelj protiv davitelja reditelja Slobodana Šijana iz 1984. Odmah nakon toga, početkom aprila, očekuje nas retrospektiva restaurisanih srpskih klasika u glavnom gradu Severne Makedonije, a ubrzo potom Nedelja srpskog filma u Sofiji, koju organizujemo s kolegama iz Bugarskog filmskog arhiva. U samo malo daljoj budućnosti očekuje nas otvaranje istraživačkog centra, digitalne dvorane, specijalizovanog muzeja koji će tretirati jedan od najplodnijih perioda srpske kinematografije, novo DVD i Bly-Ray izdanje Kinoteke Kralj Aleksandar na filmu, a u toku su pripreme za predstojeći Festival nitratnog filma, te prikazivanje digitalno restaurisanih srpskih filmskih klasika na uglednim međunarodnim festivalima u inostranstvu.