Strmoglav lokalnog šerifa

Majem se po Vidovu; čistim hram boga Vida od suvog lišća koje vetar nanosi. Stresam pirotske ćilimčiće od strugotina koje prave mravi tražeći nešto u utrobi hrastovog kipa. Na sve to, bog Vid me gleda prekorno što ne preduzimam ništa ozbiljno protiv mrava koji ga spopadaju. Ali, gde da udarim na mrave, na te vredne životinjice? Šta bi, bez njih i pčela, od ovog sveta, od ljudskog roda ostalo? Poljubim boga Vida u ruke koje dvoručni mač drže, te zevam ka piramidalnim, snežnim vrhovima Suve planine, a oni su, verujte, veoma slični – Rtnju. Tu se setim da mi je Velja Baletan iz Mokre pričao da je odavno sreo, pred zoru, vanzemaljce na izlazu iz sela. Po Velji Baletanu, „bili su visoki dva i po metra i otišli su prema vrelu, a iza vrela je pećina kroz koju se ulazi u Suvu planinu gde je i veliko jezero“. Sve kao na Rtnju. Tu se setim Prve knjige Mojsijeve u kojoj piše da su „bogovi stvorili čoveka, po svom obličju, pareći se sa čovečicama“. I, ako su se moji vanzemljaci sa Sirijusa, zaista, parili sa vinčanskim čovečicama, onda ispada da bogova i nema i da Niče, Lužički Srbin, nije tek tako rekao da je „bog mrtav“! Ta, pak, misao datira još od presokratika Parmenida, a za nju se uhvatio i Hajdeger. A, posle Hajdegera, svaka je metafizika i religija – smešna. Elem, iznad nas je samo Nepobedivo Sunce, oličeno u bogu Vidu, a između Sunca i nas, samo je još smrt. Ali to ste, valjda, znali čim ste se rodili... Sa tim mislima krećem, sa Mikijem Luletom, iz Bele Palanke za Aleksinac da promovišem moju Veroniku u tamošnjoj gradskoj biblioteci. Siniša Golubović, bibliotekar, ponosno mi pokazuje police na kojima je 40.000 knjiga i ističe da je u biblioteku učlanjeno oko 2.000 građana. Naravno, da sam i u Aleksincu pričao o „krađi vekova“. Ali, opleo sam i one koji mi se podsmevaju što srpski identitet tražim, čak i u Konstantinu Velikom, a ovaj se, bre, rodio u Nišu i nosio je srpsko ime Trajan sve dok nije regrutovan u legije gde mu je latinizovano ime u – Konstantin! Treba li, slepe kod očiju, podsećati da smo i u prvom veku imali cara Trajana poreklom iz istočne Srbije? A i car Trojan je sa Dunava, a tu je bila i Homerova Troja... K. G. Jung, moj guru iz Švice, staje potpuno na moju stranu: „Srpski identitet se, i te kako, može crpsti iz cara Konstantina, ali i cara Likinija takođe, Srbina iz Popova Polja kod Trebinja, a čija je prababa bila Olimpijada, mati Aleksandra Velikog i baba Aleksandra Heliosa, kasnije Isusa. Jer zašto, recimo, na ikoni u Pećkoj patrijaršiji, mati Marija i mali Isus imaju carske krune na glavi ako su, bajagi, iz porodice nekog Josifa, drvodelje iz Nazareta?!“ Posle gostovanja u aleksinačkoj biblioteci, direktor Vojkan Popović poveo nas je u Zlatno ćoše na večeru gde su se priče o „krađi vekova“ otegle do u sitne sate... A ujutru, u belopalanačkom Koloridu, dok ispijam espreso uz stomakliju, Slavenko Drobac, šef poslaničke grupe SPS-JS mi javlja da se „belopalanački SNS raspada“?! Skupštinu je činilo 25 naprednjaka i četiri odbornika SPS-JS. Ali, preko noći, 18 odbornika napustilo je SNS i osnovalo tri odborničke grupe?! Drobac misli da ovo nije neki „manevar“, već da je ovo strmoglavi pad lokalnog šerifa Miljka. Nego, znači li to da propast mog Aleka počinje iz Bele Palanke? To i moja Crna kao da naslućuje: „Tvoj Alek je, čujem, kupio imanja u Paragvaju. E, sad, ne može cela naprednjačka bulumenta u jedan avion za Južnu Ameriku. Mada su neki drugi tamo bežali podmornicom. I šta će šerif Miljko ako u Alekovoj grupi ne bude mesta za njega?“