Epidemija neznalica

Kada je trebalo da se hvali državnim parama koje je potrošila za enormno skupu organizaciju izložbe Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, premijerka se oglasila jer je to bio i njen veliki lični uspeh. Kada je pre mesec dana krenulo po zlu, kada su samostalni umetnici izašli u javnost sa apelom za pomoć jer su ostali bez sredstava za goli život, ni premijerka ni ministar kulture nisu se oglasili. Do danas. Stizali su apeli i molbe sa svih strana, iz svih udruženja, ali od predstavnika vrha vlasti niko nije rekao nijednu reč. Federalna ministarka kulture Nemačke Monike Gruters, odmah se oglasila rekavši: „Neću vas izneveriti. Svesni smo svih posebnih potreba kulture i kreativnih industrija i učinićemo sve da prevaziđemo teškoće i posledice ove epidemije.“ I odmah je odvojen novac koji su umetnici veoma brzo dobili kao pomoć kako bi mogli da prežive bar šest meseci. Slično je urađeno i u ostalim evropskim zemljama, uključiv i Hrvatsku i Crnu Goru. Samo u Srbiji muk. Umetnici su sve uradili, napravili predloge koji bi bili realno izvodivi da se zaštiti gola egzistencija manje od 2.500 umetnika koji su ostali bez ijednog dinara, a ministar je, kako saznajemo, taj predlog uputio premijerki. Premijerka je tražila da se napravi precizna specifikacija šta i koliko kome treba, a ministar se razboleo te nije imao ko to da uradi. Umesto hitre akcije, posle izvesnog vremena, 7. aprila, usledilo je pismo javnosti, premijerki i drugim nadležnim institucijama koje je potpisala v. d. pomoćnika ministra kulture. Pismo ni o čemu na dvadesetak redova, na osnovu kojeg je jedino izvesno da u Srbiji ima 2.373 samostalnih umetnika te oni „treba da budu obuhvaćeni određenim vidom državne pomoći“. Bolesnog ministra nema ko da zameni, rečju, u Ministarstvu kulture rade nesposobni (koje je on doveo i postavljao) koji nisu u stanju da u roku od dva dana spreme validne zahteve Vladi Srbije. Javna je tajna da nema neophodne komunikacije na relaciji kabinet premijerke - kabinet ministra kulture, i sve se svodi na to da jedni drugima popuštaju i gledaju kroz prste. Tako je izabrana direktorka Narodnog pozorišta, tako je sramno imenovan direktor Muzeja savremene umetnosti kao dokaz šta se događa kad se kabinetu baš može! U smutnim vremenima, a borba sa nepoznatim ubicom upravo je to, isplivavaju na površinu ljudi entog ešalona, koji u normalnim vremenima obično nešto mastiljaju i ne pitaju se za mišljenje. Sada se potpisuju, oglašavaju manje ili više javno, o stvarima o kojima pojma nemaju. Što vreme teže, to oni moćniji. Kad se ministar kulture ne oglašava, kada mu je pomoćnica očigledna neznalica, a nažalost na tako važnom mestu, kada premijerku sve to ne zanima, kada se dva kabineta tako očigledno prepucavaju prelo leđa onih koji već danas nemaju za jogurt i hleb (Voja Brajović, predsednik UDUS), ne čudi da se u poverenju čuje ovakva priča: Rekao glumac sa liste SNS da nije vreme da se nešto radi povodom samostalnih umetnika. Kome je rekao? Rekao je onoj činovnici kojoj niko ni ime ne zna, ali, eto, sada je ona na liniji sa velikim magom iz redova SNS… Sve po starom, oprobanom receptu učvršćivanja vlasti u opasnim vremenima.