Sve po spisku

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da se nada da će vanredno stanje biti ukinuto do kraja aprila. Takođe je izjavio i da jedva čeka da se to desi, da sve ovo prođe, pa da može na miru da se „oslobodi ćutanja“ prema onima koji su radili protiv svoje zemlje, a tu čak ni ne misli, kako je naveo, samo na političke protivnike. Nije precizirao na koga još misli, ali znamo da su ga od početka ove krize naročito žuljali novinari i kritičari na društvenim mrežama, tako da, neka se pripreme i jedni i drugi za svaki slučaj. Da ne bude posle: „Iznenadio nas Vučić ko korona Nestorovića.“ Dakle, predsedniku su na umu oni koji su radili protiv svoje zemlje i sa njima će prvo da se obračuna kad se završi vanredno stanje. Rekli bi zli jezici da, sudeći po brojnim hapšenjima, nije gubio vreme ni tokom trajanja vanrednog stanja. A kako je sam više puta istakao, nije čak hteo ni da odgovara tim mrziteljima i izdajnicima na konferencijama za štampu. Na šta li će tek ličiti to odgovaranje kada stvarno bude hteo da im odgovori, ostaje da vidimo. Sa druge strane, nas obične građane nije pominjao. Nije rekao, na primer, da li jedva čeka da izađemo iz domova u kojima sedimo zatarabljeni već nedeljama. Najstariji čak i u potpunoj zabrani kretanja. Poštujemo sve mere države, koje je čak i on lično nebrojeno puta flagrantno kršio. A on? Ni da nas pomene. Izgleda da mu je bitno samo da odgovori ovima koji izdaju svoju zemlju svakodnevno, konstantno i na svim mestima, sad uglavnom iz svojih stanova, jer nije kao da mogu bilo gde da izađu. A i da izađu, koga bi pa sreli napolju? Eventualno predsednika kako na leđima tegli respiratore. Ide peške u Niš. Taman bi mogao u četiri oka da im kaže sve što ima, kad već ne može kako bog zapoveda. Javno. Na televiziji. Posle pitanja Goce Uzelac. Možda mu i nije drago da nas ponovo vidi na ulicama, možda mu smetamo dok se sa Sinišom Malim ili eventualno sa Goranom Vesićem vozika po gradu u staroj škodi i gleda šta treba popraviti. Možda uživa da se provoza potpuno praznim ulicama jer je to trenutno ipak fizički najopipljiviji, vidljivi manifest apsolutne moći koju mu je obezbedilo vanredno stanje, a to teško da će ikada više ponovo imati. Možda mu je draže da nas ne gleda dok obilazi Srbiju i deli „pomoć“ u vidu respiratora, već da mi njega gledamo na svim nacionalnim frekvencijama kako to radi. Ostaje misterija kako to može biti „pomoć“ nešto što je država u obavezi da radi i što se, na kraju krajeva, plaća našim parama. Možda nam i to bude razjašnjeno po ukidanju vanrednog stanja. Možda dobijemo objašnjenje kako to da mnoge zemlje uz dosta labavije mere postižu mnogo bolje rezultate u borbi protiv virusa nego Srbija i kako je dozvoljeno da korona uđe u zdravstvene ustanove i staračke domove. Možda, ali samo možda. Ako predsednik bude imao vremena, nakon što odgovori svima ovima koji su radili protiv države. Ipak moraju da se znaju neki prioriteti.