Porcija ljudskog dostojanstva

Strah od korone će proći, i s njim u vezi pojačane mere za zaštitu zdravlja građana. Ali, siromaštva će biti i dalje, u blažim, kao i u izrazitim oblicima, oličenim u beskućnicima, kao i onima što preživljavaju od tzv. uličnog rada - sakupljanja sekundarnih sirovina i prošnje. U istu grupu spadaju i Romi iz neformalnih naselja, stari ljudi bez prilika za zaposlenje i bez penzija ili sa izuzetno malim penzijama, kao i primaoci socijalnih davanja, bednih - po pravilu. Na egzistencijalnom rubu su i samohrane majke, otpušteni zbog vanrednog stanja, sa mnogo gladnih usta u kući. Koja se ponekad samo tako zove, a na kuću ni ne nalikuje. NJihovo postojanje opire se prošlogodišnjoj tvrdnji premijerke Ane Brnabić da je ekstremna nemaština iskorenjena. Verovatno polazeći od te nesuvislosti, a za državu - činjenice, nikakva pomoć za najugroženije nije bila predviđena tokom vanrednog stanja. O njima su brinule nevladine organizacije poput Adre, Združene akcije – krov nad glavom, Verskog dobrotvornog starateljstva... Vraćanjem života u normalne tokove, i one su se usmerile na redovne poslove. Na ulici je ostao samo volonterski kolektiv Solidarna kuhinja, u pokušaju da ad hok program pretvori u standardni. Stoga neki od pogođenih, što ih dnevna ruta vodi pored Cvetkove pijace, i dalje svakodnevno čekaju topli obrok spakovan u plastične kutije. Red se formira čim pristigne auto sa paketima. Korisnici svoj ručak iščekuju šćućureni po klupama i zidićima pored stanice autobusa 309. Poznaju se po pretovarenim kolicima i kesama iz kojih kipi nedefinisani sadržaj. Po svemu drugom naizgled su „obični“. Uglavnom se šale međusobno, često i grubo, čemu ih uče uslovi života. Neki su izdvojeni jer ih je sramota bede, ili ne žele da se druže, navikli na samoću, u šta izuzeće iz društva ume da se pretvori. Mnogi su napušteni i od porodice, prepušteni ostacima velegrada. Zorica Filipović, recimo, živi od „socijale“, a zapravo ceo iznos daje za kiriju. Stanuje u Velikom Mokrom Lugu, odakle se upušta u avanturu obilaska prestoničkih kontejnera. Dnevno prepešači ko zna koliko kilometara ne bi li našla nešto jestivo ili pogodno za prodaju. Pedeset tri su joj godine, ali je uvela kao da ima bar 70. Strastveno guta duvanski dim, svoju jedinu utehu. Dok je mogla, radila je „kod seljaka, da bi decu obdržala“. Šta je s decom sada? Odmahuje glavom, pre pomirljivo nego razočarano. Na jedno oko ne vidi „do pola“, a na drugo - potpuno. Siva skrama preko beonjača prikriva more neisplakanih suza. Početkom vanrednog stanja, njoj i grupici njenih sadruga u nedaći, „prišao je neki čovek“, na već pomenutom mestu, obavestivši ih o iznenadnom poklonu sudbine. U redovnim prilikama, mogli su samo da sanjaju o ukusno spravljenom sočivu, krompir-paprikašu, salati i pitama, na meniju tog četvrtka. Hleba su imali i ranije, ali sasušenog ili ubuđalog - po kesama zadenutim kojekuda. Na restl iz pekara teško da mogu da računaju, jer on se oporezuje, pa se vlasnicima više isplati da kalo bace nego da ga udele. Topla reč i ljubaznost uvek su im falile, a i njih dobijaju uz ručak od neformalne grupe aktivista. „Izvolite“ je nepotreban aperitiv u odnosu na stepen gladi. Ali, i to je deo humanog odnosa što povezuje ovaj soj entuzijasta iz raznih udruga. Te je kontakte Solidarna kuhinja iskoristila ne bi li prosledila informaciju o svom formiranju među beskućnicima i ostalima sa dugog spiska potrebitih. Tako je Stojan, bivši automehaničar, za solidarni ručak saznao pokušavajući da izvadi ličnu kartu preko Adre. Nezavidna pozicija sistemski bezimenog, Stojana čini oporim. Ali i hrabrim da štošta primeti i izrekne. „Centar za socijalni rad, policija, Opština, sve je to jedna ista banda koja, kad nađe rupicu u zakonu, probije rupetinu“, komentariše nemogućnost sticanja dokumenata. Zbog toga što „uvek fali neki papir“ da u ovom uspe, on nije kandidat ni za volšebnih Vladinih 100 evra, političkih, a ne socijalnih“. Materijalni status Stojana ne sprečava da novinarki naruči kafu iz radnje za prodaju plastičnih artikala, na obodu pijace, džentlmenski odbijajući da ona preuzme trošak: „Bar toliko može.“ Kao i da kod sebe uvek ima kesicu pijačnih cigareta, i da ih deli bez očekivanja uzvratne usluge. „Država mu je sve uzela, čak i ženu“, oteravši je u starački dom, što je bila mahinacija sa svrhom oduzimanja stana, Stojan spremno priča. Taj stan je bio „pravi, dvosoban“, ali neplaćenih računa, dok sad živi u kućerku bez struje. Da sam sebi nešto skuva - ne može, dok god ne nabavi plinsku bocu. Ipak je srećan što ima „svoj krevet“, za razliku od mnogih poznanika. Pa jedan od njih živi „u šumi“, sa razapetim ćebetom umesto tavanice. „I u siromaštvu postoji gradacija – neko ima toplu vodu i sapun kod kuće, a neko ima samo ’štek’ gde spava, dok neko nema ni to, već spava na ulici“, (ne)uslove raščlanjuje Vuk Vučković iz Solidarne kuhinje. I skrovišta ima raznih, od šahtova, do zavetrine stubova mostova, i napuštenih i ruiniranih mahom javnih zgrada. Stanovnici improvizovanih skloništa, i oni bez igde ičega, našli su se u najnepovoljnijoj situaciji i tokom korone: kako da vode računa o ličnoj higijeni koja uključuje i famozno pranje ruku, kad nemaju pristup vodi? „I tu je kriva država, u poziciji je da im vrlo lako obezbedi bar cisterne“, Vučković zaključuje. Država je odgovorna i za alkoholizam, raširen u siromašnim slojevima, pa je Stojan zove „čokanj-Srbijom“, aludirajući konkretno na „unučić“ vinjaka što viri iz džepa Trajana Limnjaka iz Grocke. Otkud Trajan ovde u vreme vanrednog stanja, kad nema prevoza? On radi „u Gradsku čistoću“, pa ima GSP propusnicu. Ispostavlja se – ne baš pravu, kao verovatno ni mnogi drugi putnici „ekskluzivnih“ linija, uspostavljenih tokom pandemije. Ali, egzistencija na margini iziskuje snalažljivost, koja ne dobacuje do redovnog zaposlenja i tome pripadajućih privilegija. Drugim rečima, Trajan je nezaposlen, a ipak nadležan da opskrbi ženu i troje dece, bar osnovnim potrepštinama. Kovid on ne smatra posebnim problemom, jer „ima mnogo većih“. Slično misli i Stojan, ali stav pretvara u politički stejtment. „Korona je veliki biznis, možda i nameštaljka“, kaže, iako se ne obaveštava preko medija, već dolazi do podataka osluškivanjem pulsa velegrada. A on kuca u sve većim oscilacijama između bogatstva i totalne nemaštine, koja podrazumeva sve opisano. Podvojenost je virus samo učinio vidljivijom. Međutim, kovid je bio još jedan od elemenata diskriminacije beskućnika. Tako je epidemiolog Predrag Kon na jednoj od konferencija za medije primetio da oni ne predstavljaju opasnost po ostale građane. Jer, „beskućnici su mahom samci ili se kreću u malim grupama“, tako se nekako izrazio. I nije se setio da su baš oni u riziku, budući često oboleli od niza hroničnih bolesti. I bez higijenskih preduslova za poštovanje preporuka „struke“. Druga vrsta „struke“, politička, siromaštvo je ciljano razdelila na ekstremno i apsolutno. Sa prvim je „raščistila“, kako rekosmo, dok u drugo spada pola miliona ljudi što žive od 400 dinara dnevno. U Evropi, opet, ne postoje ovakve podele, koje našoj vlasti služe da zabašuri stvarnost. Koju prte Zorica, Stojan, Trajan... I oni najrazgovorljiviji od svih na punktu kod Cvetkove pijace zaćute u momentu kad se rasklopi stočić za podelu obroka. Tad nastaje tišina, glavna karakteristika dugačkog reda čekajućih, a vrha ledenog brega ugroženih. Osobenost Solidarne kuhinje je i da hranu prevozi na adrese siromašnih u Vrčin, Kaluđericu, Leštane, Ovču, Borču, Makiš i druga prigradska naselja. Oni to mogu jer ih je sve više, pa sada broje 30 kuvara, 15 vozača i 15 „terenaca“ ili koordinatora. A pošli su od ličnih resursa, da bi postovima na Fejsbuku ubrzo pokrenuli donatore. Sada su u drugoj vrsti problema – mnogi od aktivista vratili su se u kancelarije. U nastojanju da nastavi delovanje, volonterski kolektiv moli za pomoć u ljudstvu i kontinuiranom izdvajanju sredstava. To nečije „malo“, veliko je kao kuća za najugroženije. Iako bez zvaničnog statusa, Solidarna kuhinja funkcioniše profesionalno, uvek u skladu sa zdravstvenim protokolom, bilo da se obroci spremaju u kućnim ili u profi uslovima. Maske i rukavice su obavezne, kao i higijenska i termička obrada sastojaka obroka. Oni se pakuju u magacinu u Ulici kraljevića Marka, uvek dostupnom socijalno osvešćenim idejama. Odatle se distribuiraju prema navedenom rasporedu. Siromašnima višeg ranga, opskrbljenim šporetima, sleduju namirnice, a ostalima gotove porcije. Neki ih kod Cvetka pojedu odmah, drugi trpaju u kolica, nastavljajući ćeretanje. Treći ponovo staju na začelje vrste, jer ovde im niko ne broji zalogaje. Pojedini nestaju pod velom stida što su se zatekli na tuđem kazanu. Radije bi da u znoju lica svoga zarade za tu porciju. Da nekako upadnu u „rapidno smanjenje procenta nezaposlenosti“, čime naša vlast kontinuirano maše, negirajući vezu ove stope sa napuštanjem Srbije. I nemajući čulo da prepozna one bez takve prilike. Koje se zove humanost. Na nju se poziva Solidarna kuhinja objavljujući žiro-račun 200-2782330101033-51. Svaki iznos je dobrodošao da bi volonteri obavljali posao države.