Moramo da pojačamo otpor svim formama zla

Politički filozof svetskog renomea i uticaja, Ričard Bernstin, još je jedan od potpisnika Apela za solidarnost sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju. Bernstin je tokom karijere aktivno podržavao mnoge demokratske društvene procese jer je kao filozof uvek insistirao na poziciji angažovanog intelektualca. Mi smo ga zapamtili po podršci koju je krajem sedamdesetih godina pružio osmorici jugoslovenskih disidenata iz grupe Praksis, koji su bili otpušteni sa Beogradskog univerziteta zbog svojih političkih stavova. Ova neformalna podrška prerasla je u međunarodnu instituciju koja je privukla brojne svetske filozofe, da bi 1980, Ričard Bernstin bio osnivač Praxis International, naslednika jugoslovenskog časopisa Praxis. Posle mnogo godina, ponovo brani Institut za filozofiju, koji je uvek bio utočište disidentima. I vi ste jedan od potpisnika Apela kojim je više od 400 naučnika iz sveta izrazilo solidarnost sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju. S kojim mislima ste stavili svoj potpis na Apel? Institut za filozofiju i društvenu teoriju igra veoma važnu ulogu u stalnom razgorevanju kritičke debate o temama vezanim za demokratiju. Ovaj institut ima uglednu istoriju i njegov opstanak je od suštinske važnosti za jednu zdravu demokratsku zajednicu. Ugrožavanje autonomije naučnih institucija postalo je nažalost praksa u Evropi, imamo primer Mađarske i faktičkog proterivanja Centralnoevropskog univerziteta, pa primere iz Poljske, Albanije. O čemu to govori? Jasno je da je širom sveta došlo do zaokreta ka različitim formama autoritarizma. Neke vlade su iskoristile sadašnju pandemiju da postanu autoritarnije. Sve je više kršenja ljudskih prava. Događa se i jedna vrsta napada na činjenično zasnovanu istinu. Znamo da su atak na istinu i pretežno oslanjanje na laž suštinski važne taktike fašističkih i totalitarnih režima. Nedavno je filozof Juval Noa Hariri u jednom intervjuu za srpske medije upozorio na eroziju poverenja u nauku kao posledicu toga što populistički političari napadaju eksperte koji kritički govore? Naše je iskustvo da političari razvijaju čak mržnju prema onima koji im se suprotstavljaju ili ih kritikuju. Primer može biti i Institut za filozofiju i društvenu teoriju, koji je uvek bio sigurna kuća za disidente. Kako vidite taj sudar kritičke misli i politike? Nema sumnje da se suočavamo sa međunarodnom erozijom poverenja u nauku i činjenično zasnovanu istinu. Naš odgovor treba da bude čvrsta odbrana institucija koje teže očuvanju nezavisne kritičke misli. Ovo je jedan mračan period u ljudskoj istoriji kome se moramo snažno suprotstaviti. Vi ste se sretali sa srpskim disidentima još u vreme Praksisa. Kakve utiske o njima nosite? Bio sam prijatelj sa mnogim predstavnicima Praksis grupe. Šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, bivša Jugoslavija je postala centar disidentske misli. Kada je osam pripadnika Praksis grupe otpušteno sa Univerziteta u Beogradu, Jirgen Habermas i ja smo osnovali jedan kratak godišnji program na Interuniverzitetskom centru u Dubrovniku, gde su predstavnici Praksis filozofije mogli slobodno da diskutuju sa zapadnim intelektualcima. Program u Dubrovniku je privukao vodeće kritičke mislioce širom sveta. U to vreme, Praksis filozofi – od kojih su neki bili partizani u Drugom svetskom ratu – bili su vodeći disidentski intelektualci u bivšoj Jugoslaviji. Kakva je odgovornost filozofa danas, da se vratim na naslov vaše knjige. Kakva je, uopšte, odgovornost elite znanja pred naletom autoritarnosti koji zahvata ceo svet? Filozofi i svi drugi intelektualci imaju odgovornost da brane institucije slobodnog istraživanja i da neguju angažovanu kritičku misao. Svet se, dakle, suočava sa porastom autoritarnosti, sa jačanjem populističkih vođa i slabljenjem demokratije, kuda nas to može odvesti? Ne verujem ni u kakvu vrstu istorijske nužnosti. Kao i u slučaju Hane Arent, uvek postoji mogućnost novih početaka. Zato je danas od urgentnog značaja da se suprotstavimo svim formama autoritarizma i opasnim oblicima populizma, kao i da negujemo slobodan javni prostor u kome građani mogu da praktikuju kolektivno samoodređenje. Zašto i danas i uvek treba čitati Hanu Arent? Dva su glavna razloga zbog kojih mislim da treba da čitamo Hanu Arent. U Izvorima totalitarizma, ona je identifikovala mnoge tendencije koje su se postepeno kristalisale u totalitarizam. Mnoge od tih tendencija su i dalje žive. Drugi razlog je taj da Arentova pruža i određeni putokaz. Ona s pravom primećuje da uvek postoji prostor za praktikovanje one vrste slobode koja može da promeni tok istorije. Arent je istovremeno bila i brutalno realistična u vezi sa opasnostima s kojima se danas suočavamo i uspevala da zbog njih ne zapadne u cinizam ili očajanje. Da još kratko ostanemo kod Hane Arent i njene ideje da je zlo uvek bilo razlog za uzbunu. Zašto je uzbuna protiv zla tako slaba danas? Zlo je uvek nalagalo da mu se suprotstavimo. Međutim, znamo iz iskustva totalitarizma da ovaj otpor može privremeno da bude skršen. Nisam siguran da je otpor danas toliko slab. Kada stvari izgledaju mračno, moramo da pojačamo naš otpor svim formama zla. Vreme virusa korona i ogromnog straha, ohrabrilo je autoritarne vlade da pojačaju mere nadzora i da pokušaju da vladaju strahom. Koliko su danas slobode ugrožene? Naravno, građanske slobode su ugrožene širom sveta. Zato je toliko važno da se udružimo u borbi protiv ukidanja građanskih prava i slobodne javne sfere. Bili ste, koliko znam, poslednji put u Beogradu 2000. godine, šta je bio povod? Pozvali su me mladi filozofi iz Beogradskog kruga da učestvujem na konferenciji o odgovornosti i zlu. Konferencija je održana nedugo nakon pada Miloševića. To je bila prva konferencija u Srbiji na kojoj su mogli da učestvuju disidentski intelektualci sa prostora bivše Jugoslavije. Bio je to jedan uzbudljiv događaj. U Apelu koji ste potpisali piše da se sloboda brani solidarnošću. Ima li danas dovoljno solidarnosti i može li se ona probuditi? Uprkos jačanju autoritarizma, zaista mi se čini da jača i međunarodna solidarnost među onima koji se suprotstavljaju autoritarizmu kako bi ponovo oživeli istinsku demokratsku otvorenost i kritiku. Očekujete li da će vaš glas čuti donosioci odluka? Nikad ne možemo sa sigurnošću znati da li će se naš glas čuti, ali opet poput Hane Arent verujem da kroz zajedničko delanje naša politička snaga i efektivnost značajno rastu.