Ево нас на крају једне тешке, болне и необичне године, године коју нико није очекивао, а још мање је прижељкивао или јој се надао. Ипак, у свјетлу новог почетка – који је пред нама – и догађаја који су обиљежили претходну годину, било би не само пожељно него и неопходно да се пажљиво наднесемо над протеклим периодом: да се замислимо и бар нешто научимо из онога што нам се догодило и што нам се још увијек догађа, а што нас је нагнало да схватимо колико је живот одиста лијеп, а смрт страшна. Нема сумње да је најдрагоцјенија лекција коју смо понијели из године коју смо тек испратили та да императив нашег постојања (о чему нас учи и сâм Христос) треба да буде настојање да своје ближње волимо – а самим тим и да их чувамо – као саме себе. А ближњи наш, како нам јасно показује и јеванђелска прича о милосрдном Самарјанину, јесте свако онај коме је потребна наша помоћ. Тачније, ми смо управо таквима, потребитима, дужни да будемо ближњи.