Skica za sliku poremećenog društva

Prvi put je na NIN-ovu nagradu pomislio one godine kada se njegova knjiga Napuklo ogledalo našla u širem izboru za ovu nagradu 1986. A prvi put je dobio za Uspon i pad Parkinsonove bolesti, 2006. godine! Rođen u Bajinoj Bašti 1953. godine, Basara je odrastao u idiličnoj sredini gde je sve bilo usporeno, a nije bilo praznih sati. Učio je školu, igrao se klisa, palje i školice i čitao knjige. Imao je nepunih sedam godina kada je naučio da pliva na Drini. Fudbal i ostali sportovi (Basara je igrao rukomet) postali su važni kada je imao 13-14 godina, a sa 16-17 ga je muzika uzela pod svoje. Počeo je da svira gitaru, najpre običnu akustičnu, a posle bas gitaru, solo, ritam, u bendu Pank flojd. Prvo što je objavio bile su pesme u Omladinskim novinama, a potom nekoliko pesama u Letopisu Matice srpske, Vidicima, i onda je počeo da piše prozu. Danas je to pet knjiga priča, sedam knjiga eseja, dve knjige prepiske sa Miljenkom Jergovićem, dve drame i 25 romana! Plus ovaj, za koji je nagrađen. Kada ste 2006. dobili prvu NIN-ovu nagradu za roman godine, kazali ste da ste u trenutku kada vam je predsednik žirija Milan Vlajčić javio srećnu vest, gledali na televiziji Fazone i fore. Šta ste radili u ponedeljak kad je zazvonio telefon? Dok se čeka saopštenje žirija NIN-ove nagrade, ne može se raditi ništa što zahteva koncentraciju. Ako neki od kandidata iz bilo kog najužeg izbora kaže da to nije tako, znajte da laže. Čak i kada neki od mojih romana nije u konkurenciji, sa velikom pažnjom - mada sa mnogo manje napetosti - očekujem saopštenje žirija. NIN-ova nagrada je valjda jedina nagrada koja privlači i pažnju onih koje književnost uopšte ne interesuje. Da, 2006. sam vreme utucavao gledajući Fazone i fore. Te godine, najiskrenije, nisam očekivao nagradu jer sam, takođe najiskrenije, mislio da je moj roman (Uspon i pad Parkinsonove bolesti) ne zaslužuje. Ove godine nisam mislio, nego sam znao da Kontraendorfin zaslužuje NIN-ovu nagradu, ali u konkurenciji je bilo još nekoliko dobrih romana. Pio sam, dakle, kafu i ćaskao sa suprugom, koja me je u jednom momentu pitala kad li će se ovi (mislila je na žiri) oglasiti, a već sledećeg trenutka je zazvonio telefon. Na displeju je pisalo Marjan, znao sam šta to znači, ali se umesto Marjana javila Jelena iz NIN-a, koja mi je saopštila da sam 67. dobitnik i napomenula da to držim u tajnosti do zvaničnog saopštenja. Što sam disciplinovano i učinio, mada sam već u taksiju počeo dobijati pozive i SMS-ove sa čestitkama. Vest je nekako procurila. Srbija možda jeste velika tajna, ali je u njoj nemoguće sačuvati makar i najmanju tajnu. Priznajte, koliko ste priželjkivali taj poziv? Vrlo. Ali nisam se nešto naročito nadao da će pozvati baš mene. S dobrim razlogom. Statistika poučava da se tome ne treba preterano nadati. Moji se romani povlače po užim i najužim izborima od 1989, dakle pune 32 godine, tokom kojih sam, pre ove, nagradu dobio jednom. Bilo mi je bitno da što pre saznam rezultat, kakav god bio, čisto da prekratim napetost iščekivanja; strpljenje mi ionako nikad nije bilo jača strana. Inače sam, za razliku od čekanja, seriju nedobijanja vrlo dobro podnosio. Zašto i ne bih. NIN-ovu nagradu možeš dobiti, ali ako je ne dobiješ ništa ne možeš izgubiti, nisi uplatio kotizaciju, niko ti ništa nije dužan. Više zbog banke, a manje zbog slave? U ovim poodmaklim godinama ne mogu postati slavniji nego što jesam, a novčani deo nagrade jeste vrlo važan. Smanjite taj iznos na 1.000 evra i NIN-ova nagrada će, doduše ostati važna, ali će trenutno izgubiti mnogo od privlačnosti. Bilo je tu još nešto, mnogo važnije, što je bolje nego što bih to sročio ja, u mejlu sročio Miljenko Jergović na vest da je Kontraendorfin nagrađen. „Ovo je više usrećilo mene nego tebe. Prvo, postoje knjige koje moraju biti nagrađene, jer inače cijela ta stvar s ceremonijalima književnog života nema smisla. Ovo je takva knjiga. Drugo, bilo mi je odvratno to ‘pitanje’, koje se povlačilo po fejsbučkim kloakama, hoće li se ovaj žiri usuditi nagraditi Basaru, nakon prelaska u Kurir. Sad im je eto propalo veselje. I treće, bilo je krajnje vrijeme da nagrađena bude knjiga koja je ne samo stilski i formalno superiorna, nego i govori o nečemu što je važno.“ Još dok sam pisao roman osećao sam da će to - ukoliko zamisao dovedem do kraja - biti otvaranje jedne Pandorine kutije, neka vrsta lične psihodrame u ime kolektiva. Bilo je još takvih knjiga u srpskoj književnosti - na primer Nišči Vidosava Stevanoviića - ali po pravilu nisu bile nagrađivane. U obrazloženju nagrade kaže se da u knjizi protresate i pretresate temelje društva i kulture. A nema zemljotresa. Da li smo zbog hormona nesreće i ogluveli, otupeli? Saopštenja su velika uopštavanja. Ali od njih se i ne očekuje da budu književne studije. Ono što se protresa i pretresa u Kontraendorfinu pre svega je naš polumrtvi jezik. Moglo bi se čak reći da je ono o čemu se u romanu govori od drugostepene važnosti, a da je ono glavno - kako se govori. Velike jezike - nemački, španski, ruski - stvorili su mistici jer su pisali o stvarima o kojima se ne može pisati. Ja nisam mistik, ali sam pisao ne možda toliko o stvarima o kojima se ne može pisati, koliko o stvarima o kojima se u Srbiji - ne sme pisati, osim na jedan zauvek propisani način. Sav ovaj čemer koji se nadvija nad Srbijom, pogotovo u poslednjih desetak godina, pripisujem zapanjujućem siromaštvu jezika; smeo bih se kladiti da u javnoj upotrebi ne cirkuliše više od 300 do 400 reči, od kojih su najčešće, „Srbija“, „Kosovo“, „Vučić“, „Đilas“. Masovno suženje svesti. Apsolutno slepilo za sve što nije povezano sa najprimitivnijim egoizmima. Stravično „siromaštvo svetom“ (Hajdegerov termin) iz koga proizlaze sva ostala siromaštva. Izgleda da vas hoće sa ovim medicinskim istraživanjima: za Uspon i pad Parkinsonove bolesti dobili ste prvu NIN-ovu nagradu, a za Kontraendorfin ovu drugu. Da li ste prvo imali naslov, ili ste ga u slučaju Kontraendorfina našli kasnije? Naslov je došao kasnije. Tek kad je u prvoj trećini romana „otkriven“ hormon „kontraendorfin“. Do tada se roman radno zvao „Mikrofonija“, a sada se tako zove prvo poglavlje. Oduvek sam bio fasciniran fenomenom bolesti i posledično veštinom koja se protiv njih bori, medicinom. Često pola u šali, pola u zbilji kažem da ja radim na popularizaciji bolesti. U jednom dubljem sagledavanju stvari bolest je zapravo proces smirenja (u hrišćanskom smislu reči), isceljenje duše preko stradanja tela, koje je istovremeno i njegovo presazdavanje, „fermentacija“ o kojoj u Kontraendorfinu govori Stojković. Ako je endorfin hormon sreće, kontraendorfin bi u tom slučaju bio hormon nesreće. U slučaju vašeg romana, hormon srpske nesreće da sve svoje što je značajno veliko i vredno demontira i razobliči. Da li je to samo srpski ili pretežno srpski specifikum? Naš problem je srbifikacija i kolektivizacija svega, pa i nesreće. Nesreća, naravno postoji - cinik bi rekao da samo ona postoji - ali ne postoji „srpska nesreća“. Ma koliko nesreća bila masovna - a često bude - nesreća je uvek lična nesreća. Zbog te zablude smo došli u situaciju da se već 150 godina satiremo da izbegnemo ili bar ublažimo opštenarodnu nesreću, a da ni pet sitnih para ne dajemo na nesreće konkretnih ljudi, pa i bližnjih. Hormon kontraendorfin je tu samo metafora. Vaši prethodni romani Anđeo atentata i Andrićeva lestvica užasa pokazali su da ste na putu rušenja svake svetosti kad je o veličinama reč, i usavršavanja parodijske literature. Kao da vas to posebno zabavlja? Zbog čega? Uopšte me ne zabavlja, naprotiv, zabrinjava me. Ništa sveto se ne može „srušiti“, ono je izvan poretka ovog sveta. Ono što se može (i što bi se moralo) rušiti jesu fiktivne svetinje, sistem totema i tabua koji, doduše, obezbeđuje (mučnu) biološku egzistenciju, ali zatvaraju društvo u vanvremensku kapsulu večitog recikliranja (često i nedogođenih) događaja i večnog ponavljanja istih grešaka koje se - ovo je greška nad greškama - uvek pripisuju nekim spoljašnjim silama. Zašto je u ovoj knjizi nobelovac, književnik Ivo Andrić, vaš junak čiji „višedecenijski kurvarluk u toplini (tuđeg) porodičnog doma, uz pokroviteljstvo i asistenciju muža izabranice Andrićevog srca, Andrićevog bliskog (sic) prijatelja Nenada Jovanovića (koga je opunomoćeni ministar, da bi mu što komotnije guzio ženu, zaposlio u Kraljevskoj ambasadi u Berlinu)..? Pre svega - zato što je to tačno. Što uopšte ne znači da moraliziram. Pogotovo ne da pokušavam umanjiti Andrićev neizmerni značaj. Skupa sa još nekim seksi epizodama iz romana, to je samo skica za sliku jednog poremećenog društva koje svakoga - pa i one najčestitije - naprosto prisiljava na pokvarenjaštvo. Kažu da se i ovom knjigom obračunavate sa srpskom mitomanijom. Izgleda li vam to kao uzaludan posao, ako posmatramo stvarnost? Pa čak i ako je simbolički i vizuelno predstavite spomenikom na Savskom trgu? A ne. Time se bavim u esejima i u kolumnama. Roman je slika posledica te mitomanije, dvestagodišnjeg procesa sakralizacije profanog i banalizacije svetog. To su veliki zli usudi Srbije. Previše je ovde banalnih, empirijskih stvari, pojava i ljudi koji se olako - često iz najnižih pobuda - proglašavaju svecima i svetinjama, dok je sa druge strane previše svetinja koje se banalizuju i uvaljuju u blato. Što se tiče spomenika Stefanu Nemanji, ako na njega mislite, o utemeljenosti (i relativnosti) svetinja govori podatak da je krst u Stefanovoj ruci, da ne bi upadao u oči poslovnim prijateljima iz islamskih zemalja, zamenjen mačem, kojim je, uzgred, efikasnije probosti oko. Da li je ovo kraj sa Andrićem? Verovatno ne. Biće još govora o njemu. Da ne bi bilo zabune. Andrića smatram najvećim dometom književnosti ovog SHBCG jezika. Andrić jeste svetski - bio ono što je ovde i u nemačkoj, recimo, literaturi - ali je i apsolutno i autentično „naš“. Kao što je to i Vidosav Stevanović u Refuzu mrtvaku, Niščima i još nekim ranim knjigama. Ono što je Markes za Latinsku Ameriku, Andrić i Stevanović su za Balkansko poluostrvo i Srbiju. Kako zamišljate za 50 godina nekog novog dobitnika NIN-ove nagrade koji piše o Basari kao vi o Andriću? Tačnije, hoćete li mu ostaviti dovoljno materijala za dobru knjigu? Verovatno mnogo više nego što je Andrić ostavio meni. Andrić je bio diskretni gospodin starog kova, što ja nisam. Ako se kroz 50 godina još uopšte bude pisalo, pa ako me neki junoša provuče kroz duhovitog toplog zeca, to će biti samo posmrtni melem za moju dušu. Svojim prelaskom sa mesta kolumniste u Danasu na mesto kolumniste u Kuriru, izazvali ste potres jednak nekadašnjem transferu fudbalskih legendi ljutih rivala. Da li ste očekivali toliko komentara u medijima, u javnosti? Naravno da jesam. Rekoh napred da je u Srbiji sve predvidivo. Ali je istovremeno i gotovo sve lažno i isfolirano. Taj potres „biblijskih“ razmera, zapravo je bruj petstotinak tviteraša i oko 1.500 fejsbukčija, koji čine takozvano javno mnjenje. Koje na jednoj strani moderira dosadna i sve dosadnija emisija Olje Bećković, a sa druge sve skarednija proseravaonica Predraga Sarape. To je Srbija danas - pustopoljina između jalovosti i dosade i poludivljaštva i vulgarnosti. Da li ste bili svesni stepena politizacije koji je izazvao vaš odlazak iz Danasa da biste nastavili u Kuriru? Vrlo svestan, ali nisam na to davao ni pet para. Pre svega, ja ni u Danasu ni u Kuriru nisam radio i ne radim nikakav politički, nego novinarski posao. U mojim kolumnama politika jeste česta tema, ali to je sprdnja i satira sa politikom i političarima, a ne „politički rad“, pogotovo ne agitacija za Janka ili Marka. Ponekad tu proveju i ozbiljni politički tonovi. Sledeća rečenica zaslužuje kurziv. Kada ozbiljno progovorim o politici, to je uvek dajdžest politike Demokratske stranke Zorana Đinđića, koja je moje doživotno političko uverenje. Ali izgleda da nije - ili bar više nije - i politika sadašnjeg predsednika DS-a, Lutovca, koji je svojevremeno tvitovao da sam, time što u granicama svojih mogućnosti promovišem politiku DS-a, Vučiću korisniji od Laze Ristovskog. Koji uzgred nije ni od kakve koristi Vučiću. Ko malo razmisli, biće mu jasno odakle Vučić crpe svoju moć. Dosta toga ste pisali i objasnili, ali neki od obaveštenih tvrde da se sve svodi na to „koliko para toliko muzike“. Da li je sloboda pisanja u vašem slučaju uslovljena i materijalnom slobodom? Ima li išta logičnije nego da u zemlji u kojoj i „najsvetija“ srpska reč, Kosovo, ima cenu (najskuplja je) sve bude protumačeno komercijalnim motivima i to onim balkalsko-ćepenačkim. U Kuriru jesam dobio veći honorar - koji u pohlepnim očima narasta do basnoslovnih suma - ali bio bih najobičnija budala da sam u Kurir, ili bilo gde, uostalom, prešao za isti ili manji honorar. Novinarski posao je za mene profesija pod B. To radim da ne bih svaštario i da bih bez trzavica mogao da radim posao pod A - pisanje beletristike. Koliko je zadovoljstvo čoveka koji može svakog dana da komentariše, da proziva, da se sprda sa kime hoće...? Poveliko, da budem iskren. To je, istovremeno, i poveliki društveni uticaj. Da je sreće i kada bi je bilo, srpska javnost bi trebalo da reaguje kao Famozno, to će reći da brani svoj javni (pa i lični) interes, a ne da se, kao što čini ovaj simulakrum javnosti, svrstava na jednu od dve-tri strane od kojih se ne zna koja je besmislenija, između kojih zapravo postoje samo personalne razlike. Kolika je to muka? Bude ponekad i muka, ali uvek je manja od zadovoljstva. Književna i svaka druga čaršija burno komentariše dobitnike NIN-ove nagrade i samu nagradu. Kakav je vaš odnos prema tome? Pozitivan. Oduvek je tako bilo i tako zauvek treba da bude. Nagrade koje ne uskomešaju javnost, nemaju nikakav značaj. NIN-ova nagrade je zapravo jedan od retkih nepredvidivih događaja u Srbiji, otuda i izaziva veliku pažnju i među onima koje literatura ne interesuje. Kakva je, u stvari, srpska čaršija, kako biste je opisali? Upravo onakva kakva je detaljno opisana u Kontraendorfinu. Zašto ovde suštinski nikada nije došlo do istinske pobune protiv ideoloških i političkih dahija? Jedan od paradoksalnih razloga je to što se ovde sve pokušava rešiti pobunom, ustankom, ponekad i ratom, koji jesu krajnja sredstva, ali pored kojih postoji još mnogo mehanizama za civilizovano uređenje društvenih odnosa. E sad, ako je pobuna jedini politički mehanizam, to onda podrazumeva postojanje dahije, tj. vožda. Protiv koga - u gotovo pravilnim vremenskim razmacima - kontravoždovi podižu pobunu. Kao Urobors, zmija koja proždire svoj rep. Ako pratimo metaforu iz vašeg naslova, da li možemo govoriti da i u Srbiji procesi teku u obrnutom pravcu, idemo li unazad? Kuda idemo? Da, sudeći po razvoju situacije i ubrzanju posrnuća, moglo bi se govoriti o involuciji, mentalnom povratku na pretkulturna i pretpolitička arhajska stanja psihe. To je bila neizbežna posledica zatvorenosti sistema totema i tabua, o kome sam već govorio. U suštini, nikada nismo znali kuda da krenemo i na kraju smo tamo i stigli. Kako se građanska i liberalna Srbija snašla u toj kontraevoluciji? Od 2000. do 2003, građanska i liberalna Srbija su bile u povoju. Priče o „najboljem ustavu na svetu, zlatnom dobu srpske demokratije i kralju liberalu“ su najobičnija bulažnjenja. Srbija je imala samo dve šanse. Jednu krajem XIX veka, za vlade Milana Piroćanca, koji je na kraju digao ruke od politike jer ništa nije mogao da uradi, drugi put za vlade Zorana Đinđića kojeg su mračne snage prastarog poretka streljale pod supervizijom Vojislava Koštunice i stvar vratile na fabrička podešavanja. I sada se neki pasivni saučesnici u ubistvu Zorana Đinđića u čudu pitaju - otkuda Vučić i zašto „nam ovo radi“. Eto, zato ponekad uskliknem „udri, Vučiću, ruka ti se pozlatila“. A kako ova nacionalna i klerikalna? One su nezadovoljne što Vučić nije onoliko Vučić koliko bi to njima odgovaralo. Imamo, kažete, kokošje pamćenje, šta smo to smetnuli s uma? Teško da smo kao kolektiv ikada imali nešto na umu. Izvan metafora, kako tumačite kad se organizuje protest ispred SANU zbog izjave Vladimira Kostića da Kosovo nije defakto i dejure u Srbiji? Kao još jednu bitku u dvestagodišnjem ratu većine Srba protiv realnosti i faktografije. Možemo li onda mi bez ratova, stvarnih i metaforičnih? A, pa ne. Ovde se i humanitarna akcija sakupljanja pomoći zove „Borba za bebe“. Da li biste na primeru odnosa prema Kosovu mogli da pokažete delovanje kontraendorfina? Duga bi to bila priča. Hajde da je skratim, Napustiti u XVII veku kosovski karavilajet, poslušati logiku istorije, pa se preseliti u srednju Evropu, potom po formiranju srpske države traćiti snage da bi se vratili u Aziju i karavilajet ponovo osvojili, pa na kraju, kad se karavilajet odlomio - ne otcepio - traćiti i ovo malo preostalih snaga da se karavilajet povrati, pritom nemajući iluzija da je to moguće, to se može objasniti samo delovanjem kontraendorfina. A na odnosu prema vođi? Društvo koje ne zna šta hoće i kuda ide, ne može imati vođu. Ja bih tu poziciju radije nazvao - skretničar pažnje.