Meko drešenje čvora

Na desetogodišnjicu otpočinjanja briselskog dijaloga ni zvaničnici Evropske unije nisu više u stanju da predvide kraj procesa koji pretenduje da postane jedan od najdužih pregovaračkih u mirnodopskim uslovima u modernom svetu. Optimizma u „efikasan kraj“ Miroslava Lajčaka, specijalnog predstavnika EU za dijalog Beograda i Prištine koji je početkom prošle godine govorio o postizanju sveobuhvatnog sporazuma za nekoliko meseci, tokom prošlonedeljne turneje od jednog do drugog pregovarača, nije više bilo ni u naznakama. Nakon dugogodišnje pauze u procesu, koju je prekinula bivša američka administracija kada je prošlog leta pred Avdulaha Hotija i Aleksandra Vučića stavila takozvani Vašingtonski sporazum, tek portparol EU Peter Stano usudio se da najavi kraj, doduše bez rokova. „Posle 10 godina vreme je da se napravi korak napred u dijalogu Beograda i Prištine i da se proces privede uspešnom kraju”, kazao je Stano i pozvao na kooperativnost, saradnju, konstruktivnost u regionu. Verovatno nije mislio na pandemijsku saradnju i na poklanjanje vakcina kojima predsednik Srbije sad uveliko bode oči Briselu ne ustežući se da poentira na uspešnosti Srbije spram neuspeha Kovaks programa. Do sada je Severnoj Makedoniji uručeno 4.680 doza Fajzerove vakcine, Crnoj Gori 2.000 doza sputnjika V i Bosni i Hercegovini 5.000 doza vakcine kompanije Astra Zeneka. Otkočen posetama nakon vanrednih parlamentarnih izbora na KiM, dijalog Beograda i Prištine nastaviće se, prema Lajčakovim rečima, bez licitiranja „fiksnog datuma“ o postizanju dogovora i po agendi od pre dve godine. Da li između brojnih svetskih zaokreta i dramatičnih unutrašnjih promena kod sva tri učesnika procesa, koje su se u međuvremenu dogodile, „meka moć“ koju Srbija, nakon ideje o „malom Šengenu“, nastavlja da podgreva distribucijom vakcina u regionu, može dugoročno da utiče na status Beograda u Briselu, specifično i u dijalogu sa Prištinom? Jelica Minić, predsednica Evropskog pokreta u Srbiji, kaže da između dijaloga Beograda i Prištine i distribucije vakcina nema neposredne veze. Hipotetički - objašnjava sagovornica NIN-a dva moguća motiva vlasti da distribuira vakcinu zemljama regiona - moguće je da Srbija nabavlja vakcine brzinom koju ne prati interesovanje građana i da ne može beskonačno, u idealnim uslovima, čuvati te količine vakcina. „Drugo, Srbija planira da pokrene najpre pakovanje, pa proizvodnju vakcine sputnjik V, koju bi pre svega mogla da prodaje susedima. Na ovu distribuciju vakcina komšijama se zato može gledati i kao na diplomatiju kreiranja budućeg tržišta.“ Minić kaže da bi reakcije EU mogle biti ambivalentne u smislu da Srbija implicitno ili eksplicitno, pre svega predsednik i predsednica Vlade, često daju na znanje da se Srbija pokazala sposobnijom od EU u nabavci vakcina. Bivša potpredsednica Vlade za evropske integracije Suzana Grubješić smatra da u svakom slučaju nikakvog uticaja ni ovaj vid regionalne saradnje neće imati na evropske integracije, koje su na čekanju, kao i vakcine iz Kovaks sistema, odakle su prve doze otišle u Moldaviju, a ne na Zapadni Balkan. „Potpisivanje sporazuma je nerealno očekivati tokom ove godine toliko da je čak i nastavak dijaloga moguć tek u drugoj polovini godine. Znate, ništa nije moguće postići bez cilja. Cilj Prištine je priznanje, a Srbije ne. Od početka ovim dijalogom vlada konstruktivna nejasnoća o tome šta se želi postići. Stavovi su suviše udaljeni da bi dogovor mogao da se desi u tako kratkom roku. Verovatno će se pokazati da postoji spremnost da se dijalog nastavi, a pretpostavljam da će u Prištini uspeti da formiraju vladu.“ U međuvremenu se u južnoj pokrajini ubrzava rad postizborne računaljke, jer velika pobeda Samoopredeljenju nije dovoljna i za dvotrećinsku podršku u skupštini u kojoj je neophodno izabrati predsednika. Sa 58 poslanika Samoopredeljenje će lako dostići neophodnu većinu (61 glas) za formiranje vlade imajući da bira između jedne od preostalih manjina na drugoj listi od deset garantovanih mandata. Za izbor predsednika, međutim, u skupštini su potrebne dve trećine glasova poslanika (80) i to Aljbinu Kurtiju trenutno stvara glavobolju - 19 mandata osvojila je Demokratska partija Kosova, 15 stranka doskorašnjeg premijera Avdulaha Hotija - Demokratski savez Kosova i sedam Alijansa za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja koji se na izborima predstavio kao kandidat za predsednika. Ako ne sa DPK i manjinama, Kurti bi morao da napravi koaliciju sa dve suparničke liste i tako oslabi svoju pobedu, zbog čega se ne isključuje ni mogućnost novih izbora. NJemu neprihvatljiva Srpska lista osvojila je svih deset garantovanih mandata za srpsku zajednicu, a prvi put priznaje, tokom prošlonedeljne kampanje u Albaniji, da mu to ne predstavlja problem kako je do sada tvrdio zbog toga što mandati SL nisu demokratskim putem osvojeni, nego zbog toga što, kako objavljuje Kosovo onlajn, nema ujedinjenja sa Albanijom dok god SL ima deset mandata u skupštini. Jer su za izmenu Ustava potrebne i dve trećine glasova manjina. Tom nezavidnom položaju u prilog ide odluka Izbornog panela za žalbe, koji je poništio, u utorak, listama manjinskih zajednica - romskoj i bošnjačkoj - glasove birača srpske nacionalnosti. Merenje krvnih zrnaca u ostvarivanju prava na glas, ne ide, međutim, u prilog onom delu srpskog mnjenja koji je ishitreno i neinformisano proglasilo izbore koje organizuje Priština više demokratskim od izbora u centralnoj Srbiji. Kurti svakako menja svoju poziciju u odnosu na dijalog i najavljuje nastavak, kao i Beograd koji se, kao nekada, nije žalio na neravnopravan status u pregovorima u kojima je Brisel uvek bio na poziciji Albanaca. Donaciju u vakcinama za sada je, prema zvaničnim informacijama, odbila samo Priština. Prema sudu profesorke Fakulteta političkih nauka Radmile Nakarade, postoji neumoljiva logika interesa glavnih spoljnih aktera da se po svaku cenu nezavisnost Kosova prizna od strane Srbije. „Na tu neumoljivost teško da mogu odlučujuće da utiču regionalni gestovi dobre volje.  Imajući u vidu da su spoljni akteri istrajno spremni da ’suočavanje s realnošću’ svedu na pitanje uzajamnog priznavanja, jasno je da se potiskuje spoznaja da je reč o složenom, dugotrajnom sukobu, koji zahteva mnogo strpljenja, vremena i dobre volje, kao i spremnosti da se traga za rešenjima koja nadilaze izbor između nezavisnosti nasuprot reintegracijama. Veći stepen uticaja na sadašnji tok bi, po Nakaradi, mogao da pristigne ukoliko bi unutrašnji akteri sukoba modifikovali vlastita stajališta. „Pre svega, ukoliko bi udarni fokus stavili na svoje dugotrajno obitavanje na evropskoj periferiji, i udaljili se od privida da je rešavanje statusa odsudna pretpostavka prevladavanja svih nagomilanih ekonomskih, političkih i socijalnih problema. To kažem jer je, po meni, glavni izazov koji unutrašnji akteri dele - osvajanje neporecivih pretpostavki razvoja i rehabilitacija društva zasnovanog na opštem dobru. Ma koliko to zvučalo utopijski i neprihvatljivo, potrebno je krenuti putem uspostavljanja savezništva sada sukobljenih strana, koje bi počivalo na prepoznavanju zajedničke  potrebe odbrane od globalnog neoliberalnog pohoda i njegovih negativnih ekonomskih, ekoloških i socijalnih posledica koje produžavaju perifernu zakovanost, nezavisno od statusnog problema“, kaže Nakarada podsećajući da dok zastupa ideju o savezništvu, ima u vidu da istorija i iskustvo suživota srpske i albanske zajednice nije jednobojno, „oduvek i zauvek“ neprijateljsko i da i pored krugova međusobnog nasilja postoje poglavlja savezništva i saradnje. Ovom stavu još uvek dalekom od zvaničnih politika u prilog ide opadanje kredibiliteta EU zbog odluka tokom pandemije, a pre toga zbog serije drugih - od upravljanja migrantskom krizom do blokiranja procesa proširenja i unutrašnjih disharmonija o suštinskim pitanjima. Pa i o pitanju briselskog dijaloga, ali i upitne sposobnosti da se nakon decenije taj proces okonča na zadovoljstvo svih, koje danas deluje nedostižnije nego na samom početku kada su tehnička rešenja uvodila građane u normalizaciju svakodnevnog života. Minić veruje da uprkos tome region samo u EU može da obezbedi dugoročno bezbednu budućnost. „Iako, dobro je imati dobre odnose sa svima, posebno sa susedima.“ Suzana Grubješić se nada da bi i Srbija prihvatila pomoć da su u susedstvu uloge trenutno drugačije raspodeljene. Zbog toga pomoć u vakcinama doživljava samo kao oblik regionalne saradnje i ništa drugo. Solidarnost u pandemiji se barem na Balkanu ispostavila dobrom kad su se politika i geopolitika drugde umešale u zdravstvena pitanja. „EU je dva puta u poslednjih godinu dana dozvolila dva velika faula i da Kina ispuni prostor koji je ona ispustila - prvi put na početku pandemije, kada je donela odluku o zabrani izvoza opreme, i sad sa vakcinama. Unija već duže vreme gubi uticaj koji je imala, između ostalih zemalja, i na nas. Potrebu za većim angažmanom nije prepoznavala i to se ni sad ne dešava. Kina je tako postala treći najprominentniji akter na Balkanu.“ Na jednoj od konferencija koje su protekle nedelje održane povodom desete godišnjice od pokretanje briselskog dijaloga, predsednica Evropskog pokreta u Srbiji kaže da se govorilo i o tome da status kvo, u ovom trenutku, može da odgovara i Briselu i pregovaračima. „Beogradu zato što slede izbori, Prištini zato što treba da se konstituiše tamošnja vlada, Briselu, jer i dalje nisu sve članice EU priznale Kosovo i zato što nema jake i vidljive argumente koji bi doveli do preokreta u pozitivnom pravcu. Ali ono što Brisel može jeste da održava vatru, malim koracima da održava dijalog, da podstiče obe strane da sprovode dogovoreno. Naročito ako to bude, kako je najavljeno sa promenom vašingtonske administracije, sinhronizovano sa SAD. Jer, koliko god bio neobičan ili se u perspektivi, sa promenom administracije SAD, može pokazati neizvodljivim, sporazum iz Vašingtona bio je pokazna vežba u kojoj se moć Vašingtona, kad postoji interes da se angažuje na tom polju, ispostavila ubedljivijom u regionu od briselske strategije upornih malih koraka.“ Profesorka Nakarada kaže da kada bi EU sebe ozbiljno i dosledno shvatala kao mirovni projekat, kako se samodefiniše, njeni potezi bi počivali na uvidu da se ovaj sukob ne može okončati u nekom spolja zadatom roku ukoliko se ne uvaži realna mera njegove istorijske i aktuelne složenosti, ne upražnjava posredovanje zasnovano na stručnim veštinama, a ne na pritiscima, ucenama, obećanjima, i ne podstiče konstruktivno  traganje za alternativama. Imajući iskustvo sa vlastitim kapacitetima za  inovacije i modifikacije u sferi suvereniteta, EU bi mogla da podstakne i  u ovom kutku Evrope  traganje za alternativama koje bi dugoročno obezbedile mir i razvoj“, kaže Nakarada, po čijem mišljenju, dakle, iznuđivanje ubrzanog sporazuma  ne može a da ne bude vid geopolitičkog nasilja i narušavanja izgleda dugoročne dobrobiti građana oba društva. A istim argumentima opozicija u važnim članicama Unije, poput Nemačke, poslednjih godina kritikuje blagonaklonost Brisela prema političkoj eliti i „kriminalnim“ elitama u Prištini.