Kako smo videli „demokratiju na delu“

Vi ovde nikada niste bili pre, bio je predsednik Tomislav Nikolić, bio je premijer (Aleksandar) Vučić, a tada je bio opozicija i ovo je bilo jedino mesto gde je opozicioni političar mogao da da intervju. Danas se puno toga promenilo, tome je doprinela vaša stranka... Kako gledate na ovaj period, reči su kojima, novembra 2013, razgovor sa Nebojšom Stefanovićem i Zoranom Mihajlović, započinje voditelj šou-programa Veče sa Ivanom Ivanovićem, upriličenog povodom petogodišnjice osnivanja Srpske napredne stranke. Oboje već tada visokih funkcionera stranke, koja je u evociranom periodu uspela da osvoji gotovo sve nivoe vlasti, zadovoljni i pod utiskom proslave jubileja u prepunoj Beogradskoj areni, razmenjuju pozitivne emocije s voditeljem i publikom u studiju koja po partijskoj komandi aplaudira. Razgovaraju o predanom radu, posvećenosti i trudu, koji voditelj nesebično hvali, da se, zapravo, pokrene jedna od najvećih stranačkih mašinerija koje je Srbija videla. I koja će za manje od deset godina postojanja, imati apsolutnu većinu na republičkom, na pokrajinskom nivou, i u gotovo svim opštinama u Srbiji, a prema poslednjim informacijama ta podrška iznosi preko 60 odsto birača, a sama partija broji oko 700.000 članova. Mogli bi se nalaziti i drugi prapočeci, poput predaje Vojislava Šešelja Haškom tribunalu, nakon koje predsednik Srpske radikalne stranke, na nezadovoljstvo svog zamenika, nastavlja da upravlja odlukama rukovodstva, ali vraćanje u period vanrednih izbora održanih 21. januara 2007. je neizbežan istorijski kontekst iz kog raste buduća stranka Tomislava Nikolića, a potom Aleksandra Vučića. U vanredne parlamentarne izbore koje predsednik Boris Tadić raspisuje po snazi Ustavnog zakona, nakon usvajanja novog Ustava novembra 2006, radikali predvođeni Nikolićem ulaze sa 82 mandata u republičkoj Skupštini, a pojedinačno će i nakon objavljivanja rezultata ostati najzastupljenija partija u parlamentu. Osvojivši 81 mandat, spram DS-ovih 64, Nikolić izlazi iz senke Vojislava Šešelja i dokazuje sposobnost da, u dugogodišnjem odsustvu predsednika, održava rejting stranke. Rezultat sa narednog testa – predsedničkih izbora 2008. osmeliće ga i na više od jednostavnog održavanja rezultata i na ambiciju veću od vršenja dužnosti predsednika. U tragovima se ta ambicija nazire s počeka 2007. kada Nikolić u intervjuu Kuriru kaže da je on „Šešelj u Srbiji“, a nazire se i potreba za oslobađanjem iz tradicionalnih radikalskih okova u pogledu na spoljni kurs Srbije. U intervjuu agenciji Rojters Nikolić kaže: „Želimo da imamo vladu prihvatljivu za Zapad“ i dodaje da su stereotip o radikalima kao nedemokratskoj partiji stvorili njihovi politički protivnici kako bi sebi osigurali tu podršku. Nikolić je rekao da će se radikali boriti protiv rastućeg kriminala i korupcije i da će poboljšati životni standard i pokušati da spreče nezavisnost Kosova.  „Radikalima će postojanost pomoći da budu uspešni tamo gde drugi ne mogu”. Nikolić je, takođe, rekao da radikali žele da Srbija uđe u EU, „ako nas EU poštuje kao modernu i suverenu državu“. Sa sloganom „Da već danas bude bolje“ i pozivom građanima da najveću stranku „poguraju“ do samostalnog formiranja vlade (50 posto plus tvoj glas), radikali u kampanji insistiraju na obračunu sa kriminalom i korupcijom, socijalnim temama, tranzicionoj nepravdi - suštinski na greškama vlasti DOS-a iako već tada bukte i razdori u vlasti izazvani spoljnopolitičkim kursom zemlje. Koštuničinu vladu ministri G17 plus napuštaju nakon što je EK prekinula pregovore sa Srbijom o stabilizaciji i pridruživanju, zvanično zbog nedovoljne saradnje s Tribunalom u Hagu. Vučić, generalni sekretar SRS, optužuje javni servis za medijski mrak i za davanje prvenstva vladajućim strankama kroz novogodišnje intervjue Koštunice i Tadića u jeku kampanje, a u januaru najavljuje hapšenje Mlađana Dinkića po dolasku na vlast. Umereni Nikolić i ljutiti Vučić kasnije su menjali uloge, i tada postaje jasno da su ova dvojica strateški dobro uigran tandem. Ne samo zato što su u kampanji daleko manje prisutni ostali funkcioneri stranke poput Dragana Todorovića, nego i zato što Nikolić jasno poručuje da je Vučić prvi iza njega. Upitan da li bi, primera radi, Vučić, u slučaju pobede radikala, ponovo bio ministar informisanja, Nikolić Novostima odgovara. „Vučić je to mesto prevazišao“. Koalicija DSS - Nova Srbija osvaja 47 mandata, G17 plus 19, SPS 16, koalicija LDP- GSS-SDU-LSV 15 mandata, zbog čega su pregovori koji su doveli do druge Koštuničine vlade donedavno bili rekordno dugački i u kojima se radikali pojavljuju zasad samo kao pretnja. U izjavi medijima Vučić kaže da ne očekuje da će njegova stranka učestvovati u nekim ozbiljnijim razgovorima o novoj vladi, jer svet to ne dozvoljava. „Vidim da je Solana već odlučio ko će biti u novoj vladi, a mi sigurno ne nameravamo da ulazimo u vladu koja bi bila po volji Solani. Mislim da će imati velikih nevolja da sastave vladu … Mogu da lažu kako su navodno demokratske snage osvojile dve trećine glasova, jer kada zbrojite DS, DSS, G17 i Čedu, dobijete 51 odsto, ali videćemo se na sledećim izborima.“ Blic objavljuje tekstove o mogućnostima koje bi stajale pred Nikolićem ukoliko bi on makar jedan dan bio predsedavajući Skupštine, a zabunu prethodno unosi i loša procena Tadića koji s mesta predsednika insistira da je „veoma važno da stranka koja osvoji najviše glasova dobije mesto premijera, jer ukoliko premijera da stranka koja osvoji manje glasova, to može da destabilizuje rad buduće vlade“. Blic predviđa čak da bi Nikolić na mestu predsedavajućeg mogao da proglasi vanredno stanje i tako dobije „sjajnu startnu poziciju na izborima, jer sa državne funkcije kreće u izbornu trku“ (za predsednika sledeće godine). Mlađan Dinkić zapretio je izlaskom G17 plus iz pregovora, ako kandidat iz SRS, SPS ili DSS bude izabran na mesto predsednika Skupštine, i da bi to bio „kraj priče o demokratskom bloku u Srbiji“. No, formiranje nove proevropske vlade ponajviše je podupro tadašnji komesar za proširenje EU, koji je obećao da će „pregovori o pridruživanju biti nastavljeni posle formiranja demokratske (ne drugačije) vlade“. U maju je vlada koja će trajati svega deset meseci formirana uprkos suštinskim razmimoilaženjima. Plan Martija Ahtisarija za KiM objavljen je odmah po okončanju izbora, a već to bi, prema istraživanjima, bitno promenilo izborni rezultat, najviše u korist radikala i na štetu DSS, da se za njega znalo samo nekoliko dana ranije. „Tomislav Nikolić, zamenik predsednika SRS, za koji mnogi veruju da bi dobio više glasova da je Ahtisari ranije predstavio plan, za Politiku kaže: Neću da pravim spekulacije šta bi bilo, ali je to trebalo da se zna pre izbora, jer bi taj plan odlučujuće delovao na birače. Taj plan nije nastao u periodu između 21. januara i 2. februara kada je obelodanjen, već je, kao integralni tekst, postojao mnogo ranije. Bitno je bilo da građani budu sa njim upoznati i niko nije smeo da prećutkuje tu činjenicu. Lično sam gledao na televiziji Vuka Draškovića, kada je izjavio da se kaje što je prihvatio sugestiju Tadića i Koštunice da plan bude objavljen posle izbora i što je učestvovao u tome. I sam Ahtisari je izjavio da su predsednik i premijer znali za plan još 10. novembra”, prenosi Politika. Koštunica je drugi put postao premijer u maju 2007, Tadić je ostao na čelu Saveta za nacionalnu bezbednost, Oliver Dulić ponovo je predsednik Narodne skupštine, Dragan Jočić ministar policije – dogovoreno je u do kraja neizvesnim pregovorima. U mesecima nakon formiranja druge vlade Vojislava Koštunice, sukobi među koalicionim partnerima DS, DSS i G17 plus, izazvani pre svega neslaganjima prema procesu evrointegracija i prema KiM, ali i rezoluciji koju je podnela SRS o KiM, a podržala i DSS, a pre svega zbog jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti 7. februara 2008, rezultirali su novim vanrednim parlamentarnim izborima raspisanim za isti dan kada su, nakon usvajanja seta zakona po planu iz Ustavne povelje, već bili raspisani lokalni i pokrajinski izbori. Pre tog 11. maja 2008, međutim, održani su predsednički izbori na kojima su se Nikolić i Tadić borili u drugom krugu, a kampanju su rivali započeli gotovo odmah po okončanju vanrednih parlamentarnih izbora. Naslovom „Kako je počela tako i završava“ Politika sumira godinu: „U 2007. godinu zakoračili smo kampanjom za parlamentarne izbore, a u 2008. ulazimo kampanjom za predsedničke izbore. Proteklu godinu dočekali smo iščekujući međunarodni plan za Kosovo – a tako je i ispraćamo. U međuvremenu dobili smo 25-članu koalicionu vladu, formiranu zbog pet osnovnih ciljeva, među kojima su prvi – borba za ostanak KiM u granicama Srbije i borba za ulazak Srbije u okvire Evropske unije. S tim u vezi, parafirali smo dugo željeni ugovor sa EU, koji je „uozbiljio” naše težnje da se pridružimo tom evropskom društvu, ali smo se istovremeno, diplomatski, privredno, pa i emotivno, znatno približili i Rusiji. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU parafiran je 7. novembra u Briselu... Pregovori sa EU su bili zamrznuti 2006. zbog ocene da Srbija ne sarađuje u dovoljnoj meri sa Haškim tribunalom, a nastavljeni su posle 13 meseci, tačnije 13. juna 2007. kao znak podrške Brisela novoj vladi u Beogradu. Puna saradnja Beograda s Hagom, međutim, ostaje uslov za potpisivanje SSP. Đelić taj čin očekuje 28. januara, između dva kruga predsedničkih izbora, ali poslednji dani 2007. doneli su novu krizu u vladajućoj koaliciji i nedoumicu da li će zvanični Beograd potpisati SSP u trenutku kada EU najavljuje slanje evropske misije na KiM, mimo Rezolucije 1244 UN, i kada neke važne evropske države najavljuju priznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova….U Briselu su predstavnici Srbije i EU 18. novembra potpisali Sporazum o viznim olakšicama i readmisiji, koji će na snagu stupiti 1. januara 2008.” Istorijske trenutke, od kojih neki predstoje (prema potonjim informacijama, vlast u Beogradu je molila za odlaganje proglašenja kosovske nezavisnosti 7. februara do okončanja predsedničkih izbora) i za koje vlasti neće snositi odgovornost, radikali koriste. Oprečni potezi EU građane sve više stavljaju pred dilemu o ispravnosti tog puta i visini ceha, a efekat predizbornih ustupaka Brisela demokratama postaje diskutabilan. Još decembra 2007. Nikolić kampanju počinje iz Kosovske Mitrovice da „simbolično pokaže“ koliko je radikalima stalo do očuvanja KiM unutar Srbije i iskoristi prednost pozicije onog koji se o gorućem problemu trenutno ne pita, dok u januaru iz kragujevačke hale Jezero iznenada poručuje da Srbija „neće i ne može da ratuje“. Predsednički kandidat SRS izjavio je da se 20. januara odlučuje o sudbini Srbije, preneli su mediji. „Ja sam vam poznat, znate šta od mene možete da očekujete. U Ustavu jasno piše da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije. Pa gde ću onda od toga. Ako uzmu KiM, sa čime da potpisujemo sporazum o pridruživanju sa EU. Sa čime, kad državu nemamo. Mogu oni silom da uzmu Kosovo i Metohiju, ali nikada to nećemo priznati“, poručuje Nikolić. U prvom krugu izbora Nikolić dobija više od 1,6 miliona glasova, odnosno 200.000 više od Tadića, pa borba od tog dana do 3. februara postaje prljavija. U medijima naklonjenim vlasti podiže se strah od povratka u devedesete i propagira izbor između - izolacije i evropskog puta. Sagovornici u Blicu ističu da izbor Nikolića znači put Srbije ka izolaciji ili nekom specijalnom odnosu sa Rusijom ili, čak, Kinom. Dinkić za Press najavljuje da ako „Nikolić pobedi, akcije neće ništa vredeti“, nakon što je doneo odluku da se građanima podele besplatne akcije državnih firmi. Nikolić odgovara: „Videćete demokratiju na delu.“ Nikolić je zato iz pozicije samoodbrane prema nasleđu radikala već tada bio u neprilici da mora da kaže da je spreman da preuzme vođstvo države bez Šešeljevog asistiranja i da skine bedž s likom predsednika radikala. „Naša država se mora osloniti na obe svoje noge, jednom jačom na Rusku Federaciju, drugom malo slabijom na EU i sve ih zajedno dovesti na ove naše, srpske prostore“, izjavio je. Između dva kruga Nikolić je imao nekoliko razgovora sa zapadnim diplomatama za koje je rekao: „Povod za razgovor je bila moja pobeda u prvom krugu. Oni su želeli da saznaju nešto više o promenama koje želim da donesem u Srbiju i bili su jako zadovoljni mojim odgovorima, koji se pre svega tiču unutrašnjeg uređenja zemlje poput borbe protiv kriminala i korupcije, izgradnje pravne države, zaštite socijalnih prava, očuvanja Kosmeta. Niko od ambasadora nije imao ništa protiv moje pobede, a neki od njih su mi čak dali podršku, ali ja se time neću hvaliti.“ U rivalskim intervjuima Tadić je, ipak, nastavio da govori o radikalima kao o izolacionistima i za probleme pred koje ga je izazivač stavljao da su nasleđeni 2000. „Vi vrlo dobro znate kakve je probleme i kakvu situaciju na Kosovu demokratska vlast u Srbiji nasledila 2000“, odgovarao je za Kurir predsednik upitan za zbivanja u južnoj pokrajini. Istraživanje Ebart konsaltinga o praćenju predizborne kampanje u medijima pokazalo je tada da je najviše tekstova u štampanim medijima bilo posvećeno predsedničkom kandidatu Borisu Tadiću - 254, zatim Tomislavu Nikoliću - 158, dok je o Velimiru Iliću objavljen 141 tekst. Strani mediji proglašavali su izbore „referendumom o Zapadu“ (Fajnenšl tajms) i „duelom dve Srbije“ (španski Pais) i pratili ih sa velikim interesovanjem. Moskovski Komersant u opširnom tekstu „Izborna kampanja za naftu i gas“ sugeriše da će dogovor da Gasprom postane vlasnik NIS-a podstaći Moskvu da utiče na ishod izbora. „Paradoks sadašnje situacije je u tome što se politički interesi Moskve i Brisela na čudan način podudaraju u Srbiji i pored negativnog stava EU prema jačanju pozicije Gasproma na Balkanu. I Rusija i EU se, rukovodeći se sopstvenim i međusobno potpuno različitim interesima na Balkanu, uzdaju u pobedu Borisa Tadića.“ Nacionalistička retorika u Nikolićevim izjavama se ublažava, a obećanjima da Vladu neće rušiti zbog nacionalnih interesa pokazuje opozicionu konstruktivnost nesvojstvenu radikalima. Zbog kosovske deklaracije o nezavisnosti sastaje se sa Tadićem i Koštunicom, ali na unapred dogovorenom mitingu protiv čina Prištine i priznavanja koja su potom usledila, samo Tadić se ne pojavljuje kao govornik. Nikolić u finišu kampanje dobija podršku Petera Handkea, u javnosti traje i utrkivanje za naklonost Moskve, a lider radikala je sve očiglednije prihvatljiv i zapadnim krugovima. Jedan od signala njegovog sve izvesnijeg zaokreta je da se ni sa Tadićem zavađeni DSS, koji je u prvom krugu podržao Velimira Ilića, nije izjasnio ni o jednom od dva preostala kandidata. Ali iz udružene podrške Tadiću u drugom krugu izbora najbolje su se videle svi koalicioni hendikepi radikala - možda i jedan od ključnih motiva za stvaranje i razloga za brz rast nove Nikolićeve stranke. Tadić je pobedio za oko 100.000 glasova, a Nikolić je poentirao onim što je već odlučio da će mu biti differentia specifica u odnosu na radikalsku prošlost - konstruktivnošću, koju demonstrira priznanjem poraza i čestitkom i pre nego što se pobednik oglasio. Ustoličivši se kao lider opozicije, koji je Tadića pobedio u Beogradu, Nikolić se ustoličio i kao - još važnije - prvi, a ne drugi čovek stranke koju vodi. I priča o nastanku naprednjaka tad zvanično počinje. Političke okolnosti tih dana Vreme ovako opisuje: „Dvadeset četiri sata po okončanju predsedničkih izbora u Srbiji EU je posle čestitki za pobedu evropske ideje u našoj zemlji po ubrzanoj pisanoj proceduri usvojila dokument o pravnoj i finansijskoj osnovi za slanje misije EU-a na KiM…U trenutku kada je vest o Euleksu stigla, u Beogradu se raspravljalo o tome da li će Srbija u četvrtak 7. februara potpisati ponuđeni Prelazni politički sporazum o saradnji između EU i njenih članica i Republike Srbije koji predstavlja neko prelazno rešenje dok Srbija ne potpiše SSP… O velikoj krizi vladajuće koalicije i dramatizaciji političkih prilika govorila je najrečitije izjava premijera Koštunice u utorak 5. februara: ’Predlog EU-a da sa Srbijom potpiše politički sporazum, dok EU istovremeno šalje misiju da rasparča našu državu, predstavlja obmanu sa ciljem da Srbija stavljajući svoj potpis na sporazum sa Unijom zapravo potpiše saglasnost na nezavisnost Kosova i postane prva država koja je indirektno priznala nezavisno Kosovo.’ Zatražio je da se Skupština odmah sastane, pre nego što se proglasi jednostrana nezavisnost Kosova, i da se, saglasno Ustavu i usvojenim rezolucijama, donesu potrebne odluke o misiji EU-a i o sporazumu koji je EU ponudila.“ Tadić je potom raspisao parlamentarne izbore 13. marta, a u nastavku predizborne kampanje Nikolić obećava „čitanje svake tačke sporazuma naglas“ da ne bi bilo štete po srpski narod. Demokratama koje su samo u Vojvodini u drugom krugu po većinskom sistemu pobedile jedino je u ovoj pokrajini bila osigurana vlast posle izbora. Koalicija Za evropsku Srbiju osvaja 102, radikali 64, DSS 30, SPS 20 mandata u republičkoj Skupštini. Izbor gradonačelnika u prestonici zavisi od dogovora na republičkom nivou, a sad je već antologijska priča o tome kako je Aleksandar Vučić, kandidat radikala za gradonačelnika, koji su dobili 40 mandata, do poslednjeg trenutka verovao Ivici Dačiću da će podržati njegov izbor i prevario se. Nakon što je predsedavajući Zoran Alimpić odbio da prihvati koalicioni sporazum i odložio sednicu, SPS se „predomišlja“ i uvodi u epilog - izbor Dragana Đilasa (45 mandata) sa koalicijom sa SPS-PUPS-JS i LDP i potpisivanje istorijske deklaracije o pomirenju SPS i DS u julu. U pokušajima da se postigne dogovor, Nikolić i Vučić kontaktiraju sa šefovima kabineta, a iz posete Šešelju Nikolić se vraća sa dozvolom za dogovore s Koštunicom. Krajem jula već se žali da se Šešelj s Koštunicom dogovorio iza njegovih leđa da lider DSS bude mandatar. Do septembra, tenzije unutar SRS postaju sve veće, a tragom Maje Gojković, donedavne gradonačelnice Novog Sada, koja je isključena iz radikala i na izborima nastupila sama, šire se priče o raskolu. Na KiM radikali osvajaju dovoljnu većinu u opštinama, ali u brojnim, uprkos rezultatu, ne uspevaju da formiraju koalicije. O nastajanju stranke čije buduće ime je nagovestio predizborni slogan „Napred, Srbijo!“ mediji javljaju već početkom juna i to nezvanično zato što, uprkos rezultatu, Nikoliću Šešelj kvari posao i ne dozvoljava mu da dođe na vlast. U Narodnoj skupštini radikali se izjašnjavaju da će podržati SSP ako se u Zakon o ratifikaciji tog sporazuma unese da je KiM sastavni deo Srbije. Nakon hapšenja Radovana Karadžića, na protestu na kome su izbili incidenti policija je pretukla Ranka Panića, koji potom podleže povredama. Sa drugim poslanicima opozicije, radikali se uspešno koriste mogućnostima Poslovnika i, po interpretaciji Slavice Đukić Dejanović, nove predsednice Skupštine, opstruišu rad tog tela. Zahtevaju istragu o ubistvu simpatizera, kao uslov za nastavak „konstruktivnosti“. Dan pred izjašnjavanje o sporazumu iz Haga stiže nalog da se to ipak ne dogodi. To je, makar, zvanično bio povod da 8. septembra Nikolić podnese ostavku na funkciju u stranci i oformi poslanički klub Napred, Srbijo, u koji odmah prelazi 17 poslanika, a ubrzo još četiri. „Taj stav sam neprekidno iznosio za skupštinskom govornicom i uspeo sam da se izborim da Vlada Srbije prihvati amandman SRS“, podsetio je Nikolić. „Dao je obećanje da će poslanici SRS glasati za SSP“ i preko toga nije mogao da pređe, iako, na kraju, za SSP nisu glasali, kada je podrška bila obezbeđena, „da se ne bi reklo da su zbog toga napustili stranku“. Brojni visoki funkcioneri SRS, osim Aleksandra Vučića, u prvim su mu se danima pridružili. Na njegovu odluku čekalo se nedelju dana, u kojima je Vučić tvrdio da uzima pauzu od politike. Nikolić ju „transfer“ saopštio gostujući u Utisku nedelje, u istoj emisiji u kojoj je priznao i da su SRS u kampanjama finansijski i na druge načine pomagali i tajkuni Miroslav Mišković i Milan Beko. On je rekao da su to bile sitne stvari, kao što je plaćanje gostovanja na TV B92 ili korišćenje rentakara u jednoj prilici. „Radikale su pomagali“, kazao je Nikolić, „kao i druge stranke“, i biznismeni Miodrag Kostić Kole, Predrag Ranković Peconi, Miodrag Babić. Vučić, na čiju se odluku čekalo sa naročito podignutim uzbuđenjem, kazao je da je ona bila najteža u njegovom životu. „Deceniju i po sam proveo u SRS, voleo sam tu stranku beskrajno, a prelomio sam kada su počeli napadi na Nikolića u Skupštini“, kazao je aludirajući na kletve i uvrede poslanica radikala za koje je samo jedan od povoda bila i podrška britanskog ambasadora Stivena Vordsvorta novoj stranci Tomislava Nikolića. „Iako poruka da će biti prihvatljiv za Evropu nije za potcenjivanje, Vordsvortove reči istinski su obradovale jedino SRS“, pisala je Politika. „Pojedini ljudi su se ohrabrili i jasno stavili do znanja da se ne slažu sa politikom svog lidera Vojislava Šešelja. Evropa će prihvatiti one ljude iz SRS koji su uključeni u osnivanje nove partije i koji u potpunosti prihvataju da budućnost Srbije, kao stabilne evropske demokratije, leži u saradnji sa susedima“, izjavio je ambasador Vordsvort. Nikolić je rekao da će SNS biti most između Istoka i Zapada, kao i da je cilj stranke da u budućnosti oformi uniju s Republikom Srpskom. „Glasanje o Rezoluciji o Kosovu i Metohiji predstaviće nas i kao stranku koja može da sarađuje s vlašću, rekao je lider SNS-a“, pisao je Glas javnosti. Stranka koju su kritikovali da je „duplikat vlasti“ registrovana je 10. oktobra, a 21. je dobila prve stranačke organe. „Osnovali smo potpuno novu, na novi način profilisanu političku stranku, čiji je osnovni cilj da već na sledećim izborima Srbiju povede drugim putem“, poručio je Nikolić, novi predsednik, u novim prostorijama SNS. Za njegovog zamenika izabran je Vučić, a formirano je i predsedništvo partije. To telo će obavljati funkciju glavnog odbora koji će biti biran nakon konstituisanja svih opštinskih odbora, što se očekuje u roku od pet, šest meseci, odlučeno je na osnivačkoj skupštini koja je održana u Sava centru. Posle pet meseci, Vučić je najavio da će stranci pristupiti 80.000 članova. Osim predsednika i zamenika, u predsedništvo su izabrani i Jorgovanka Tabaković, Božidar Delić, Brana Crnčević, Borislav Pelević, Igor Mirović, Oliver Antić, Nebojša Stefanović, Milan Bačević, Mileta Poskurica, Zoran Bingulac, Gojko Radić, Dejan Đurđević, Gradimir Dragutinović, Branislav Blažić, Aleksa Jokić, Marko Atlagić, Zoran Avramović i Bratislav Petković. Obraćajući se stranim diplomatama koji su kao gosti prisustvovali svečanosti, Aleksandar Vučić je rekao da od njih traži jedino poštovanje. „Hoćemo u Evropu, ali hoćemo i naše Kosovo i Metohiju“, kazao je zamenik predsednika naprednjaka i dodao da je pobeda jedini rezultat koji interesuje novoosnovanu stranku. Među gostima su bili ambasadori Slovačke, Norveške, Kube, Indije, Švedske, Danske i Alžira, kao i predstavnici ambasada SAD, Rusije, Japana, Francuske, Nemačke, Španije, Velike Britanije. Iraka, Irana, Grčke. Borba funkcionera SRS Dragana Todorovića da se naprednjacima oduzmu mandati završila je u ćorsokaku uprkos mišljenju Ustavnog suda o tada važećim blanko ostavkama. Uskogruda računica je i predstavnike vlasti učinila uzdržanim u odlučivanju pred Administrativnim odborom. U tom zbiru naprednjaci profitiraju. U narednim mesecima i nakon Nikolićevih razgovora sa evropskim komesarima u Briselu, norveškim, danskim i drugim ambasadorima koji su dolazili u zvanične posete u prostorije SNS, odlaska u Moskvu, usledila je i prva velika pobeda SNS-a, već 7. juna na lokalnim izborima u Zemunu, Voždovcu i Kosjeriću. U važnoj beogradskoj opštini SNS ubija dve muve jednim udarcem - preuzima Zemun od radikala i formira vlast sa socijalistima, koalicionim partnerom DS-a. Kako će ubuduće izgledati borba za vlast ove stranke Vučić već tada najavljuje: „Neki iz redova SNS moraće da odgovaraju za eventualni neuspeh na izborima pred organima stranke, jer ne može stalno da se ponavlja da pojedinci stiču određenu korist od izbora bez obzira na njihov ishod i predizborna obećanja, a da narod ispašta“, objasnio je Vučić još tad kako će rasti ova stranačka mašinerija. Brzom grupisanju, pre svega u opštinama, doprinose tada već istaknuti okružni terenci - Bratislav Gašić i Darko Glišić. Nakon formiranja vlasti u Zemunu i na Voždovcu, a delimično i pre te prekretnice - kaskadnom promenom dresa iz radikalskog u naprednjački tabor prelazi toliki broj odbornika da je, po žalbama, za 580 oduzet mandat, a da to nije bitno ugrozilo preuzimanje radikalske strukture na lokalu. Do kraja septembra SNS nema odborničke klubove samo u tri opštine, a istraživanja pokazuju podršku od 21 odsto - drugi najveći rejting u zemlji. Već tada profilisan kao takozvana keč ol partija, SNS je računao i na čuvare Kosova i Metohije i na evrofanatike, investitore i tranzicione gubitnike, penzionere, studente i žene, gejeve i tradicionalne čuvare „porodičnih vrednosti“, nudio je dogovore DSS i SPS. Istovremeno, zahtevao je nove izbore a ostaće zabeleženo da su kao sredstvo pritiska koristili i štrajk glađu i žeđu Tomislava Nikolića. Do razgovora s početka teksta poslednja je, septembra 2013, „pala“ vlast u Beogradu, izglasavanjem nepoverenja glasovima DSS, SPS-JS i naprednjaka, ponovo tek izabranom Đilasu. Od zakonskih izmena usvojenih 2007. gradonačelnik se bira posredno i to su, pored restriktivnog skupštinskog Poslovnika usvojenog 2009, bile samo neke od odluka tokom opozicionog delovanja naprednjaka ili radikala za koje su Nikolić i Vučić imali osvetničku potrebu da prebace demokratama - ne žalite se na manjak demokratije u pravilima koja ste sami usvajali. Nakon Nikolićeve pobede na predsedničkim izborima 2012, s razlikom od oko 70.000 glasova, demokrate su na vlasti ostale u Vojvodini, do 2016, a naprednjacima su kaskadno pristupali udarnici partija tzv. demokratskog bloka - Zorana Mihajlović, Ivica Kojić, Vladimir Cvijan, Siniša Mali, Goran Vesić, Vladimir Božović, Goran Knežević, Dragan Šormaz, Milenko Jovanov, a vratila se i odbegla Maja Gojković.