I Beograd se nalazi pred „ekokalipsom“

Dan nakon što je gostujući u Utisku nedelje najavio protest 10. aprila u Beogradu pod nazivom „Ekološki ustanak“, aktivista pokreta „Odbranimo reke Stare planine“ Aleksandra Jovanovića Ćutu privela je na informativni razgovor Služba za borbu protiv organizovanog kriminala, inače nadležna za krivična dela poput trgovine ljudima, krijumčarenja eksploziva ili falsifikovanja novčanica. Tabloidi nam ovog puta nisu objasnili kako se taj čin uklapa u sveopšti rat protiv mafije. Dvadeset organizacija okupljenih u platformu „Tri slobode“ osudile su ga kao otvoreno kršenje sloboda i zatražile hitno objašnjenje postupanja službi u ovom slučaju. Do zaključenja broja reakcije MUP-a nije bilo. U službenoj belešci sa vašeg saslušanja poziva se na ovlašćenja koja policija ima u slučaju kada „postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti“. Koje, pa još iz domena SBPOK-a? Meni je sasvim svejedno koji me sektor hapsi. Da li me hapsi lokalna policija u Babušnici ili me zovu iz 29. novembra. I nisu mi rekli šta je tačno problem već su se raspitali kakvi su planovi za dalje, pošto se po medijima pominju termini tipa „ustanak“ ili „blokada (auto-puta) E-75“. Načelno je pomenuto da to može da bude uznemirujuće po javnost i stanovništvo, ali konkretan razlog ili neki pravni osnov po kome mene hapse – ne. A uvek kada dođemo u policiju kažu: „Mi smo uz vas. Mi podržavamo to.“ Ali najiskrenije! To sam čak i od ovih momaka što su me ispitivali mogao da čujem. Svi oni imaju neke reke pored kojih su prohodali i prirodu odakle su njihovi preci. Uvek kada dođete – znači toga je bilo i ranije? Na desetine nas je privođeno na informativni razgovor. Što zbog navodnog neprijavljivanja skupova po selima, što zbog povrede časti... Nismo samo mi aktivisti privođeni, privođeni su i profesori, a dekanu Šumarskog fakulteta Ratku Ristiću je i suđeno. Svaki dan stižu neki sudski pozivi. Ne znam tačno šta je ideja ispitivanja jer sve što radimo, radimo javno i nema nikakve razlike između onoga što im lično kažemo i što mogu da čuju i vide iz medija i sa društvenih mreža. Od samog početka, svaki dokument, svaki bitan razgovor sa institucijama je odmah išao u javnost. I imaju li ti procesi epilog? Kako da ne, uglavnom su pukli. Recimo, mene je tužio Goran Belić, vlasnik MHE Zvonce jer sam napisao da bi svu električnu energiju iz Rakite mogla da potroši samo jedna električna stolica. Postalo je već smešno i sudijama i svima, ali ne odustaju od povrede časti. Duša ih boli naveliko... Oni imaju para pa mogu i da se parniče i da gube, a šta je sa vama? Imamo advokate koji su sa nama, koji nas brane već četiri godine pro bono. Sa njima smo se već zbratimili koliko se družimo. Imamo i novu ministarku energetike, novu ministarku životne sredine i novog ministra građevine – da li se promenila i politika ili je barem priča drugačija? Ne, ništa se nije promenilo. A oni apsolutno ništa ne pričaju, odbijaju svaki razgovor na temu MHE. Niko ne bi ni razgovarao sa nama da nije bilo fizičkog otpora i presretanja (funkcionera) na ulici: Vučića pre tri godine i Ane Brnabić prošlog leta u Pirotu. Pa kada to zabeleže kamere, posle zovu na razgovor. Onda obećaju da će poštovati i primenjivati svoje zakone i rešenja koja su sami doneli, i od toga ne bude ništa. Zato više nećemo razgovarati iza zatvorenih vrata, može u direktnom prenosu na RTS-u. I da li nas izveštavaju o tim sastancima? Jednom je to uradio bivši ministar Aleksandar Antić nakon sastanka sa Vučićem. Ali ga je tako prepričao da bi to bolje uradio neko ko i nije bio na sastanku. NJegov zadatak je da amortizuje: naravno da će to biti u redu, taman posla, pa oni vole svoju zemlju... Onaj ko ovo radi rekama, taj ne voli svoju zemlju. Jošanica je najbolji primer koji je to stepen izopačenosti tj. pohlepe od koje su slepi svi koji učestvuju u tome. Jošanica leži na termalnim izvorima, a oni umesto da iskoriste geotermalnu energiju zgurali su 27 km reka Jošanice i Samokovke i napravili 17 malih hidroelektrana u nacionalnom parku Kopaonik. To su sve pitanja za Zoranu Mihajlović koja je sahranila na desetine reka, što joj je bio posao od kada se bavi politikom. Trebalo bi da dođe u Jošanicu, da se tim rekama sagradi spomenik, i da klekne i zapali sveću kao Vili Brant Jevrejima. Postoje li izvršitelji za vađenje cevi po rešenjima ministarstva? Izgleda da postoje samo kada treba da se sirotinja istera na ulicu, da im se otmu stanovi. Dokle god nema pravne države, odbranu svojih reka, izvršenje rešenja i postupanje po zakonu sprovodiće građani. To smo radili u Rakiti. To smo radili kada smo Rudinjsku reku vratili u korito. To ćemo raditi svuda. Gde god budu napadali, mi ćemo ih fizički sprečavati. Sa druge strane postoji institucionalna borba i postoji struka. Na temu MHE izjasnili su se svi, od čobanina do akademika. SANU je imala simpozijum prošle godine na temu MHE. Inženjerska akademija se javno izjasnila o ovom pitanju. Dekani pet prirodnjačkih fakulteta napisali su otvoreno pismo protiv MHE... Od međunarodnih: Evropski parlament usvojio je rezoluciju o Staroj planini pre dve godine, Evropska komisija se takođe odredila po pitanju tih projekata, a Evropska banka za obnovu i razvoj koja je započela njihovo finansiranje, zvanično je odustala od ovakvih projekata. Ali su ostale domaće banke – nema nijedne koja nije finansirala taj horor. Ono što nam je sledeće potrebno je slika rušenja MHE od strane vlasti i bager u Rakiti koji će je sravniti, kao dokaz da ovde koncept pravne države i dalje postoji. To je po zakonu, a kada prva bude srušena, srušiće se i ostale. Koliko je to realno očekivati? Ako je realno u Evropi, u Americi, u Kini, odakle stalno stižu prizori rušenja i gde ljudi vraćaju reke u svoja korita, zašto ne bi moglo i ovde? Koncept derivacionih MHE je napušten, to je praistorijski tehnološki koncept. Tako da sam siguran da ćemo mi uskoro prisustvovati rušenju MHE u Rakiti. Dovoljna je samo jedna odredba Zakona o vodama, gde se kaže da je zabranjeno polaganje cevi u korita reka. Svih 110 MHE koje su izgrađene su građene na taj način - protivzakonito. Najkonkretnije obećanje političara bila je najava bivšeg ministra Trivana da će se izmenama Zakona o prirodi zabraniti MHE u zaštićenim područjima. I da li je? Trivan je taj zakon pokušao da progura na Vladi, međutim sačekala ga je Zorana. I Vučić je obećao da će taj zakon da progura, pa se predomislio: „Šta, hoćete, čist vazduh, a nećete MHE?“ Tako da postoje dva Vučića, u to sam siguran. Ana Brnabić je izjavila da je besmisleno uopšte razmišljati o zaustavljanju gradnje MHE iako joj je Ratko Ristić objasnio zašto je to pogubno po prirodu, koliko je to malo struje koja se proizvede i kakav je pristup toj pojavi u Evropi. Onda je Ana pitala kako to može u Norveškoj a ne može kod nas? Pa tako što Norvežani kada grade MHE, reka nastavi da teče. A ti kad je gradiš nema reke, nema prirode, nema ljudi, nema ničega. To je razlika. Ja sam izvadio rešenja o uklanjanju i pitao kada će da se sprovedu. „Vidite to sa Trivanom“. Nisam ja došao kod Trivana. Nije Trivan moj ministar nego si ga ti izabrala. Kao. Na kraju se iznervirala i pitala „Da li je moguće profesore da ćete i vi učestvovati u ovoj anarhiji?“, pošto sam ja rekao da ćemo to da bušimo. I stiglo se do pitanja kao da smo na TV duelu: „A šta je sa vama radila Marinika u Rakiti?“. Rekao sam joj da me je briga i za Marinikinu i za njenu stranku i tu se sastanak završio. Čini se da se na ovom pitanju akademska zajednica prvi put društveno angažovala od perioda devedesetih. Prvi koji se pojavio sa svim svojim akademskim i ljudskim kapacitetom je Ratko Ristić. Svi su govorili da neće izaći akademici, oni su pasivni... A meni kada kažu svi da nešto neće biti, ja znam da hoće. Na poslednjem protestu govorili su i profesori, tako da nije istina da se oni plaše. Gde god da sad imamo problem, da li je to Makiš, da li je Košutnjak, gde god je neka ekološka katastrofa, kojih ima na stotine – uvek se prvo pojavi struka. A ona treba da nam kaže kako se rešava i Bor i Smederevo i Kostolac... I naravno da nam kaže da li je nešto po zakonu, a nije - zakon je na našoj strani. Kad to ne funkcioniše, onda je na redu da dođe motika. Tako da je „struka i motika“ rešenje za sve naše probleme, samo ljudi nisu uvek spremni da se bune. Ali se ta slika drastično promenila poslednjih godina. Svi su ustali, od parkića sve do Smedereva i Bora. Ako zbog nečeg ljudi imaju motiv da se okupljaju, da stanu da brane, da štite, da ne daju – to je ekologija. LJudi nalaze smisao u tome i više je nebitno za koga su glasali. I to je problem koji s nama ima režim, jer ne zna gde da nas deli. A ima problem bogami i opozicija, s obzirom na to da je i ona učestvovala u ekološkim apokaliptičnim poduhvatima kada je bila na vlasti. Postaje nebitno šta je bilo – mora se prekinuti. Mi ćemo sada na protestu sačiniti jedan dokument koji će se zvati „Ekološki ustav“ i koji proizlazi iz važećih zakona i Ustava i koji će morati da poštuje svaka vlast. To je način na koji se mi bavimo politikom, pošto nam zameraju da ne želimo da formiramo stranku ili da se priključimo ostalim strankama. Ali čini se da učesnici protesta imaju averziju prema udruživanju sa strankama? Zbog toga je kod nas princip od početka: možeš da dođeš na proteste, možeš da se uključiš na bilo koji način u borbu – ali kao građanin. Mi ne želimo politiku. Naš cilj nije da se mi okoristimo na bilo koji način, da steknemo neke pozicije i da se pojavljujemo kao stranka. Što je moguće u nekakvoj budućnosti, ali koja je još daleko. Sada imamo akutnu potrebu da sačuvamo reke i taj problem još nismo rešili. I dok se to ne desi nećemo razmišljati o politici. To je daleka priča i pitanje je da li je uopšte potrebna. Ipak, da li to što su pitanja životne sredine pokrenula na angažman ljude koji su do sada bili inertni može voditi i ka promenama koje nisu samo ekološke? Tako je. To za šta se svi zalažu je uspostavljanje pravne države. Koliko ljudi mogu da isprate sve što se dešava? Na primer, nakon pobune građana, gradska vlast je navodno obustavila plan urbanizacije Košutnjaka, ali procedura može već sutra da se nastavi dok pažnja bude usmerena prema Velikom ratnom ostrvu i Makišu. Na stranu svi njihovi planski akti i procedure – sve se na kraju svodi na to ima li nas dovoljno da stanemo na barikade. Kada dođu bageri, kada se pojavi ta prokleta mehanizacija koju mi na Staroj planini tretiramo kao neprijatelja. Bukvalno se radi o ratu, fizičkom ratu. Dokaz za to je Rakita. Kada bi krenuli taksativno da nabrajamo šta se tamo sve dešavalo: podmetanje bombi, paljevine, patroliranje noću s bejzbol palicama, krvave glave... LJudi su masovno odvođeni na informativne razgovore, starci na poligraf, čak je srušen i put koji vodi prema njihovim njivama. Kada nema pravne države, kada se neko namerači na tvoju reku jer od nje želi da se obogati, začas nikne koncentracioni logor. Da li tu vrstu „rata“ možemo da zamislimo samo u izolovanim mestima ili je moguća i u Beogradu? Evo, kada Goran Vesić bude krenuo da gradi Tesla grad, Beograd će ostati bez vode. To ne kažem ja, to kaže struka. Pa kada Beograd ostane bez vode, hoće li onda biti bitno bilo šta više? Kada ostane bez vazduha, bez pluća, kada ponovo bude istorijski maksimum Dunava kao 2006. pa bude pukao Savski nasip koji su izbušili Toma Nikolić, direktor Srbijavoda Goran Puzović i svi vlasnici vikendica na mestu gde ne sme da se gradi jer je predviđeno za odbranu od poplava. Nasip je pukao 2006. pa su ga nekako sanirali, ali nije pitanje da li će ponovo pući, nego kada. Kada 100.000 ljudi ostane pod vodom u Beogradu, šta će onda biti važno? Beograd se nalazi pred ekokalipsom. Mi ćemo ga ili braniti ili ga nismo ni zaslužili. Šta ćemo još morati da branimo? Rio Tinto je najveći protivnik i njega iz Srbije ne može da otera jedan pokret ili lokalna zajednica, već „struka i motika“. I Novak Đoković i Porfirije i celo društvo moraju da kažu „ne“ takvom projektu. Pod jedan, zato što od njega imamo 7.600.000 evra rudne rente godišnje, a od poljoprivrede tamo uzimamo mnogo više. Uskoro će da izađe jedna studija koliko vredi poljoprivredna zemlja na tom prostoru, koliki profit stvara i koji su joj potencijali. Da se napravi finansijska konstrukcija koliko smo mi trenutno dobri od toga i narod koji tamo od toga vekovima živi, a koliko ćemo biti dobri od Rio Tinta. A mi još uvek nemamo studiju procene uticaja na životnu sredinu, to nas čeka u junu kada će da nam dokazuju da će biti primenjene sve tehnologije koji su oni primenili do sada. A kada pogledaš šta je radio Rio Tinto - njih su proterali iz pola sveta. Zašto bi uopšte bilo ko puštao u kuću takvog? Koja su očekivanja od protesta 10. aprila? Očekivanja su da nas bude što više. S obzirom na atmosferu, sve te pokrete - realno je opšta pobuna u toku. Da svi koji imaju problem dođu, da nas bude mnogo. I što nas je više, to je veći pritisak. Da ne šetamo besomučno po ulicama, ta energija ne može da traje. I da budemo jasni u zahtevima. Pod jedan, da se iz novog prostornog plana koji treba da se usvoji brišu MHE na celoj teritoriji Srbije. I u zaštićenim i u nezaštićenim područjima. I da se sa tom pričom završi. Što se tiče Makiša i Košutnjaka, sva planska dokumenta koja su doneli da se stave van snage jer će Beograd ostati bez vode i bez vazduha. Da se za Bor, Smederevo i sve velike zagađivače momentalno pristupi izradi projekata i pod hitno ugradnji najsavremenije tehnologije, isto kao što su kod sebe to uradili Kinezi, Nemci, Japanci. I pod četiri, da se sa Rio Tintom otvore svi tajni ugovori i da vidimo šta se tu ko sa kime dogovorio, šta je tu po zakonu i ko je tu „dobar“. I da se napravi taj jedan dokument, Ekološki ustav, da Zakon o zaštiti životne sredine bude iznad svih zakona, i o energetici i o građevinarstvu, pošto se prepliću. Može sve, mogu investicije, mogu i putevi i fabrike i elektrane – ali nema trovanja i nema pustošenja. Na kraju da pozovem ljude da dođu svi na protest. Ovo je naš vazduh, naša voda, ovo su naše šume i naša zemlja. O tome šta će da se gradi, kako ćemo se odnositi prema njoj, odlučivaćemo samo mi. Naravno, ukoliko se epidemiološka situacija ne smiri odložićemo ga još jednom. Ne pada nam na pamet da ugrožavamo zdravlje ljudi. I pozivam sve da se vakcinišu, pa i ravnozemljaše.