Dozivanje „kakosa“ kad mu vreme nije

Još je nepoznato kako je na poziv predsednika Srbije Aleksandra Vučića odgovorilo 1,3 milijarde Kineza i 140 miliona Rusa, a kako stanovnici cele Latinske Amerike, gotovo cele Afrike i Persijskog zaliva, a kako Turci. Jedno je sigurno: makar i niko ne odgovorio, Srbija ih čeka otvorenih granica kao da pandemije nema, i kao da granice održivosti domaćeg turizma, pa i turizma uopšte - ne postoje. Od trenutka kada su prvi kupci organizovane turističke ture u iznajmljenom vagonu Tomasa Kuka 1841. kročili na tlo Lestera, do onog časa kad je DŽastin Biber smaknutog šortsa preko trenerke plesao pred vodopadom reke Fjatra da svojim novim spotom zazove milionsku hordu turista i posredno uništi tu ekološki ranjivu tačku Islanda, minulo je tačno 178 godina turizma u današnjem smislu. Za to vreme, s malim i velikim novcem, koje vere, boje i nacije bili, turisti, mamurni i trezni, prošli su nebrojeno puta uzduž i popreko Zemljinim šarom. Nikada se, naime, tokom svoje istorije čovečanstvo nije toliko kretalo i premetalo. Leteli su nebom, brodili okeanima i splavarili rekama, osvajali planinske vrhove i u skijaškom strmoglavu jezdili padinama, išli u šoping, tiskali se u noćnim klubovima, pred muzejima, slikama i građevinama, a najradije lenjo sunčali na toplom pesku i za sobom svuda ostavili, za prošlost i budućnost, tragove svoga boravka. I to ne samo kao običan svet na odmoru, ni kao veliki avanturisti ili istraživači na Vinkelmanovom tragu, niti kao Benjaminova tumarala, ni kao puki znatiželjnici, hedonisti, rekreativci sportisti, snimatelji i notari privatnog života, niti samo kao nadahnuti putopisci i fotografi gradova, otoka, mora ili planina, kulturni ambasadori, influenseri i storiteleri društvenih mreža, ni kao kupoholičari i vikend-alkoholičari, digitalni nomadi i paradajz-turisti, ni kao arhetipski varvari i potencijalni vandali, već kao sve to skupa, ujedno i u paketu - all in one, alles in einem, todo en uno, tutto in uno. Premda se jedan od drugoga razlikuje, turista svuda ima prepoznatljivo lice. Ipak, odavno on ne podseća na dobrodušnog i pupastog tvrdicu, Kolumba iz Jagodine Jovanču Micića, koji je, nesklon avanturama, jednom obišao globus sa srećkom Norveškog međunarodnog saobraćajnog društva, ne znajući šta će ga na tom putu snaći. Danas posvuda nastupa jedan drugi i drugačiji – samocentrirani hedonist, narcisoidni uživalac u mahom režiranim i predvidivim događajima. To nije Nušićev Jovanča koji se namučio da se u tuđini snađe, pa vrativši se odlučio da se nikad i nikud više ne zaputi, već onaj što se po povratku već sprema za novi put. Jer tamo, daleko od kuće, dobrodošao i svuda kao svoj na svome, zna da će se njegovim željama svet povinovati. Spreman je da plati svaki minut svog oporavka od svih beskrvnih i napornih minuta svoga prekogodišnjeg rada. I svoju zajemčenu dokolicu suprotstavi svemu što mu ciklično ponavljanje obične svakodnevice oduzima. Kako mu je vreme kratko, cilj mu je da se što brže preveze, da što više vidi i doživi, da zipuje razdaljine i mesta, ukuse i mirise, saznanja, pojave i ljude; te da, sišavši s dosadne crte života i uzevši drugu prirodu, nabrzo ugrabi iskustva i zadovoljstva, odgovoran nikome do sebi. Tad guta kilometre, plaća ture, vodiče, skipere i ski-pasove, začas preobražen iz papučića u stokuću, iz činovnika u arhetipskog lovca koji izjutra puca, u podne jedri, a po podne se njiše nad provalijom ili u nju skače. Jer da bi bila što vrednija, ispunjenija, njegova dokolica mora biti tim šareniji spektakl, bolja igra i uzbudljivije bekstvo, po crti univerzalne vrednosti Velikog raspusta, u civilizaciji, kako je utvrdio još Edgar Moren, gde su se velike transcendentalne vrednosti i inače raspale u prah.. Model tog uživaoca na raspustu, strukturisanih i zagarantovanih doživljaja, posredno i neposredno određuje izgled svih mesta njegovog boravka, te se turizam ubraja među urbanotvorne sile. Za relativno kratko istorijsko vreme turističkog dinamizma mnogi gradovi, naselja, sela i varošice, na kopnu i usred mora, upodobljeni su i upodobljavaju se kulturno-antropološkom modelu turiste. A on je i jedna prisutnost, i jedno iščekivanje. U zavisnosti od godišnjeg doba njegov se entitet menja, u sezoni on je telesna emanacija punih džepova i opipljivih strasti, u vansezoni – tek apstraktum u najavi. Tada je jedno dozivanje i vabljenje, gotovo duhovna orijentacija, rentijerska čežnja na horizontu očekivanja – ali utoliko mera prostora i stvari, njihovih proporcija i detalja. Prema trajanju njegovog boravka, prema veličini njegove grupe, njegovim navikama, zahtevima, pisanim rivjuima, menjaju se opštinski i državni propisi, proširuju šetnice i parkinzi, apartmani i lokali, nadziđuju kuće, umeću stolovi i kreveti, dekorišu pročelja, firmopišu table i kite balkoni, u širinu i visinu diže ladanjska arhitektura rizorta, vila, hotela i kafana, a kada ode, sve se raščini u tužnu realnost, u zamrznuti hronotop i sablasno prazne prostore čekanja. A da bi istražio što još nije ili ponovio što već jeste doživeo, makar to bilo i na najudaljenijoj tački planete, turista je najpre „potrošač razdaljina“, a potom konzument i korisnik prirodnog bogatstva određenog mesta, uključujući i njegovu lepotu. Stoga se njemu ne sameravaju samo turističke mikrolokacije, varošice, gradovi i regioni, već i čitava planeta, jer je ogroman potrošač neobnovljive energije, a to se, štetnim posledicama, već uveliko preliva van uskog domena njegovog ličnog zadovoljstva i uzdizanja. Da li avionom s pet zvezdica, kruzerom preko sinjeg mora ili iza okuke na biciklu, retko gde on dolazi sam, a gde ga je više - to je po pravilu lepote manje. Svojim prevoženjem i svojom brojnošću ugrožava, na kraju i poništava tu lepotu, pa su, paradoksalno, danas najlepša turistička mesta - ona bez turista ili s malo njih. Masovni turizam, naime, iako ima blagotvorno dejstvo na privredu, interkulturnu razmenu, doživljaj i mitologiju sreće, zbog čega je postojani nosilac pozitivnih značenja, sobom nosi niz loših ishoda. Najčešće počinje otvorenim sukobom sa staništima životinja, nastavlja se komercijalizacijom nasleđenog prostora, iscrpljivanjem i degradacijom podzemnih voda, zemljišta i vazduha, a završava svakojakim zagađenjem - bukom, plastikom, otpadnim vodama. Kako karbonski otisak turiste vremenom postaje sve dublji, u rajskim slikama njegovog uživanja naziru se prizori potrošačke samoživosti, nesavesnosti i svemoći. Zadovoljenje opštevažećih kriterijuma gratifikacije turiste ugrožava spomenike prirode, ali takođe i spomenike istorije i kulture, uništava raznolikost, autohtoni pogled na svet i ekonomsku samostalnost društvenih zajednica, a brojna mesta, uveličavanjem građene sredine po oveštalom kalupu, lišava osobenosti, regionalne i lokalne autentičnosti, te čini da su jedna drugima nalik. Premda njegovo delanje društvu donosi ekonomsku, a njemu ličnu dobrobit, ono je bez sumnje ujedno i rđavo (grčki κᾰκός), pa je turista, već i samom prirodom savremenog turizma, vrsta zlodejanca, „kakosa“. Potencijal štete, koje uglavnom nije svestan, tim je veći što je njegova rasprostranjenost tolika da prebiva u svakom od nas. Turizam, kao najbrže rastuća svetska industrija, pokazuje svoje vedro lice samo ukoliko je podređen najvišim standardima održivosti i zaštite prirodnog okruženja, a ne samo čoveku - kao meri stvari (homo mensura) i računici homo economicus-a. Suprotni primeri Vrnjačke Banje, gde je prošle sezone presušio čuveni izvor lekovite vode, Zlatibora, sa svojom podivljalom urbanizacijom, Beograda, koji se jednostrano oblikuje po preduzetničko-turističkom modelu, a već ima obrise i mirise patopolisa, i drugih mesta u Srbiji, o tome svedoče sami po sebi. Predsednikova ideja o sveturističkoj Srbiji miljama je daleko od njene turističke stvarnosti, a nekmoli od nužnih načela ekološki održivog turizma. Ponajviše međutim nalikuje onome: kad od velikih dobiješ i ćušku, ti reci da si ih premlatio.