Preko blata i zlata do rekorda

Stjepanu Bobeku bile su potrebne 63 utakmice da postavi državni rekord, Aleksandru Mitroviću isto toliko da ga obori. Dva gola - zapravo gol i golčina - protiv Irske i još jedan protiv Portugala, i Mitrović je sada sa 39 golova usamljen na vrhu spiska strelaca za naše fudbalske reprezentacije. Svetske sportske organizacije, ako je to zbog neke statistike potrebno, Srbiju smatraju naslednicom Jugoslavije, pa partizanovci Bobek i Mitrović završavaju na istoj listi. Tom se mešanju epoha može prigovoriti, ali Srbija ne ruši baš često jugoslovenske rekorde u bilo kom domenu, pa valja iskoristiti priliku da se ovome radujemo. Rekordera, naravno, pitanja kontinuiteta ne treba da zanimaju. Bobekovih 38 golova bilo je nedostižno od 1956, a budući da popularni Mitar - ili Mitro, za Engleze - ima tek 26 godina, ostalo mu je još pola karijere da kleše svoju nedostižnost. Da bi stigla na vrh, voljena „luda glava“ morala je da pređe preko raznih džombi. Posle samo jedne - mada sadržajne i šampionske - seniorske sezone u Partizanu, Mitrović je sa nepunih 19 godina otišao u belgijski Anderleht. Ako je već prvom prilikom kidnuo preko granice, barem je pravac izabrao dobro, i posle dve uspešne godine stigao je među najjače - u engleski NJukasl. Tamo je morao da preživi žuti karton posle 22 sekunde debija, crveni karton u 15. minutu samo tri nedelje kasnije, ispadanje iz lige, pa i to što je postao jedan od nekolicine fudbalera Premijer lige kojima je uspelo da na istoj utakmici daju gol, nameste gol i budu isključeni. I sada, u londonskom Fulamu, ima i zlatne i blatne momente. Ali zvanje rekordera fudbalske reprezentacije nikako nije malo za momka koji je Dejli telegrafu pre nekoliko godina rekao - ne samo u šali - da se od njega očekivalo da bude kriminalac ili kik-bokser.