I krivi i dužni

Jedina vest, saopštena posle 58. sednice Skupštine Telekoma Srbija bila je da će ova kompanija, čiji je većinski vlasnik država, svojim akcionarima, među kojima je skoro 4,8 miliona građana, uplatiti svih 4,16 milijardi dinara prošlogodišnje dobiti ili 5,2 dinara po akciji bruto. Prevedeno na svima razumljiv jezik, to znači da će u budžet Srbije biti uplaćeno oko 2,4 milijarde dinara, a građanima, koji su besplatno dobili po 31 akciju Telekoma, pod uslovom da ih do 19. juna ove godine nisu nekom „poklonili“, biće uplaćeno nešto manje od 160 dinara. Ili 1,3 evra. Bruto. I na tu sumu se otprilike i svodi interesovanje najšire javnosti za rezultate poslovanja doskora najuspešnije kompanije u većinskom vlasništvu države, koja već drugu godinu zaredom baš i nema čime da se pohvali. To pre svega važi za poslovne prihode, jer se očekivalo, a iz vrha Telekoma i najavljivalo, da će masivne akvizicije, na koje je u drugoj polovini 2019. potrošeno čak 370 miliona evra, već u 2020. rezultirati dinamičnim rastom prihoda. To se, međutim, nije desilo, pri čemu Telekom sigurno ne spada u kompanije kojima je kovid-19 zagorčao život, tako da razloge za simbolični rast prometa ne bi trebalo tražiti isključivo u zdravstvenoj krizi. Nakon što se 2019. do guše zadužio da bi za kupovinu privatnih kablovskih operatora iskeširao oko 43 milijarde dinara (za Kopernikus tehnolodži 23 milijarde, Radijus vektor 10,2 milijarde, Masko 2,56 milijardi, Telemark sistem 2,47 milijardi, Ekse net 2,35 milijardi, AVkom 1,5 milijardi, BPP Ing 1,12 milijardi i SAT TV Meteor 0,3 milijarde), Telekom je, prema podacima iz konsolidovanog finansijskog izveštaja 2020. poslovne prihode povećao za samo dva odsto, sa 126,9 na 129,5 milijardi dinara. U isto vreme neto dobit grupe, koja osim matične firme obuhvata i zavisna preduzeća (Telekom Srpska iz Banjaluke, Mtel iz Podgorice, Arena čenels grupa, MTS banka, Mtel Global, Moja Supernova, MTS Antena TV…) povećana je sa 2,46 na 4,16 milijardi, ali je ona još uvek značajno manja nego što je bila pre nego što je Telekom krenuo u ofanzivu i širenje na tržištu. Valja, ipak, konstatovati da je lane konačno prekinut trend pada profita, započet još 2014, kada je neto dobit Telekom grupe bila skoro 152 miliona evra, da bi u poslednje dve godine pala na samo 21 milion, odnosno 35 miliona evra. Za većinu poznavalaca prilika na tržištu telekomunikacija Telekomova strategija širenja na druge biznise od početka nije bila sporna, ali su im sporne bile cene koje su plaćene vlasnicima privatnih kablovskih operatora, sve i da neki od njih, poput bivšeg gazde Kopernikus tehnolodžija, tim parama nije kupio dve televizije sa nacionalnim frekvencijama. Ta sumnja sigurno je veća nakon saznanja da su posle ulaganja od 43 milijarde dinara prihodi Telekoma u prvoj godini povećani za samo nešto više od dve i po milijarde dinara. Ni poređenje sa konkurencijom ne ide Telekomu u prilog. Iako su na platnom spisku ove kompanije sa svim zavisnim preduzećima 31. decembra 2020. bila čak 12.493 zaposlena (230 više nego 12 meseci ranije), njena neto dobit upola je manja od profita Telenora (8,4 milijarde dinara), koji pritom na platnom spisku ima 1.223 ljudi. Dakle, sa 10 puta manje radnika Telenor je imao 100 odsto veću neto dobit od Telekoma. Iako je ukupna neto dobit A1, bivšeg VIP-a, od 3,6 milijardi dinara bila za oko pola milijarde dinara manja od profita Telekoma, ako se ostvareni neto rezultat podeli sa brojem zaposlenih, i ovaj direktni konkurent je mnogo uspešniji, jer je svaki od 1.350 zaposlenih u A1 lane stvorio neto dobit od 2,67 miliona dinara, dok je profit po zaposlenom u Telekomu gotovo simboličnih 0,33 miliona dinara ili samo 234 evra mesečno. A njihova prosečna neto plata je, prema računici NIN-a, 868 evra. Dakle, na svaki evro profita koji su stvorili, Telekom je svojim zaposlenima uplatio 3,7 evra. Do ove računice NIN je došao tako što je ukupne rashode za zaposlene, koji su bili veći od 210 miliona evra (24,87 milijardi dinara) podelio sa brojem zaposlenih i izračunao da je prosečna bruto plata bila 1,99 miliona dinara godišnje. Uz pretpostavku da i Telekom na 100 dinara neto isplaćuje oko 62 dinara poreza i doprinosa, ispada da je prosečna mesečna neto plata oko 102.000 dinara ili 868 evra. Jedino po čemu Telekom prednjači su poslovni prihodi, jer sam ima za 63 odsto veće prihode od oba konkurenta zajedno. Svi ostali, kvalitativni pokazatelji na strani su Telenora i A1. Da zlo bude veće, dug Telekoma nastavio je da raste. Kompanija je do guše u kreditima, pa je na kraju 2020. dugovala skoro isto kao i 12 meseci ranije – više od 1,2 milijarde evra (144,77 milijardi dinara). I to bez 200 miliona evra, koliko se Telekom zadužio emisijom korporativnih obveznica, koje je u velikoj meri otkupila Narodna banka Srbije i tako mu omogućila dodatnu likvidnost. Samim tim, ne samo da nakon serije akvizicija Telekom nije smanjio svoju zaduženost, već je i povećao na do sada rekordni nivo od skoro 1,4 milijarde evra. Automatski i koeficijent zaduženosti - odnos neto dugovanja i ukupnog kapitala - povećan je sa 44,3 na 48,3 odsto. I to nije sve, kao što bi rekli u onoj reklami, jer je koeficijent zaduženosti 52,6 odsto, ako se u dugovanja uključe i 260 miliona evra vredne obaveze po osnovu lizinga. Sve u svemu, obistinila su se strahovanja onih koji su u vreme dok Telekom nije pitao koliko šta košta u nastojanju da proširi prisustvo na tržištu, upozoravali da se on opasno približava rizičnoj zoni, u koju se ulazi kada koeficijent zaduženosti pređe granicu od 50 odsto. Za finansijske stručnjake to je prvi indikator da je firma u ozbiljnom problemu. A za samo pet godina koeficijent zaduženosti Telekoma praktično je utrostručen - 2015. je bio 18,2 odsto, dve godine kasnije 22,4 odsto, da bi onda počeo da raste kao pečurke posle kiše i već 2019. je udvostručena, na 44,3 odsto, da bi lane, ako se uzmu u obzir i obaveze po osnovu lizinga, prvi put premašio granicu od 50 odsto. Ništa manje onespokojavajući nisu ni drugi indikatori „krvne slike“ Telekoma. Na kraju 2020. kratkoročne obaveze, koje za naplatu dospevaju u narednih 12 meseci, za 41,4 milijarde dinara ili za 352 miliona evra veće su od obrtne imovine cele grupe. Kažu da jedna nevolja nikada ne ide sama, a upravu Telekoma uskoro bi mogla dodatno da zaboli glava ako se obistine strahovanja da bi zbog rastuće inflacije u svetu u dogledno vreme mogle da porastu i kamatne stope. Samim tim povećaće se i cena zaduživanja, a Telekomu će novi zajmovi svakako biti neophodni da bi vraćao dospele kredite. A ako se u narednom periodu bude zaduživao uz veće kamatne stope, to će se automatski odraziti i na rast troškova i pad profita. I pre nego što se Telekom lane emisijom korporativnih obveznica zadužio za novih 200 miliona evra, i pre nego što je koeficijent zaduženosti kompanije preskočio 50 odsto, pojedini stručnjaci ukazivali su da je njegov dug već dostigao kritični nivo i da bi stabilnost kompanije ozbiljno mogla uzdrmati i eventualna promena kursa dinara (jer su skoro svi zajmovi uglavnom indeksirani u evrima) ili rast kamatnih stopa. Samim tim, stabilnost kompanije sada u velikoj meri zavisi i od eksternih faktora, a to i nije baš pozicija koju priželjkuje odgovorna uprava. S obzirom na to da je Vladimir Lučić za generalnog direktora postavljen 16. decembra 2020, prošlogodišnji rezultati idu uglavnom na konto bivšeg direktora Predraga Ćulibrka, koji je u pismu akcionarima, uoči Skupštine na kojoj su se razmatrali finansijski rezultati za 2019. tvrdio da je Telekom „značajno popravio tržišnu poziciju u ključnim segmentima i postavio temelje budućeg razvoja“, da je „slabiji rezultat neto dobiti“ za 2019. pre svega „efekat značajnijeg uvećanja amortizacije“ posle velikih investicija, od kojih očekuje da u narednom periodu doprinesu boljim poslovnim i finansijskim rezultatima. Ispostavilo se, međutim, da ni u 2020. od tih boljih poslovnih rezultata i nije bilo bog zna šta. Uostalom, u Telekomu su tvrdili da će se efekat akvizicija videti već u konsolidovanom izveštaju za 2019. i da će one „značajno uticati na ukupni rast operativne dobiti Telekoma“. Te godine je, međutim, neto profit bio za čak 77 odsto manji nego 2018, a ni u 2020. se nije vratio na nivo na kome je bio pre serije akvizicija, koje su značajno više pogurale dug nego prihode i profit. Upravo zbog opasno rastućeg duga, finansijskim ekspertima prilično čudno deluje odluka Skupštine Telekoma da na preporuku Nadzornog odbora kroz dividende isplati celu dobit za 2020. S obzirom na to da će državi, kao većinskom vlasniku, pripasti 2,4 milijarde dinara, tih dvadesetak miliona evra porede sa klanjem vola zbog kilograma mesa. S druge strane, ima i onih koji ističu da ni tih 4,16 milijardi dinara profita ne bi bitnije popravili likvidnost kompanije čiji je dug dogurao do 160 milijardi dinara. Pa, kažu, kad je bal, nek je bal. Kakvu-takvu korist od kompanije koja je do pre nekoliko godina važila za „zlatnu koku“, koja je u budžet znala da „snese“ i tri-četiri puta više novca nego ove godine, imaće samo nekoliko „srećnika“, kojima su stotine građana „poklonile“ svoje akcije. Odmah iza države, koja raspolaže sa 58 odsto i Telekoma, koji ima 20 odsto „sopstvenih akcija“, na trećem mestu, prema zvaničnim podacima iz Centralnog registra hartija od vrednosti od 6. jula, sa ukupno 55.066 akcija u svom portfelju je izvesni Miodrag Brankov. Za njim slede Vladan J. Milenković sa 39.187 akcija, Momirka Konatarević ima 33.322, Nikola Vuković 28.012, Dejan Ćurković 27.189, Jovan Kuzmanović 22.145, Marko Paić 22.050 i Vladimir Prvulj 20.996 akcija. Većina sa ovog spiska uspeva da svake godine uveća svoj portfolio akcija, iako se njima zvanično na Beogradskoj, niti na bilo kojoj drugoj berzi u svetu ne može trgovati. NIN je, međutim, poredeći podatke iz marta 2017. i jula 2021. utvrdio da je u međuvremenu Miodrag Brankov više nego udvostručio broj svojih akcija, Momirka Konatarević je bogatija za više od 17.000 novih akcija, dok aktuelni vicešampion Vladan J. Milenković pre četiri i po godine nije bio ni u prvih deset akcionara, što znači da u to vreme na svom kontu nije imao ni 8.000 akcija, a sada ima pet puta više. Deluje gotovo nestvarno sa kojom se dinamikom iz meseca u mesec menja top-lista akcionara Telekoma, od trećeg do desetog mesta. Osim već pomenutih, na toj listi ranije su bili i Aleksandar LJubojević (16.364 akcija), Milan Vugdelija (15.794), Vladan Đurica (15.511), Vladimir Kern (u martu 2017. imao je 11.412 akcija), Goran Bošković (9.567), Snežana Božilović (8.106 akcija)… Iako su još Božidar Đelić i Mlađan Dinkić daleke 2007. najavljivali skori početak trgovanja akcijama Telekoma, one ni danas nisu roba u punom smislu te reči, jer ne postoji pijaca na kojoj se mogu legalno prodati. Mogu se samo „poklanjati“, što je zapravo eufemizam za trgovanje na crno, ispod žita. To se više i ne krije, a na veoma razgranatu „crnu berzu“ ukazuju i stalne promene u Centralnom registru za hartije od vrednosti, u kome i državni organi, koji zabranjuju legalni promet, mogu lako da uoče da više od 20.000 akcija Telekoma već poseduje osam pojedinaca. I niko se ne pita kako je to moguće? Jer, s obzirom na to da je trgovanje akcijama Telekoma zvanično zabranjeno, bilo bi logično da je danas vlasnička struktura približno ista kao i 2012, kada je svaki punoletni državljanin Srbije dobio po 31 akciju, a zaposleni i bivši radnici Telekoma mogli su maksimalno, za 35 godina radnog staža, da dobiju 3.072 besplatne akcije. Iako je jasno da se ni najveći mali akcionar Miodrag Brankov neće obogatiti zbog toga što će na ime dividende za svoje akcije od Telekoma dobiti nešto više od 286.000 dinara, neverovatno je da niko od nadležnih već godinama ne nalazi za shodno da se stane na kraj nelegalnoj trgovini. Ili misle da Brankov stvarno ima 1.774 rođaka, koji su uz to bili spremni da mu bez ikakve naknade poklone po 31 svoju akciju? NIN je u više navrata citirao stručnjake koji odavno ukazuju da se ugovori o poklonima koriste kao model da se mimo berze uspostavi paralelno, crno tržište, na kome se tim akcijama trguje bez ukrštanja ponude i tražnje, pa samim tim i bez utvrđene „fer“ cene. Pri tome se stiče utisak da je Telekom danas dalje od Beogradske berze nego što je bio 2007. A dok ne budu znali koliko njihove akcije zaista vrede, ni 4,8 miliona građana neće biti zainteresovana za bolje poslovne rezultate kompanije čiji su suvlasnici. A o državi kao vlasniku već je izlišno trošiti reči.