Neprobojni zid za spiskove želja

Kad je Aleksandar Vučić odbio da sa funkcije predsednika Srbije komentariše predlog evroparlamentaraca za dogovor u međustranačkom dijalogu, upriličio nam je jedan kuriozitet svog mandata - odvajanje predsedničke od stranačke uloge. Da je to i inače kadar da čini, poštujući Ustav i zakone, na stolu u međustranačkom dijalogu ne bi bile najmanje tri teme - funkcionerska kampanja, njeno medijsko praćenje, kao ni dilema da li ime predsednika može da se pojavljuje na listi i izborima na kojima on ne učestvuje kao kandidat. Da zahtevaju samo poštovanje postojećih zakona, uostalom, tvrdili su i najistaknutiji predstavnici opozicije (Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde na N1, 13. septembra) sve do objavljivanja odgovora na papir, koji su učesnicima u dijalogu potkraj prošle nedelje prosledili evroparlamentarci Tanja Fajon i Vladimir Bilčik, te njihove bivše kolege Knut Flekenštajn i Eduard Kukan, odranije uključeni u proces. Dan kasnije, 14. septembra, objavljen je odgovor stranaka okupljenih oko SSP (DS, Pokret za preokret, Pokret slobodnih građana, Ne davimo Beograd i Zajedno za Srbiju) u kome se, suprotno „insistiranju na sprovođenju zakona“, zahteva donošenje leks specijalisa, koji bi uredio sve sporne oblasti ili barem dve najvažnije - medije i sprovođenje izbora. U procesu koji je od prapočetaka na Fakultetu političkih nauka bio u potpunosti zatvoren za javnost, i evroparlamentarci su odlučili da ne objave dokument koji su predložili po dvogodišnjem pregovaranju sa srpskim političarima. Da nije toliko cinična dala bi se napraviti zgodna šala o tome kako su dolazeći da ih prevaspitaju povukli domaće manire i upustili se u političku trgovinu. Nakon što je u Beograd stigao njihov dokument – nezadovoljstvo opozicije skoro da je graničilo sa nezadovoljstvom naprednjačkim režimom. Srž razočarenja svodi se na ton dopisa, koji u najvećem delu dokumenta sadrži formulacije poput „trebalo bi“, „uzeti u obzir“ i „razmatrati“, i na manjak konkretnih predloga za rešenje problema. Umereni su bili Boško Obradović koji učestvuje u dijalogu na oba koloseka (bez evroparlamentaraca i sa njima) i Nebojša Zelenović, koji odnedavno neguje bliskije odnose sa EP. Borko Stefanović zaključuje da je reč o pukoj dijagnozi, konstataciji stanja, Vuk Jeremić da je papir farsa, iz SNS i SPS kažu da je takav sporazum neprihvatljiv, a analitičari podozrevaju da negativnim stavom akteri podižu cenu za kraj pregovora. Takozvani fasilitatori su se od negativnih kritika branili svojom ulogom u dijalogu, tvrdeći da nisu bili zaduženi da odluče o sporazumu nego da pomognu dogovoru kome su dali osnovne predloge za razmatranje, a koji je zakazan za 17. i 18. septembar, kada će ovaj broj NIN-a već biti pred čitaocima. Ukratko, evroparlamentarci predlažu prošireni sastav RIK za članove koji se predlože u dijalogu, smanjen prag za donacije i obaveza podnošenja izveštaja o finansiranju pre izbora, bolje kontrolisanje finansiranja kampanje, efikasnu zaštitu uzbunjivača, da se unaprede procedure za efikasniju zaštitu tajnosti glasanja i za potpunu istragu neprimerenih pritisaka na birače, uključujući i zaposlene u javnim preduzećima. U vezi sa prvom temom, medijskim pluralizmom, predlažu ravnopravan status i javnost podataka u vezi sa izbornim oglašavanjem, da se svi emiteri drže striktno postojećeg Zakona o elektronskim medijima, koji ih obavezuje da slobodno, istinito, nepristrasno, potpuno i blagovremeno obaveštavaju javnost, usvajanje pravilnika za javni servis, ali prethodno formiranje privremenog radnog tela koji bi se sastojalo od jednakog broja članova REM i onih koje predlože učesnici u dijalogu. To radno telo izradilo bi pravilnik koji bi, između ostalog, predvideo koje situacije predstavljaju zloupotrebu funkcija u kampanji. Obavezu uravnoteženog pristupa, kažu, trebalo bi da imaju svi emiteri, a monitorinzi bi trebalo da prate i ton sadržaja, a ne samo zastupljenost aktera. Javni servisi bi trebalo da omoguće oglašavanje po „distributivnom ključu, po uzoru na najbolju evropsku praksu“ i konačno, sugeriše se „nezavisnim medijima i organizacijama da omoguće redovno emitovanje programa na nacionalnoj frekvenciji“. Ko odlučuje koji su mediji nezavisni, samo je poslednje od brojnih pitanja koja su bez odgovora u dokumentu Fajon i Bilčika. Odgovor je, ne obrazlažući kriterijume, dao krug stranaka oko SSP koje su napravile spisak nezavisnih medija i za njih - Betu, Fonet, Vreme, CINS i Krik - zahtevaju dva termina nedeljno na RTS. „Umesto da razgovaramo o primeni zakona, pravimo rešenja koja nisu u skladu sa zakonom“, iznenađen je Zoran Gavrilović, izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja. „Ako zahtevamo od institucija nadležnih za kontrolu procesa da se te obaveze odreknu, zar tako ne smanjujemo mogućnost vladavine prava. Kao što već postoji dokument ODHIR, Venecijanske komisije i Direktorata za ljudska prava EK koji obavezuje Vučića da ne koristi javnu funkciju za stranačke interese, to je propisano i Zakonom o sprečavanju korupcije, ali se opozicija, ne znam zašto, na to ne poziva.“ Gavrilović podseća da RTS već ima obavezu i emituje sadržaje nezavisnih produkcija, samo je pitanje kojih, ali na to pitanje ne odgovara ovaj dokument. „Postoje procedure po kojima se radi i kojih bi trebalo da se držimo ako želimo da kreiramo vladavinu prava. Ovde vidim jednu ludost - da predstavnici EU od nas traže suprotno. Da ne poštujemo zakone, nego da formiramo komesarska tela, kao instrumente partija koji treba da simuliraju demokratiju.“ SSP, pak, predlaže dva takva tela - Koordinaciono telo za javno informisanje, koje bi činili vlast, opozicija i novinarska udruženja (čiji bi prvi zadatak bio izbor novog rukovodstva javnih servisa) i Koordinaciono telo za sprovođenje izbora, sastavljeno od predstavnika vlasti i opozicije, Cesida, Crte i Transparentnosti Srbija, čija bi nadležnost bila i podnošenje krivičnih prijava za zloupotrebu biračkog spiska, sprečavanje (preko MUP-a) lažnih prijava prebivališta, ali i da „obezbedi da jednu trećinu RIK čine predstavnici opozicije“. Za buduće potpisnike sporazuma zahteva se, između ostalog, tri puta nedeljno samostalna gostovanja u večernjem terminu pre Dnevnika i dva puta nedeljno u debatnim emisijama. Dveri, takođe, traže gostovanje bez „režimskih ometača“ i to na prvom, a ne drugom kanalu RTS-a. Dveri prilažu novu - staru ideju o kompletnoj smeni REM-a i formiranju novog u skladu sa političkim dogovorom, ali ponovo previđaju da brojne organizacije civilnog društva polažu pravo na kandidovanje članova Saveta REM-a. Korak dalje ide SSP koji zahteva - zabranu izveštavanja o aktivnostima funkcionera tokom kampanje, dok Dveri predlažu zakonske izmene koje bi sprečile mogućnost funkcionerske kampanje. U ovim spiskovima želja, lepa vest je da su i opozicija i EU saglasni da izbore na različitim nivoima treba odvojiti i da odluke treba sprovesti što pre da bi, barem većina, važila pola godine pre izbora. Nemanja Nenadić, direktor Transparentnosti Srbija ne smatra da je dobro usvajanje posebnog zakona, ne samo zato što bi davanje ovlašćenja jednim podrazumevalo lišavanje drugih važnih tela tih ovlašćenja nego i zato što se ova organizacija zalaže za dugoročna rešenja. „U odgovoru opozicije ne vidim ni pitanje finansiranja kampanje koje smatramo važnim. Što se odvajanja izbora tiče, korisno je da se oni ne sprovedu u isto vreme zato što u idealnom scenariju to stvara mogućnost da se pažnja posveti onim pitanjima o kojima će institucija, čiji se predstavnici biraju, odlučivati. Pogotovo zato što ne postoji nikakav razlog da se parlamentarni izbori održe zajedno sa predsedničkim (i beogradskim) jer nema parlamentarne krize, već su razlozi za njih samo u sferi politike i oni ne obavezuju na određeni datum za te izbore.“ Spajanje izbora strankama koje učestvuju na više nivoa omogućava da vode znatno skuplje kampanje o trošku poreskih obveznika. „Novac iz budžeta daje se za svake izbore odvojeno, a aktivnosti su često spojene. Ako se spajaju lokalni sa bilo kojim izborima na republičkom nivou, učesnike samo na lokalnom nivou to, u finansijskom smislu, stavlja u izrazito nepovoljan položaj, jer je količina novca koja se na lokalu dobije neuporedivo manja od novca iz republičkog budžeta i to se odnosi čak i na Beograd.“ Nenadić smatra da nema razloga ni da se odgovornost za funkcionersku kampanju prebacuje na medije, kojima se teži zabraniti izveštavanje, umesto na funkcionere, kojima se treba zabraniti zloupotreba. Predstavnici opozicije (od Narodne stranke do zaključenja broja nismo dobili sadržinu njihovog odgovora na predlog evroparlamentaraca, ali nezvanično i ova stranka zahteva usvajanje posebnog zakona) usredsređuju se na medijsku sferu preciznije od Fajon i Bličika, čiji je ključni zahtev - uravnoteženo predstavljanje učesnika na izborima. „Pojam uravnoteženog predstavljanja, takođe, ne znači ništa. Zna se šta je objektivno informisanje i to je ono što treba da obezbedimo“, kaže Gavrilović. „Iz tih predloga vidim samo da se umesto monokampanje, koju sada imamo, vodi polikampanja tako što će se opozicija ubaciti u kolač promocije koji sada ima Vučić i postavljanje nezavisnih tela po ključu partijske raspodele. Prema standardima ODHIR, promocija smanjuje mogućnost biraču da donese relevantnu odluku, a nadzorno telo koje treba da kontroliše procese i čije formiranje zakon već predviđa treba da se reformiše i u njega treba da, naprotiv, budu birani ljudi koji nemaju nikakve veze sa strankama. Izbori ne postoje samo zbog stranaka.“ NIN-ovi sagovornici smatraju da treba koristiti Zakon o zaštiti uzbunjivača, a Nenadić i da posebno telo treba osposobiti ovlašćenjima da prati uzbunjivanje u vezi sa izborima, što je naročito važno za zaposlene u firmama povezanim sa državom. „Probleme treba vratiti u institucionalne tokove, jer to nisu samo pitanja za dogovor vladajuće stranke i opozicije.“ Srpska napredna stranka, međutim, pokušaje zakonskih „popravki“ upotrebom sistema uspešno drži zakočenim. U poslednje dve godine, recimo, formirane su dve radne grupe za reviziju biračkog spiska, bez rezultata. Iz Vlade Srbije, koja je pokrovitelj tog rada, poručuju da birački spisak nikad nije bio ažurniji. „Nacrt zakona o finansiranju političkih aktivnosti koji od proleća još nije stigao do javne rasprave, uredio bi dobar deo primedbi,“ daje još jedan primer nedostatka volje Nemanja Nenadić. U razgovorima na drugom koloseku, bez evropskih posrednika, SNS predlaže zajedničko radno telo za kontrolu biračkog spiska, kontinuiran nadzor dela procesa, transparentnost rada RIK-a, više novca iz budžeta za sve učesnike, zabranu paralelnih spiskova, upotrebe mobilnih telefona i druge operativne „sitnice“, ali ni milimetar odstupanja u vezi sa medijskim pluralizmom i predstavljanjem. Štaviše, pozvana da „uvek dođe na Pink, jer samo tu može da kaže sve šta želi“ (11. septembar, jutarnji program) predsednica Vlade Srbije odgovorila je tužnim tonom: „Zaista, cenzura je ogromna...“ Ako tu poruku Ane Brnabić voditeljki, građanima i opoziciji neko nije sasvim razumeo, SNS-ova linija za dogovor je još jasnija u duelima koje je javni servis već organizovao u jutarnjim terminima. Strategiju da se sagovornik ne čuje sad primenjuje i deo opozicije (Radomir Lazović na TV Prva). Može se zato desiti da pre nego što se vlast i opozicija dogovore, više niko neće biti spreman ni da gleda programe oko kojih se trenutno lome sva politička koplja u Srbiji. A šta bi drugo mogao i biti cilj Vladimira Orlića, koji ulaže nadljudske napore da niko ne razume nijednu njegovu reč, niti reč njegovog „sagovornika“.