Borisovih devet života

U leto 2019, tokom nadmetanja za novog lidera vladajuće Konzervativne partije - što je, u skladu s britanskom političkom praksom, značilo i automatski dolazak na čelo vlade - posle razgovora koji je, tražeći njihovu podršku, Boris DŽonson imao sa svakim od njih, grupa poslanika uzela je da upoređuje beleške s tih sastanaka. Imali su šta i da zaključe: DŽonson je jednima obećavao da će se zauzimati za jedno, drugima za nešto sasvim drugo, potpuno nespojivo s onim prvim. Nebitno: nakon pobede u finalu glasanja torijevskih parlamentarnih zastupnika, DŽonson je trijumfovao i na izjašnjavanju članstva, postao šef stranke i preuzeo premijersku dužnost, da bi već u decembru te godine na prevremenim izborima konzervativcima obezbedio većinu kakvu nisu imali decenijama unazad. Sve i da se ne zna skoro ništa drugo o DŽonsonu i Konzervativnoj partiji, ova epizoda bila bi dovoljna za razumevanje njihove prirode. I kao dugogodišnji novinar i kao potonji političar, DŽonson je bio i ostao kompulsivni lažov, šarmantni muljator i, sve u svemu, čovek bez ikakvih moralnih skrupula. Da je nedostojan premijerske funkcije njegove partijske kolege oduvek su znale; ali su - kao i uvek neumoljivo fiksirane na osvajanje vlasti ili, češće, ostanak na njoj - ispravno procenile da je upravo taj i takav DŽonson u tom trenutku (Bregzit još nije bio oposlen do kraja) bio idealan izbor za šefa partije i vlade. Ostalo je, što bi se reklo, istorija; ili, u ovom slučaju, istorija kao farsa. DŽonsonovim karakterom u neku ruku mogu da se objasne i njegove aktuelne eskapade nakon bure koju su izazvala otkrića da su tokom strogog lokdauna zavedenog zbog pandemije u premijerovom sedištu i pripadajućoj rezidenciji u Dauning stritu u najmanje 16 prilika održavane zabave, uključujući i jednu za njegov rođendan - dok su za to vreme obični Britanci morali da se pridržavaju rigidnih kovid procedura, usled čega nebrojeno mnogo njih nije dobilo priliku ni da se oprosti s najmilijima na samrti. Te nije znao za žurke; te jeste, ali je mislio da su to službena okupljanja; te je prisustvovao samo desetak minuta pa otišao; te su ga zaskočili rođendanskom tortom a on kud će, šta će... Kao dete uhvaćeno u prestupu, DŽonson je po običaju prvo krenuo da izvrdava i kupuje vreme, računajući da će se, poput roditeljskog, i gnev javnosti postepeno kopniti; da bi onda, takođe već mnogo puta viđeno, krenuo u skretanje pažnje na druge teme - za ovu sedmicu planirani su poseta Ukrajini i telefonski razgovor s Vladimirom Putinom - što dalje od priče o beskrajnoj aroganciji i bezobrazluku premijera i njegovih saradnika koji su se, uz piće i zakusku, zabavljali dok je ostatak nacije morao da se pridržava ograničenja koja su mu isti ti ljudi propisali. Uspešnosti premijerovog manevrisanja potencijalna prepreka mogao bi da bude izveštaj visokorangirane pripadnice državne administracije, Su Grej, zadužene da ustanovi istinu o žurkama održavanim tokom lokdauna. Brojni torijevski poslanici su, naime, najavljivali da će nakon uvida u sadržaj njenog izveštaja odlučiti da li će se priključiti pozivima onih koji od DŽonsona traže da podnese ostavku, možda i formalnoj inicijativi za izglasavanje nepoverenja premijeru, za čije pokretanje su potrebni potpisi 54 poslanika iz redova vladajuće stranke. Nestrpljivo iščekivani dokument konačno je objavljen ovog ponedeljka, ali u vrlo redigovanom obliku - jer je policija, koja je nakon dugog odbijanja da to učini prošle sedmice ipak otvorila istragu o zbivanjima u Dauning stritu, u međuvremenu ispostavila i zahtev da se iz izveštaja Grejove do okončanja istrage izostavi sve što bi moglo da utiče na njen ishod. Taj kontroverzni zahtev kod nekih je pobudio sumnju da je usledio pod pritiskom izvršne vlasti, kako bi se otupila oštrica izveštaja i DŽonson spasio još većih nevolja; ali ispostavilo se da i tako uštrojen i nekompletan dokument sadrži po premijera i njegovo neposredno okruženje poražavajuće kvalifikacije - makar on sam i ne bio lično pomenut. „Neuspeh liderstva i rasuđivanja“, „ozbiljan propust da se poštuju očekivani visoki standardi“, „ponašanje koje je teško opravdati“, „prekomerna upotreba alkohola“... Tu nikakvo spinovanje ne pomaže. Istog popodneva usledilo je DŽonsonovo pojavljivanje u parlamentu, gde se, u uzavreloj atmosferi, pretvarao kako mu je mnogo žao, obećavao da će se popraviti i on i oni oko njega, najavio preuređenje organizacije premijerskog kabineta, i sve u tom smislu - da bi onda brže-bolje krenuo da priča o onome što smatra značajnim dostignućima svoje vlade. Izgledalo je sve to prilično jadno i neuverljivo, za razliku od preciznog, razornog i emotivnog govora koji je održao lider opozicionih laburista Kir Starmer, te ogorčenih istupa pojedinih konzervativnih poslanika - uključujući i DŽonsonovu prethodnicu na premijerskom mestu, Terezu Mej - zgroženih njegovim postupcima i ponašanjem. No, ništa od ovoga ne znači da su DŽonsonu dani u premijerskoj fotelji odbrojani. Većinsko raspoloženje u stranci - po svoj prilici i u njenom parlamentarnom ogranku - jeste da, kakav god da je, partija adekvatnijeg od njega trenutno nema, i da mu zato i dalje treba držati stranu. Tako će i ostati u najmanju ruku do lokalnih izbora u maju, a ako na njima torijevci dobro prođu i mnogo duže od toga. Tek i samo u slučaju izbornog poraza na tom ili nekom narednom glasanju stranački vrh će se brzo okrenuti protiv DŽonsona, i tada neće nedostajati onih voljnih da ga gurnu preko ivice: kad se dođe do „biti il’ ne biti“ situacije, nema u demokratskom delu sveta nemilosrdnije stranke od britanskih konzervativaca. Za mačke se i u Britaniji kaže da imaju devet života. Boris DŽonson ih, izgleda, ima najmanje toliko - i nije ih sve potrošio.Reizborom predsednika izbegnuta kriza u Italiji Posle svega, opet Matarela Ovdašnji fudbalski treneri određene provenijencije znali su da ponavljaju kako „tim koji pobeđuje ne treba menjati“. Ni Italijanima - koji znaju ponešto o fudbalu - ta floskula nije strana: upravo tim rečima je jedan regionalni delegat opisao način na koji je predupređena izvesna politička kriza koja se pomaljala iza brda na nagoveštaj da bi aktuelni premijer Mario Dragi s tog položaja mogao da pređe na mesto šefa države nakon što Serđu Matareli ove sedmice istekne sedmogodišnji predsednički mandat. Jer, postojao je strah da bi Dragijev odlazak s premijerskog mesta promptno doveo do raspada šarolike vlade u kojoj su, uz nekoliko tehnokrata poput bivšeg predsednika Evropske centralne banke, zastupljene sve parlamentarne stranke osim ekstremno desne Italijanske braće - ali i vlade koja se u proteklih godinu dana otkako je, Matarelinom odlukom, on došao na njeno čelo pokazala iznenađujuće kompaktnom i efikasnom, prijatno iznenadivši ostatak sveta, a naročito globalna tržišta i međunarodne investitore. (Prema njoj uvek vrlo kritički nastrojen londonski nedeljnik Ekonomist Italiju je čak proglasio zemljom 2021. godine.) Smatralo se da, koliko god bi dobrodošlo bilo da Matarelu - koji je insistirao da ne želi drugi mandat - nasledi neko Dragijeve reputacije, u ovom trenutku nema druge figure s tolikim autoritetom koja bi u tom slučaju mogla da, preuzimajući premijersku dužnost, očuva krhko jedinstvo vlade i s podjednakim uspehom nastavi započeti posao. U takvoj konstelaciji, nije bilo malo onih (posebno na levici, najzainteresovanijoj da aktuelna vlada potraje do izbora u prvoj polovini naredne godine) kojima se rešenje ovog problema u najavi činilo očiglednim: sve što je potrebno, insistirali su, jeste nagovoriti Matarelu da pristane na drugi mandat, što bi onda i Dragija zadržalo na mestu premijera do izbora - i svi zadovoljni. Tako je na kraju i bilo. Ali je usput razbijena iluzija kako Italija konačno ima jednu funkcionalnu vladu. Pre nego što je Matarela u iznudici prihvatio da odloži odlazak s političke scene, parlamentarne stranke su pokušale da se usaglase oko zajedničkog kandidata za predsednika, ali sve što su postigle bilo je da se iznova zavade. Niko, pa ni favorizovani Dragi, nije imao dovoljnu podršku (šefa države biralo je 1.009 elektora - poslanika oba parlamentarna doma i 58 predstavnika 20 italijanskih regiona), što je zatrovalo atmosferu - ali istovremeno i, iz kruga u krug, primoravalo sve više elektora da, u ime kompromisa, glasaju za aktuelnog predsednika, sve dok taj broj, u osmom krugu glasanja, konačno nije premašio neophodni minimum: za pobedu ih je bilo potrebno najmanje 505, a za Matarelu je na kraju glasalo njih 759. Kriza je tako izbegnuta, a s Matarelom se sad u Italiji šale da je postao talac kompletne političke klase. Samo što šala nije daleko od istine. V. Marjanović