Rađanje antivakserske internacionale

Tokom predsedničkog mandata DŽordža V. Buša, potom i dok je u Beloj kući stolovao Donald Tramp, jedan broj liberalno orijentisanih Amerikanaca - ili barem onih među njima koji bi sebi tako nešto mogli da priušte - poigravao se mogućnošću selidbe u Kanadu, koja im se, onako zgroženima permanentnim političkim hororom u kome su tih godina živeli, činila idealnim utočištem: u najbližem komšiluku i po načinu života slična Americi, samo normalna. Tempi passati, što bi rekli Italijani. Dominantno pozitivan međunarodni imidž Kanade - ne uvek i zaslužen, ali to je već druga priča - poslednje tri sedmice prolazi kroz transformaciju nakon koje se, kako god da se završi aktuelna kriza, na nju izvesno više neće gledati pretežno kroz ružičaste naočare, već kao i na svaku drugu zapadnu demokratiju: kao na zemlju čije je socio-političko tkivo, u uslovima pandemije, rastućih podela i jačanja autohtonih ekstremizama svih fela, napeto do pucanja. Reč „kriza“, pritom, uz retke izuzetke, uglavnom nije korišćena za opis aktuelnih dešavanja u kanadskoj prestonici Otavi i nekoliko graničnih prelaza ka Sjedinjenim Državama, gde su vozači kamiona koji se protive za njih odskora obaveznoj vakcinaciji i drugim epidemiološkim merama - ali i ultradesničari, zagovornici Kjuanona i drugih teorija zavere, zapadnokanadski separatisti, Trampove pristalice i svakojaki jurodivi tipovi kojima je zajedničko uverenje da im država radi o glavi - teškim teretnjacima blokirali saobraćaj i onemogućili normalno odvijanje života u tim delovima zemlje. A o krizi jeste reč, i to višestrukoj. Krizi funkcionisanja države na lokalnom, provincijskom i saveznom nivou, gde svako čeka da neko drugi preduzme nešto; krizi poverenja u predstavnike vlasti, makar sumnju u njihove dobre namere gajio tek srazmerno mali segment populacije; krizi demokratskog ustrojstva raspetog između obaveze da poštuje pravo na protest i slobodu izražavanja jednih, i ništa manje obaveze da obezbedi red i mir, te neometan život i rad svih ostalih, čija prava i slobodu oni prvi već nedeljama često i agresivno ugrožavaju, sve tvrdeći da su se samo sa zahtevom da se poštuju njihova prava i slobode i okupili. O sad već globalnoj krizi zdrave pameti, koja zahvaljujući pandemiji u ovolikoj defanzivi nije bila valjda još od okončanja Drugog svetskog rata, da se i ne govori. Na prvi pogled, Kanada i njen glavni grad ne deluju kao kandidati za rodno mesto neformalne antivakserske internacionale, ali činjenica je da su blokada centra Otave, a potom najprometnijeg i stoga s ekonomskog stanovišta izrazito važnog mosta Ambasador, koji spaja kanadski Vindzor i američki Detroit, proteklih dana inspirisali slične proteste u nizu zapadnih zemalja - od Francuske do Australije i od Holandije do Novog Zelanda, dok se oni verovatno najmasovniji i s najvećim potencijalom za kreiranje haosa tek spremaju u SAD. Kanada je među zemljama s najvišim procentom vakcinisanih protiv kovida-19: oko 85 odsto ukupnog stanovništva primilo je barem jednu, a 80 odsto njih najmanje dve doze vakcine. Kada je o registrovanim kamiondžijama reč, imunizovano ih je čak oko 90 odsto. Epidemiološke mere savezne vlade i njenih provincijskih pandana (mnoge od tih mera donete su upravo na provincijskom nivou) očito imaju podršku ogromne većine Kanađana. Svejedno, kad je sredinom januara savezna vlada i na vozače kamiona proširila obavezu koja od kraja oktobra važi za avionske, brodske i železničke posade - da moraju ili da se vakcinišu, ili da po svakom povratku iz inostranstva idu u karantin - samoorganizovani šoferi koji se protive ovim i drugim ograničenjima, i kojima su onda počeli da se pridružuju drugi ljudi istovetnih ili kudikamo mračnijih nazora, svojim teretnjacima su se u „konvoju slobode“ uputili za Otavu, da bi tokom prve februarske sedmice u potpunosti okupirali centar grada - uključujući blok u kome je sedište kanadskog parlamenta - i pretvorili ga u svojevrsnu okupacionu zonu, gde pisana i nepisana pravila gradskog života više ne važe. Nije prošlo mnogo pre nego što je u Otavi proglašeno vanredno stanje, koje će nekoliko dana kasnije biti prošireno i na čitavu teritoriju provincije Ontario; broj učesnika protesta i vozila se u međuvremenu smanjio u odnosu na početnih oko 5.000 ljudi (mnoge kamiondžije su u grad stigle s porodicama) i čak oko 1.000 kamiona, ponovo rastući samo za vikende, ali je nivo pometnje u prestonici ostao nepromenjen. Na isti način sprovedena blokada mosta Ambasador - najfrekventnijeg kopnenog graničnog prelaza na severnoameričkom kontinentu, preko koga se odvija približno četvrtina ukupnog spoljnotrgovinskog prometa dveju zemalja - kao i još po jednog graničnog prelaza u provincijama Alberta i Manitoba, inicijalno unutrašnje pitanje Kanade je, pak, pretvorila u zajednički kanadsko-američki problem, usled čega se vlada premijera DŽastina Trudoa pod pritiskom našla s još jedne strane. Ta praktična, spoljnotrgovinska dimenzija čitavog slučaja, kolika god da je novonastalom situacijom izazvana ekonomska šteta - a procenjuje se da je već dostigla nekoliko milijardi dolara - ipak nije i najvažniji aspekt američke dimenzije ovog kanadskog slučaja. Štaviše, moglo bi se reći da je, bez obzira na to što i u samoj Kanadi ima pokušaja političkog lova u mutnom - demonstrantima je podrška stigla s ojačalog desnog krila glavne opozicione stranke, Konzervativne partije, te iz vanparlamentarne, radikalno desne Narodne partije - još kudikamo maligniji upliv američkih političara i američkog novca. Zbivanja u Kanadi silno su raspalila maštu američke desnice, sada oličene ne više kao nekad u marginalnim, opskurnim figurama i organizacijama daleko od političkog mejnstrima, već u potpuno potrampljenoj Republikanskoj stranci, koja je u periodu nakon izbornog poraza 2020. završila preobražaj iz političke organizacije u kult okupljen oko bivšeg predsednika. Od samog Trampa do Trampa u pokušaju - guvernera Floride Rona Desantisa - i dalje do medijskih vedeta sa Foks njuza i iz drugih ultrakonzervativnih medija, te još ko zna koliko onih koji preko kraudfanding platformi uplaćuju novac za finansiranje protesta u Kanadi (tu se brzo nakupilo desetak miliona dolara, a novac i dalje pristiže), blokade u susednoj zemlji pozdravljene su kao nagoveštaj onoga što uskoro čeka i SAD - navodeći neke da postave pitanje može li se govoriti i o specifičnom vidu stranog mešanja u unutrašnje stvari Kanade. Ne čini se ipak, zasad barem, da bi nekakva politička „istraga“ o uzrocima radikalizacije političkog diskursa u Kanadi imala previše razloga da krene tim tokom. I u meri u kojoj je reč o istinskom nezadovoljstvu građana frustriranih dugotrajnim važenjem restriktivnih mera - toliko im priznaje i Trudo - i u meri u kojoj to njihovo nezadovoljstvo zloupotrebljavaju sumasišavši likovi (poput „kraljice Kanade“ Romane Didulo, koja je javno pozivala na fizičku likvidaciju svakog roditelja, lekara i nastavnika koji podržava vakcinaciju maloletnika), protest je autentično domaćeg porekla; i kao takav potvrda da nijedno društvo, ma koliko visoko mišljenje eventualno imalo o samom sebi, iz pandemije neće izaći onakvo kakvo je u nju ušlo, već manje ili više uzdrmano; krhkije i labilnije nego što je bilo. No, prvo treba uspostaviti elementarni red - a stekao se utisak da kanadske vlasti baš i nemaju ideju kako da rasture blokade a da istovremeno izbegnu politički rizičnu upotrebu sile. Kombinacijom ubeđivanja, pretnji hapšenjem i u jednom manjem broju slučajeva samim hapšenjima policija je, istina, bez mnogo problema okončala blokadu mosta Ambasador, koji je od noći između nedelje i ponedeljka ponovo otvoren za saobraćaj; u Otavi se, međutim, u vreme odlaska ovog teksta u štampu kraj okupacije centra grada i dalje nije nazirao. Prekid blokada, uostalom, problem pomenute radikalizacije neće učiniti manjim, već samo manje vidljivim. Kao i na mnogim drugim mestima, barem u demokratskom delu sveta, rizik od neke nove eskalacije neće opasti u najmanju ruku sve dok su na snazi ovakve ili onakve epidemiološke mere; a to znači sve dok pandemija, koja je ljude podelila kao malo šta pre toga, ne postane prošlost. Drugim rečima: pre nego što bude bolje, moglo bi prvo da bude još malo gore.