Sve je teže govoriti javno

O Vesni Goldsvorti se uglavnom zna da je rođena u Beogradu, tu je diplomirala na odseku Jugoslovenska i opšta književnost, a u Londonu živi i radi od 24. godine. Piše prozu i poeziju, predaje, a ove godine je njen roman Gvozdena zavesa u izdanju Geopoetike osvojio i čitaoce u Srbiji. To je bio i valjan razlog da joj tročlani žiri (Muharem Bazdulj, predsednik, Vule Žurić, književnik i Radmila Stanković, novinar NIN-a) dodele nagradu za književnost „Momo Kapor“, čiji je pokrovitelj Erste banka. Šta je vaše najdragocenije sećanje na porodicu u kojoj ste rođeni i odrasli? Kako izabrati? Odrasla sam u skladnoj a statistički prosečnoj porodici u Beogradu: roditelji sa dvoje dece, stan od četrdeset kvadrata u Ulici Mirka Tomića na Dedinju, kuća u Žarkovu kada je taj stan postao tesan. Evo sećanja. Imali smo „škodu“ kojom smo krstarili svakog leta, po Jugoslaviji, Italiji, Grčkoj. Tata vozi, recimo, preko Gorskog kotara prema Opatiji, ili auto-putem za Atinu. Peva ruske pesme, kancone, sevdalinke, kako se zalomi. Mama, sestra i ja izigravamo prateće vokale. Najdragocenije uspomene opisala sam u Černobiljskim jagodama, pa ni cela knjiga nije bila dovoljna. Prevođena je od Portugalije do Poljske. Samo u Nemačkoj imala je petnaest izdanja, a serijalizaciju, kako na Bi-Bi-Siju tako i u Tajmsu, pratilo je više od milion Britanaca. Sada su popularne memoarske knjige u kojima se ispod sjajne površine otkrivaju duboke traume iz detinjstva. Ja ih nisam imala. Imala sam divne roditelje, a odrastala sam u trenutku kada se i za njih, za moj grad i za moju zemlju činilo da ih čeka mnogo bolje. Ta vera u budućnost možda je najdragocenije sećanje. Nemamo je više. Ko su vaši Bjelogrlići, odakle potiču? Odmah da primetim koliko nas određuje prezime oca. Moja mama se u šali žalila na to, jer su je na poslu (bila je na čelu odeljenja od sto pedeset ljudi) često nalazili Hercegovci da je pitaju čija je. Ona je iz požarevačkog kraja, u Beograd je došla na studije prava 1952. kao Nada Bogić. Bjelogrlići, svi redom, potiču iz Lipnika, na granici s Crnom Gorom. To je prelep deo Hercegovine, osunčana verzija Škotske, dušu dao za pešačenje. Moj deda Petar Bjelogrlić došao je u Beograd neposredno posle Prvog svetskog rata. NJegova priča je kao roman. Bio je nosač na železničkoj stanici, kopao je u majdanu ispod Julinog brda, stekao zemlju i imovinu koje su 1945. velikim delom nacionalizovane. Tri puta iz početka. Rođen je kao podanik sultana, odrastao u Austrougarskoj, a umro u Titovoj Jugoslaviji. Ko su Goldsvortijevi čije prezime nosite? Priča ima sličnosti sa gornjom u smislu seoba, samo počinje dva veka ranije. Ime vodi poreklo iz Kornvola, lepog ali krševitog kraja na jugozapadu britanskog ostrva, gde ima mnogo pomoraca. Jedan od predaka moga muža bio je oficir na Belerofonu, brodu koji je Napoleona odneo u izgnanstvo. Kornvolci su se, kao i Hercegovci, kasno ženili pa su i generacije duge. Sredinom devetnaestog veka pradeda moga muža, Valter, otišao je sa bratom u Indiju, odakle se vratio kao general. Valter je dugo bio član britanskog parlamenta. Brat mu je bio guverner Zapadne Australije, Hondurasa, Foklandskih Ostrva. Ja sam o njihovim indijskim godinama napisala putopis, nekoliko stranica, koji je ovde ušao u par značajnih antologija. Ideja Srpkinje koja u Kalkuti, sama, traga za kućom imperijalnih predaka dovoljno je neobična i bez činjenice da je moja kritika britanskog imperijalizma u univerzitetskoj lektiri. Moja svekrva potiče pak iz sasvim drugačije porodice, koja je u devetnaestom veku dala par zanimljivih pisaca (njen pradeda Sejbin Bering-Guld bio je prijatelj Bernarda Šoa, navodno inspiracija za profesora Higinsa u Pigmalionu). Ali i ovde je „prezime oca“ to što nas određuje. Šta je prevagnulo da svoj roman nazovete Gvozdena zavesa? Roman je prvobitno nosio naslov Izdaja ali se izdavač bojao da će ga nepotrebno povezivati sa istoimenom dramom Harolda Pintera, koga sam dobro poznavala. Pinterov komad govori o preljubi, a moj roman koristi ličnu izdaju za priču o odnosima Istoka i Zapada. Naslov Gvozdena zavesa u tom smislu je jasniji. Podvlači ne samo trenutak radnje, sredinu osamdesetih, već i nepremostive podele između dva pola Evrope. One se ovih dana aktuelizuju. Podnaslov, LJubavna priča, jeste čista ironija. Više od polovine života živite u Velikoj Britaniji, zemlji čiji je najveći državnik novije istorije Vinston Čerčil lansirao pojam gvozdena zavesa kao političku odrednicu podele u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Šta je, svojstveno vašem pogledu iz Londona, gvozdena zavesa danas? Poznato je da su se Čerčil i Staljin dogovorili o podeli Evrope na sfere uticaja u kojoj je Jugoslaviji pripalo čuveno a neizvodljivo fifti-fifti. Gvozdena zavesa nije toliko sprečavala prodor Zapada na Istok koliko bekstvo istočnih Evropljana iz sovjetskog raja. U novije vreme su gotovo iste granice postale gvozdena zavesa kojom Evropska zajednica zaustavlja „zemaljsko roblje“, migrante koji beže kako od posledica vojnih intervencija samog Zapada, tako i od gladi na globalnom jugu. Odnedavno se pak termin „nova gvozdena zavesa“ koristi za izolaciju u kojoj se nalazi Rusija zbog rata u Ukrajini. Ovog 8. aprila će vam u Skupštini Beograda biti uručena nagrada „Momo Kapor“. U istoj sali ste pre 42 godine primili Oktobarsku nagradu. Kako ste se tada osećali? Svoje maturantske 1980. godine primila sam niz nagrada koje govore o tom vremenu koliko i o meni: pesničke nagrade u Kikindi i Vrbasu, nagradu društva „Jugoslavija-Francuska“, gimnazijske nagrade (bila sam đak generacije). Oktobarska nagrada davala se mladima kao ekvivalent Oktobarskim nagradama koje su dobijali velikani. Zaboravila sam detalje. Ovde u Londonu imam tek jednu fotografiju. Stojim na balkonu Skupštine obučena u strogi komplet kojim sam udovoljila majčinom konceptu elegancije, kao nekakva socijalistička Kejt Midlton, a diplomu u tamnom portfelju držim na grudima kao štit, obema rukama. Mnogo bi mi više prijale farmerke i patike, ali mama je imala razvijen osećaj za ono što je Sterijina Fema zvala komi fo, pa sam joj udovoljila. Mešavina ogromnog ponosa i tinejdžerskog inata: toga se sećam, to potvrđuje govor tela na fotografiji. Kako se osećate danas kada primate svoju drugu nagradu u istom gradu, na istom mestu? Nagradu vidim kao povratak, ali simboličan, jer sam sve vreme bila tu. Radujem se. Na promocijama mojih knjiga u inostranstvu govorili su gradonačelnici, recimo Bukurešta ili Geteborga, snimila sam par emisija u Londonskoj gradskoj kući, tako da mi okvir događaja konceptualno nije nov, niti su mi nove književne nagrade, ali je novo to što je moj grad u pitanju, žiri mojih vršnjaka. Šta vas je vezivalo za Momu Kapora koga, znam, niste poznavali? Momo je bio zvezda u vreme kada sam ja bila školarac: književna, slikarska, medijska zvezda. Bio je šarmer, kozer, kul. Ne volim anglicizme u srpskom, ali ovaj je stvoren za njega. Nisam ga nikad videla uživo, ali postoji zanimljiva veza među nama. U stvari ne bih ni ja postojala da nije bilo Kapora (smeh). Moj deda Petar znao je Mominog srednjeg strica Mirka koji je živeo na severu Bačke, gde se posle „onog rata“ naselilo mnogo Crnogoraca i Hercegovaca. Porodica moje bake Zorke stigla je tamo iz Nikšića. Mirko Kapor poznavao je ne samo Petra već i bakinog oca Ristu linijom koja ide preko Bjut Montane gde mi je pradeda arbatovao. Mirko je upoznao dedu s bakom. Ona je znala, kad se naljuti, da sve te Hercegovce i Crnogorce dobro nagrdi. Moj otac i Momo sreli bi se ponekad na Adi Ciganliji. Kaporsko provodadžisanje bilo im je jedna od redovnih tema za šalu. Koliko je moguće danas biti pisac na Istoku ili Zapadu, a biti po strani od političkih podela koje su sve drastičnije, naročito u ovim danima ratnih sukoba između Rusije i Ukrajine? Sve je teže govoriti javno, izraziti svoje mišljenje o bilo čemu, a da se pritom ne bojite da će debata brzo postati neprijatna. Ne samo da su podele drastičnije nego su ljudi sve agresivniji, spremniji na buku i bes. Sve je binarno, ili si sa nama, ili nisi, a ja po prirodi ne samo spisateljskog nego i univerzitetskog posla ne umem tako da razmišljam. Pritom smo svi mnogo dostupniji nego ranije. Imala sam dosta iskustava s tim jer moju elektronsku adresu na univerzitetu može svako da nađe: od obožavalaca koji bi da me izvedu na večeru do onih kojima treba „dežurna Srpkinja“ da se žale na srpsku politiku, kao da je ja vodim iz svog engleskog kabineta. Radmila Stanković