Evropa u krugovima ili nova čekaonica za „večite kandidate“

Rat je najveći činilac promena. On ubrzava sve procese, briše manje razlike, iznosi stvarnost na površinu (DŽordž Orvel) Devetog maja 2022. godine dvojica značajnih vođa velikih evropskih država na dva kraja Evrope su održala dva govora u sasvim različitim okolnostima. Na tradicionalnoj paradi u Moskvi, posvećenoj pobedi nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, ruski predsednik Vladimir Putin govorio je o borbi protiv nekog novog „nacizma“ u koji će ruska propaganda verovatno uključiti sve tradicionalne i novopronađene ukrajinske, zapadne i po potrebi druge, neprijatelje. Rat i politika sile kao recept za Evropu 21. veka. S druge strane kontinenta, u Strazburu, francuski predsednik Emanuel Makron, osnažen novim mandatom sa nedavnih predsedničkih izbora, učestvovao je na Danu Evrope u debati kojom je završen ciklus takozvane Konferencije o budućnosti Evrope. Konferencija, nastala kao Makronova inicijativa u okviru debata o reformama u Evropskoj uniji nakon Bregzita i poplave evropskog populizma, otpočela je usred pandemije, a završava se usred još gore pošasti koja je zadesila Evropu u obliku krvavog rata. I dok je onaj moskovski govor bio konkretno propraćen i salvom razornih bombi koje su padale po ukrajinskim selima i gradovima, uključujući i Puškinovu „evropsku Odesu“ (u kojoj se baš u to vreme nalazio predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel) i uz preteće komentare moskovskih političara i medija (kao i kompjuterske nuklearne vežbe ruske vojske) o mogućem atomskom ratu, govor u Strazburu takođe nije mogao da zaobiđe Ukrajinu i rat kome se trenutno ne vidi kraja. Treba primetiti da su se ton i sadržaj Makronovog govora prilično razlikovali od nastupa anglosaksonskih i istočnoevropskih krugova koje smo pratili tokom poslednjih nedelja. „Očuvati mir na ostatku kontinenta i izbeći eskalaciju sukoba“, osnovna je Makronova geostrateška poruka koja je, čini se, u suprotnosti sa trenutno dominantnom orijentacijom koju diktira Vašington, a u prvom redu podržavaju London, Varšava i još neke istočnoevropske zemlje. Ratničke poruke iz Vašingtona sada obuhvataju ne samo „poraz Rusije“ u Ukrajini nego i njeno „trajno slabljenje“ (američki ministar odbrane Lojd Ostin), što verovatno znači dugotrajan i iscrpljujući sukob „do poslednjeg Ukrajinca“, a možda i šire. Agresivni nastup SAD nije ilustrovan samo ogromnim vojnim sredstvima, koja su predviđena kao pomoć Ukrajini (na osnovu kredita land lease korišćenog u Drugom svetskom ratu za američku pomoć saveznicima) – većim od polovine godišnjih vojnih budžeta Francuske ili Nemačke - već i tvrdnjama, koje su procurile iz vojnih izvora u Vašingtonu, da su SAD na neki način „asistirale“ Ukrajincima u sumnjivo preciznom eliminisanju jednog broja ruskih vojnih komandanata (generala) kao i u spektakularnom potapanju krstarice Moskva. Makron je, ipak, više govorio o miru ili bar primirju. „Treba sve uraditi da Ukrajina izdrži i da Rusija nikad ne pobedi“, rekao je s druge strane Makron, dodajući da će se budući mir graditi „za stolom za kojim su i Ukrajina i Rusija“, bez isključivosti ili „težnji ka ponižavanju“ (Rusije) ili revanšizmu. Makron je istakao i potrebu da se primeni nova geopolitička bezbednosna ravnoteža na kontinentu - onda kada se bude vratio mir u Evropu. Traženje primirja je naš prioritet, izjavili su na prvom sastanku nakon predsedničkih izbora u Francuskoj Makron i Olaf Šolc, što je još jednom potvrdilo određeno razmimoilaženje unutar zapadnog bloka između tabora zemalja „jastrebova“ i „golubova“ među koje, uz Nemačku i Francusku, možemo uključiti i Italiju. Iako je ukrajinski rat glavna politička tema koja će još dugo ostati na vrhu svih prioriteta, on ipak nije u potpunosti bacio u zasenak mnoga druga, tradicionalna pitanja evropske saradnje, tj. integracije. Nakon jednogodišnje debate građana i eksperata na više stotina skupova u državama članicama Unije, „Konferencija o budućnosti Evrope“ je na Dan Evrope usvojila ni manje ni više nego čak 325 predloga za reforme. Oni su grupisani u devet oblasti i 49 tema koje se odnose na najraznovrsnija pitanja - od ekologije do socijalnih prava, od zdravstva do jačanja evropske bezbednosti. Ovi predlozi su zvanično upućeni državama članicama i institucijama EU, koje bi trebalo da ih pretvore u operativnu politiku. Iako za primenu većine navedenih predloga nije potrebna promena osnivačkih ugovora EU, za sprovođenje nekih od predloga ta reforma je neophodna. Međutim za sada ne postoji saglasnost unutar EU oko daljeg postupka. Nasuprot Evropskom parlamentu, koji se založio za promene osnivačkih ugovora, skoro trećina država članica Unije, njih 13, u zajedničkom pismu su izrazile nespremnost da se upuste u složenu proceduru međudržavnih pregovora, koja bi kasnije podrazumevala i nacionalnu ratifikaciju novih ugovora, uključujući i njihovu još nesigurniju potvrdu na opštenarodnim referendumima. „Mi već imamo Uniju koja funkcioniše“, istakli su u zajedničkom pismu predstavnici Švedske, Danske, Slovenije, Bugarske, Rumunije, Poljske, Češke i još šest drugih, uglavnom manjih članica EU. Emanuel Makron je sa svoje strane u govoru u Strazburu podržao neke od spornih predloga „Konferencije o budućnosti Evrope“, na kojima je posebno insistirao i Evropski parlament. Oni se odnose na mogućnost izmena ugovora o EU, uključujući i način odlučivanja u pitanjima o kojima se do sada odlučivalo konsenzusom (spoljna politika, odbrana, proces proširenja, neka fiskalna pitanja i drugo), kao i neke izmene u načinu rada i nadležnostima institucija EU. Evropski parlament (EP) je podržao i uvođenje tzv. transnacionalnh lista (izbor na nivou celokupne Unije) koje bi postojale paralelno sa nacionalnim listama kandidata za članove EP. To je bila jedna od inicijativa samog predsednika Makrona, iznetih na početku njegovog prvog mandata u govoru na Sorboni. U državama Zapadnog Balkana, koje nisu ni kao posmatrači bile pozvane na „Konferenciju o budućnosti Evrope“ (čije i koje tačno Evrope, mogli bi se zapitati građani iz našeg regiona) verovatno će najviše pažnje pobuditi Makronov predlog o stvaranju sasvim nove organizacije, „Evropske političke zajednice“ (EPZ). Prema predlogu koji za sada sadrži malo detalja, u ovu Zajednicu bi, pored EU i nekih drugih zemalja, bile uključene Ukrajina, Gruzija i Moldavija, koje su usred ukrajinskog rata podnele zahtev za članstvo u EU. Ukrajinska kandidatura se neće brzo realizovati, rekao je Makron. Pristupni pregovori mogu trajati godinama, a „možda i decenijama“. Stoga bi bilo važno i korisno da se zemlje koje nemaju neposrednu perspektivu ulaska u EU uključe u jednu širu političku zajednicu. U EPZ bi se raspravljale razne teme, od izgradnje zajedničkih infrastruktura do usklađivanja odbrambenih politika. U komentarima oko mogućeg članstva u EPZ, Makron je pomenuo i druge zemlje koje nisu ili ne žele da budu članice EU, poput Ujedinjenog Kraljevstva ili nekih zemalja EFTA (Norveška, Island). Francuski predsednik je u govoru podsetio da se slična ideja prvi put pojavila još početkom 90-ih godina prošlog veka, kada je francuski predsednik Fransoa Miteran predložio formiranje „Evropske konfederacije“, koja bi nakon raspada istočnog bloka objedinila sve evropske zemlje (uključujući i tadašnju Rusiju). Ovaj predlog je međutim brzo odbačen, u prvom redu od strane samih centralnoevropskih zemalja, koje su, možda s pravom, smatrale da se radi o načinu da se izbegne proširenje EU na istok Evrope. Miteranova ideja stara tri decenije ovih dana je doživela renesansu u raznim oblicima. Pojavio se tako i predlog bivšeg italijanskog premijera Enrika Lete o stvaranju „Evropske konfederacije“. Ona bi uz EU, prema Leti, obuhvatila i svih devet država koje su podnele zahtev za članstvo u EU ili su kandidati za članstvo (Ukrajina, Moldavija, Gruzija, plus zemlje Zapadnog Balkana; zanimljivo je da se Turska ne pominje u ovom predlogu). Zajedničko u predlozima Makrona i Lete predstavlja ideja evropske integracije koja se razvija u vidu koncentričnih krugova (poznato i kao „Evropa u više brzina“). Unutrašnji krug – jezgro integracije u Letinoj verziji čini „federacija“ država. Makron opreznije govori o „diferencijaciji“ između članica EU, odnosno o članicama koje su spremnije da dalje prodube integraciju, s jedne strane, i o ostalima, kojima je priključenje jezgru Unije uvek otvoreno. U praksi Unija u više krugova već postoji: broj članica evrozone (19), odnosno šengenskog prostora (23 plus tri EFTA zemlje) ne poklapaju se sa brojem članica EU (27). Ukoliko već možemo govoriti o dva kruga zemalja unutar današnje EU, onda bi treći krug mogle da čine neke od zemalja koje trenutno vode pristupne pregovore, poput Srbije ili Crne Gore. U tom smislu, postoje nezvanični predlozi ekspertskih krugova (briselski ECP i beogradski Centar za evropske politike - CEP) da se zastoj u procesu proširenja prevaziđe tako što bi, pre postizanja punopravnog statusa, države kandidati u EU ulazile postepeno, u „fazama“. Drugim rečima, postojao bi i status delimičnog članstva EU. Uz navedena tri moguća kruga evropske integracije unutar same EU, nakon Makronovog predloga možemo nabrojati bar još tri spoljna kruga integracije ili saradnje evropskih država: krug država grupisanih u okviru „Evropskog političkog prostora“, a zatim još širi krug država uključenih u Savet Evrope. Najzad, na samoj periferiji evropskih organizacija u najširem krugu - uz vanevropske zemlje članice OEBS - nalazila bi se i Rusija, koja je ukrajinskim ratom okrenula leđa Evropi i izašla (i isključena) iz Saveta Evrope, videći budućnost u evroazijskoj zajednici. Predsednik Makron i kancelar Šolc su istakli da stvaranje evropske političke unije neće uticati na tekuće pregovore o pristupanju EU koje već više od decenije vode Crna Gora i Srbija i da bi te pregovore trebalo i podstaći i ubrzati (Šolc). Postoji, ipak, objektivna opasnost da „Evropska politička zajednica“ postane jedna vrsta dodatne čekaonice za „večite kandidate“ za članstvo, kako se to već u drugim okolnostima desilo sa Turskom. Srbija je, nakon geopolitičke vododelnice nastale 24. februara 2022, nastavila da za sada u praksi sledi uzdržanu i donekle ambivalentnu spoljnu politiku, što u uslovima duboke podele i sukoba u Evropi mnogo više pada u oči. Najavljeno brže kretanje Beograda ka EU trebalo bi logično da obuhvati i brže spoljnopolitičko usklađivanje. Budućnost će pokazati da li će rat u Ukrajini za današnju generaciju Evropljana biti ono što je nekada bio Španski građanski rat za generaciju DŽordža Orvela (Kataloniji u čast) i naših brojnih „španaca“ uoči kataklizme Drugog svetskog rata: ne samo banalan politički izbor, već i prelomni momenat u moralnom, identitetskom i ideološkom smislu. Autor je potpredsednik Evropskog pokreta i bivši ambasador Srbije pri EU